Прочитај ми чланак
(Миодраг Зарковић)
Пре осврта на недавно страдање „Информера“ и његовог уредника Драгана Ј. Вучићевића, хајде да, ради потпуније представе о томе колико је новинарство у Србији заратило с логиком, почнемо једном питалицом. Ово што следи су изводи из уводника главног уредника једног овдашњег гласила, а ви пробајте да погодите из ког – имате милион покушаја:
„Колико видим, засад су се само три особе побуниле против продаје Телекома – Александра Смиљанић, професорка ЕТФ-а, Љубодраг Савић, професор Економског факултета, и Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар. А требало би сви да се побунимо! Непосредно пред дочек Нове године премијер Александар Вучић је рекао да је одлука дефинитивно донета. Добро, после смо славили, ванредне програмске шеме владале су по телевизијама, а двоброји и троброји по дневним новинама, али опет, како год, било је прилике да се каже, хеј, не дајте, ништа нам добро та продаја неће донети“, стоји на почетку уводника, после чега се убрзо прелази на подробније појашњавање „Телекомовог“ пословања:
„Телеком је једно од најпрофитабилнијих државних предузећа, са годишњим профитом од 140 милиона евра. Кад за две године отплати кредит узет зарад откупа удела грчког ОТЕ-а, профит Телекома порашће на више од 300 милиона евра. То значи да ће до 2020. године сам зарадити онолико колико се за њега може добити 2015. Ма и да се ова процена поменутих стручњака не оствари, нека Телеком то што се ове године за њега може добити заради држави у наредних седам или 10 година, носиће та златна кока јаја и после тога, носиће их нама, а не некој тамо немачкој или аустријској фирми.“
„Још два јака разлога наводе поменути опоненти. Први је да Телеком не газдује само мобилном већ и фиксном телефонијом у Србији, па је зато врхунски безбедносни ресурс. Други је да је Телеком власник Телекома Српске, што га, уз позиције које има у Црној Гори, чини једином преосталом полугом српске државне и националне политике у региону.“
Затим се цитира једна изјава Александре Смиљанић о разлозима против продаје, да би уводничар на крају закључио:
„Ја јој верујем и зато кажем да је сада прави и једини тренутак да се побунимо. После нема кајања.“
Дакле, уредник ког штампаног гласила је исписао ове редове? Не можете да се досетите?
Није ни чудо. Реч је, наиме, о „Блиц жени“ број 531, од 17. јануара текуће године! Чланак под насловом „После нема кајања“ и објављен на трећој страни, потписала је главна и одговорна уредница Ружица Меворах.
ЗАБРАЊЕНО СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ
За неупућене, „Блиц жена“ је најтиражније издање на овим просторима у којем, за веома прихватљиву цену од 29 динара, сваке недеље читатељке проналазе садржаје сасвим уобичајене за ту врсту штива – мода, шминка, нега тела, исхрана, здравље, куповина, уређење дома, уз исповести познатих дама и понеки путопис. Питање које се просто намеће могло би да гласи: шта је Ружицу Меворах навело да целокупан уводник посвети љутој борби за одбрану „Телекома“, и то у броју у којем се, иначе, питање продаје националног телефонског оператера више нигде не помиње, већ се на 56 страна очекивано распреда о „златним правилима за избор капута“, откривању „скривених страна своје еротичности“, „свему што нисте знали о сланини“, „крофнама меким као душа“ и сличним темама?
Битно је подсетити да „Блиц жена“ припада компанији која издаје и дневни лист „Блиц“, а зове се „Рингијер Аксел Шпрингер“. То је кућа у којој, проверено и неоспорно, нико нема сопствено мишљење. Словима: број запослених у „Блицу“, или осталим издањима попут „Блиц жене“, који у радно време могу некажњено да имају или не дај Боже исказују личне ставове, износи тачно – нула! Свако ко је икада радио у тој кући, укључујући и аутора овог чланка, може то да потврди.
У „Блицовој“ породици је исто тако неприхватљиво и било какво позивање на родољубље или националне интересе, које се тамо обавезно сматра „национализмом“, „фашизмом“ или напросто „екстремизмом“. Утолико је чуднији онај предлог „Блиц жене“ да „златну коку“ од „Телекома“ задржимо у нашим рукама како не би припала „некој тамо немачкој или аустријској фирми“.
Због свега тога, са стоодстотном сигурношћу се може закључити да није Ружици Меворах из чиста мира или из осећаја друштвене одговорности пало на памет да уводник посвети теми која никада раније није прошла ни близу универзума „Блиц жене“, већ да је то морала бити одлука виших нивоа, тј. колегијума целе компаније, који је, како се често показивало у овом веку, врло подложан политичким утицајима. И, ту долазимо до поменутог самоубиства дневног листа „Информер“, које би, ма како то можда чудно звучало на први поглед, ваљало проматрати заједно са цитираним уводником „Блиц жене“: и један и други догађај доказују да су страни чиниоци узели на медијски нишан до скоро недодирљивог Александра Вучића, као што се већ седмицама шушка.
РЕГРУТОВАНИ МЕДИЈСКИ ВЕЛИКАШИ
Као што је нашироко познато, „Информер“ је у викенд издању за 17-18. јануар објавио низ фотографија тајно уснимљеног наводног сексуалног односа из 2013. године између Колинде Грабар Китаровић, тада високе службенице НАТО-а, и неименованог „српског бизнисмена“. Одмах по објављивању, испоставило се да је на сликама америчка порно глумица Дајмонд Фокс, а да су призори преузети из једног њеног филма. Драган Ј. Вучићевић је сазвао конференцију за новинаре на којој се извинио српској и хрватској јавности и хрватској председници, и објаснио да је целу причу, за коју је био уверен да је веродостојна, добио од дугогодишњег, провереног извора, који је сада, ето, омануо.
(Може му се веровати да није знао ко је заиста на фотографијама, пошто нико не би био толико глуп да свесно излаже и себе и новине таквој срамоти.)
У српском новинарству постоје и извори који су ипак поузданији од „Информерових“. Уместо о љубавним догодовштинама Колинде Грабар Китаровић, ти поузданији извори већ извесно време говоре о озбиљним новчаним средствима убаченим у српска гласила у циљу рушења Вучића са власти. Према неким проценама ради се о милионским износима, а нагађања иду до чак десет милиона долара. То што се критике Владе латила и „Блиц жена“ само је по себи извесна потврда, пошто то неминовно наговештава да је цела „Блицова“ породица мобилисана за борбу против садашњег премијера, а онда је за претпоставити да су регрутовани и други медијски великаши земље Србије. А то не може да не кошта.
Све и да се, међутим, испостави да је количина пара ма и двоструко већа од помињане, то ће на крају значити само једно: да је српско новинарство, заједно са српском политиком – срамотно јефтино.
Стара енглеска пословица каже: нисам толико богат да бих куповао јефтине ствари. После разарајуће бруке коју је доживео због објављивања лажне секс афере новоизабране председнице Хрватске, Драган Ј. Вучићевић сада је свакако свестан колико погубни могу да буду јефтини садржаји, управо онакви на каквима је и изградио своју две деценије дугу новинарско-уредничку каријеру.
Својевремено из „Курира“, онда преко у међувремену упокојеног „Преса“, а данас са страница „Информера“, што су све дневне новине које је оснивао и уређивао, Вучићевић је немилице засипао српски јавни простор најјефтинијим могућим штивом, у распону од огољених простаклука (махом сексуалне природе) до приземног подилажења политичким заштитницима (махом владајућих странака). Није у томе, наравно, био једини. Таман посла. Та врста новинарства је можда и најраширенија у савременој Србији, са суштински безначајним разликама. Уз свакодневне фотографије разголићених лепотица на ударним страницама („Блиц“), накарадности „ријалити“ програма („Пинк“, „Прва“, Б92), увредљиво баналне покушаје духовитости (Иван Ивановић, Зоран Кесић), те понизну услужност политичким менторима (буквално сви), неукус је постао надмоћно обележје српске јавне позорнице. Није Вучићевић, дакле, био ни неваспитанији ни сервилнији од конкуренције. Али је, на сопствену и несрећу садашњег премијера, био кудикамо предвидивији.
„ИНФОРМЕР“ – ЛАКА МЕТА
Није постојао ни промил могућности да Вучићевић не загризе мамац који се тиче било чијег сексуалног живота, а нарочито новоизабране шефице хрватске државе. Прво, он сам обожава такве садржаје. Друго, у овом тренутку, када се против његовог омиљеног премијера припрема здружени напад из многих медијских оружја и када су сва та оружја у рукама странаца, Вучићевићу је било више него добродошло да јача углед некаквог родољуба и борца за српске циљеве, а у ту је сврху копање по наводном промискуитету хрватске председнице, па још „пале“ пред српским мушкарцем, могло савршено да послужи.
Треће, Вучићевић по много чему подсећа на свог тренутно омиљеног политичара, а нарочито по односу према сарадницима. Неког другог би присебнији колега можда и могао да убеди да је боље не објављивати толико сумњиве фотографије (у крајњем случају, већ је пуко кадрирање наговештавало да се не ради о материјалу који је снимљен тајно), али Вучићевић не би био Вучићевић када би се обазирао на присебне савете.
Због свега набројаног, „Информер“ је био лака мета. Због нападне блискости са Вучићевим режимом, био је и обавезна мета. Ко год жели да угрози Вучићев рејтинг (опадајући, али и даље висок), тај напросто мора да неутралише Вучићева главна медијска оружја, а то су „Информер“ и још више Вучићевић, који поред овог дневног листа води и емисију „Тешка реч“ на „Пинку“.Томе је и послужио скандал са лажном секс афером Колинде Грабар Китаровић: од данас па до судњег дана, било шта што „Информер“ или Вучићевић буду износили моћи ће да буде покопано пуким подсећањем на Дајмонд Фокс.
Овим маневром, непријатељи су Вучићу наудили далеко више него што је, поређења ради, то пошло за руком злосрећном БИРН-у оним тугаљивим покушајем у вези са исушивањем „Тамнаве“. Али се мора рећи да је и сам Вучић, смирен какав већ јесте, по свој прилици допринео увећању штете. Наиме, наводно покајничко јавно обраћање и извињење због неистинитих фотографија тешко да је била замисао самог Драгана Ј. Вучићевића, навиклог да гази преко живих и мртвих а да се ни не осврне (на крају крајева, уочи судбоносних скупштинских избора маја 2008. године отворено је окренуо леђа Војиславу Коштуници и подржао Бориса Тадића, да би четири године касније не трепнувши прешао у табор „напредњака“ – а ни у томе није једини у новинарском свету; напротив). Према незваничним сазнањима, на тај потез Вучићевића је приморао његов политички заштитник, не би ли тако спречио да брука продре даље и дубље од „Информера“. Због тога је Вучићевић онолико пута поновио да је он и само он крив за објављивање фотографија и да лично преузима сву одговорност за скандал. С обзиром на то да дотична одговорност стоји у самом опису посла главног и одговорног уредника, рекло би се да је Вучићевић тим речником штитио некога ко је изван редакције.
Тиме је вероватно олакшао посао нападачима, којима је његово онако смотано признање само пружило додатну грађу да се иживљавају, што су „Курир“ и „Блиц“ једва дочекали.
ПАРАДА ИЗАЗВАЛА РАСКИД
Ко стоји иза напада на „Информер“, Вучићевића и самог Вучића? За то питање, рекосмо, поједини верују да вреди и целих десет милиона долара. Највероватнији одговор је – Американци. Према многим показатељима, они су изгубили живце са Вучићем још јесенас, али, насупрот уверавањима Вучићу наклоњених новинара, тај разлаз има врло мало, или нимало везе са наводним захтевима да Србија уведе санкције Русији. Од Србије то нико ултимативно није ни захтевао, али не зато што Запад има разумевања за историјске везе Србије и Русије (нису нарочито пажљиви према српској везаности за Космет, на пример, нити по било ком другом национално осетљивом питању у нас), него зато што је, у геостратешкој партији шаха са Русијом, Западу вероватно потребна некаква наизглед неутрална зона коју ће моћи да користи у могућим преговорима са Кремљом.
Та намењена улога Србије пала је у воду војном парадом од 16. октобра прошле године, на коју је Вашингтон, преко амбасадора у Београду Мајкла Кирбија, реговао врло бурно. (Уопште, западне уцене су у последње време прилично неприкривене, као што се и видело управо на примеру параде или оног захтева да Србија никако не користи сукоб санкцијама како би повећала сопствени извоз у Русију, што такође наговештава да огромних притисака да се Београд придружи санкцијама Москви није било, јер ни ту наредбу не би Вашингтон држао у строгој тајности.) И, Вашингтон сада користи утицај у гласилима по Србији, како би Вучићеву омиљеност, коју је до скоро пуштао да несметано расте или јој чак и помагао, сузбио на што мању меру.
Један вид тог утицаја видео се и последње прошлогодишње суботе, када су све остале телевизије директно преносиле ванредну Вучићеву конференцију (на којој је, сетимо се, нарушавао предизборну тишину уочи локалних избора у Мионици и Лучанима), али не и Б92 и „Прва“, које су обраћање премијера просто занемариле. Питање власништва ове две телевизије је једна ствар (буквално једна, тј. реч је о истом власнику, како то сада признаје чак и Оља Бећковић), али је политички утицај нешто сасвим друго, а Б92 је одувек, још од раних деведесетих, био адреса првенствено за вашингтонске потребе у Србији.
Исто тако, није никакво чудо што се информативни програм Б92 користи за врло увредљиво хвалисање и подизање угледа Америке у очима овдашњих гледалаца. Примера ради, вајна историчарка Радина Вучетић, професор Филозофског факултета у Београду, гостовала је 13. јануара у „Кажипрсту“, где је, углас са водитељком Сузаном Трнинић, проповедала о „једном лепом континуитету добрих односа“ САД и Србије. Американољубље је у том разговору било толико необуздано да је водитељка у једном тренутку зачуђено упитала гошћу: „На који начин онда долази до тога да се у најпозитивнијем смислу помиње Русија?“, на шта је гошћа наравно бесрамно набрајала колико нам је Америка кроз историју „помогла“, са све закључком да смо у СФРЈ „захваљујући Америци градили један социјализам са људским лицем.“
ВЕРНИ САВЕЗНИЦИ ВАШИНГТОНА
Вратимо се два месеца уназад, на четврти новембар прошле године, када је такође у „Кажипрсту“ гостовао вођа Социјадемократске странке Борис Тадић, некадашњи председник Србије. Сузана Трнинић га је том приликом врло грубо преслишавала због чега се његова странка у војвођанској скупштини није сврстала уз ДС Бојана Пајтића, већ је остала уз тамо опозициону СНС. Дабоме, Сузани Трнинић, кад јој је већ занимљива блискост Вучића и Тадића, није пало на памет да свог госта нешто приупита и о доказима из америчких дипломатских депеша, изнетих преко „Викиликса“, да је 2008. године управо Тадић, са тадашњим саветницима, омогућио Вучићу и Томиславу Николићу да напусте „радикале“ и направе нову странку тако што им је, између осталог, преко Микија Ракића обезбедио медијску пажњу за оснивачки конгрес „напредњака“: тада је Тадић био главни западни и амерички заступник у Србији, па се његови потези из тог доба не нападају, за разлику од сада, када је Тадић управо оно што ће ускоро бити и Вучић – бивши, потрошени савезник, кога ће прекоокеански силник по потреби користити за ситније задатке.
Из свега произилази да у Србији ипак постоје савезници којих се Вашингтон никако и никада не одриче, а то су поједина гласила и новинари. За протеклих четврт века, Запад је у њих уложио и од њих добио много и премного. Стекао је прилику да натура какву год слику жели.А погледајте само колико су искривљене неке од представа које су се запатиле у српској јавности: за бомбардовање РТС-а крив је РТС; убиство Зорана Ђинђића припремио је Земунски клан, чији су предводници згодно страдали у Мељаку, а да за све ово време нико из надлежних безбедносних служби није сносио одговорност; Космет одавно више није наш, предао га је још Слободан Милошевић, у ствари смо га изгубили и пре деведесетих зато што Шиптара тамо има више него Срба, али они који су нас војно напали због Космета ипак захтевају од нас да га признамо; штетним царинским прописима губимо стотине милиона евра на увозу из Европске уније, али је то некако корисно за нас; добро је и да наставимо да се задужујемо, а Међународни монетарни фонд је наш пријатељ; само будале могу да верују да су нам Руси пријатељи и да у међународним односима уопште има пријатељства и да постоји бесплатан ручак, али се зато не сме сумњати у „хуманитарну помоћ“ са Запада и у „подршку“ која оданде стиже у виду донација, грантова и „инвестиција“…
Само у јавности чија су чула потпуно отупљена, могуће је да овакве бесмислице пролазе и бивају прихваћене без икакве задршке. И само су гласила била у стању да толико отупе заједничка чула.
Вучићева владавина је катастрофална по свим показатељима, као уосталом и претходна, Тадићева, али је поразност најочигледнија у томе што ни после Вучића неће остати макар једно гласило које се доследно залаже за српске националне и државне циљеве. Напротив, нека од гласила која су пре Вучића заиста и била родољубивог усмерења, сада су, зближавајући се са њим овако „реформисаним“, потпуно изгубила и оштрину и јасноћу, а у значајној мери и публику. Вучићу је било важније да клевеће Марка Јакшића и остале Србији одане грађане са Космета, да гради култ сопствене личности, да се додворава ММФ-у, Светској банци, Ангели Меркел, геј лобију, да спречава сваку могућу критику своје кратковиде политике бескрајног попуштања… него да земљи на чије чело је дошао подари барем предах од деценију и по дугог испирања мозгова.
Зато сада чак и „Блиц жена“ може да му одржи предавање о томе зашто „Телеком“ не би смео да буде продат!
Делује невероватно, али ће после Вучићевог пада стање у медијима бити још и грђе него што је било пре његовог доласка на власт. Када, после краха који му се припрема, буде размишљао о узроцима пораза, требало би да му то буде прво кајање.
