Прочитај ми чланакДанас, кад су на врху, све им изгледа идилично. Породица Вучић има апсолутну власт, неограничену моћ и исти такав апетит. Отац и два сина управљају судбином свих грађана, по својој вољи располажу државним буџетом, контролишу медије, злоупотребљавају полицију и правосуђе за прогон политичких противника и заштиту својих спонзора. Страхом и насиљем цијелу Србију држе у ванредном стању. Све је њихово, све им се може.
За успон “клана Вучић” најзаслужнији је, наравно, породични алфа-мужјак Александар. Све што сада посједују, створено је његовим лажима и преварама. Квадратура њихових станова и кућа тек је мало мања од квадратуре гробове дјеце убијене НАТО бомбама, које је Алек дон Вучић призивао, бранећи свето српско Косово.
Сваки пут кад седну у неку лимузину, своју или државну, под ротацијским светлима привиђају им се сене избеглица које на тракторима беже са својих вековних огњишта. Тајкуне, којима прете хапшењем ако не буду кооперативни, постројавају као некада четничке одреде које је млади радикалски јуришник упућивао на западну границу од Карлобага до Вировитице. Сваки њихов банковни рачун подвучен је крвавим трагом Алекових ратних авантура, којима је унесрећио све народе бивше Југославије. Србе највише и најтеже.
Кроз све то вријеме, уништавајући туђе породице, Алек је своју уздизао у небеса. Свакога ко би критиковао било који његов политички потез оптуживао је да му напада породицу, вређа родитеље, брата, а посебно жену и децу. Без икаквих моралних дилема сатанизирао је породице свих политичких противника, од Ћурувије, а истовремено се, лажима и најпримитивнијом патетиком, сакривао иза Данила и Милице. У “Вучићевом речнику”, мојој првој књизи о њему, написао сам да, поред Шешеља, мрзи још само две особе: супругу Ксенију и мене.
Гостујући на Б92 Вучић је сат и по кукао како сам му тиме “жестоко извријеђао породицу”. Текст о Вучићевим младим страначким сарадницима и њиховим пикантним склоностима, који је илустриран, између осталог, фотографијама из његовог кабинета на којима је био и престолонаследник Данило, диктатор је патолошки представио као тврдњу да има “хомосексуални инцест однос са сином”. Конзилиј психолога не би успио утврдити како је дошао до тог закључка, али нема везе, њему се, из неког болесног разлога, свидело да тако клевеће медије које нема под контролом.
Најпрљавијим лажима бранио је породичну част и углед. А, има и шта бранити.
Иза пропагандних слагалица којима два деценијама пуни медије крије се одличан синопсис шпанске сапунице. Као да је КАСАНДРИНА близнакиња, код Алека има свега: изнуђених бракова, ванбрачне деце, тајних развода и венчања, швалерских авантура, породичних конфликата, па чак и искрених, топлих емоција.
Сумњиво порекло
Сага о Вучићима почиње у Чипуљићу, селу поред Бугојна. Током Другог свјетског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова породице убијено је у Јасеновцу. Крајем 2008, у својој првој посети Хрватској откако је постао напредњак, Вучић се пред камерама ХТВ-а чудио што на попису страдалих у Јасеновцу нема ниједног имена његових рођака.
Погром је преживела само његова бака, која је, трудна, побегла у Србију, гдје је родила Анђелка. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије, само с малим варијацијама. Понекад помене да му је отац рођен у Београду, некад у Војводини, а најчешће у вагону.
Можда у његовим речима има и истине, иако је Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи “Хашке муке” објавио битно другачије чињенице о судбини породице Вучић.
Вучићева породица 1941. у Бугојну се изјашњавала као римокатолици
– Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. септембраа 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка породица. Породица Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда.
О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић.
Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео сазнати. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом свјетском рату, али ни он није страдао од усташа.
Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобивених повреда након једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991 године од последица чира.
Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такођер преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић промијенила веру за вечеру и да су сви преживели Други свјетски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана с усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас.
Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку вјеру.
Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар. Ипак, признајем да ме не би изненадило кад би Петковићева прича била истинита. Уосталом, Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у еуро-атлантског фанатика, доказао склоност издаји.
Тата, мама и Фахрија
Анђелко и Ангелина Вучић, Алекови родитељи, верујем, нису криви што је он овакав. Радикали, ово мало њих што је остало верно Шешељу, данас о Анђелку, званом Бата, износе много трачева. Кажу да је увек био алав, да је на ситно али често користио предности синовљеве позиције. Не верујем. У неколико наших сусрета Бата је оставио врло позитиван дојам. Тих и ненаметљив, али врло опрезан и озбиљан. Никада се није супротстављао Алековим агресивним поступцима и ставовима, али није их ни доживљавао као аксиоме.
Једном приликом, пред десетак сарадника, Александар ми је детаљно описивао како је Дарко Лилић, син бившег председника Југославије, пуцао у неког дечака само зато што је носио Звездин дрес. Док је Алек громогласно вапио за осветом, макар медијском, Бата је шутио. Јавио ми се чим сам напустио састанак. Позвао ме и рекао да се не залећем с писањем текста, није све баш тако како је Алек тврдио. Тим гестом уверио ме да је коректан човјек и, још важније, да зна ко је и какав му је син.
С Ангелином, изузев поздрава, никада ни реч нисам разменио. Увек је била одмерена, отмјена и, са својих скоро два метра, потпуно невидљива. Наравно, и њу је Вучић злоупотребљавао у пропагандне сврхе. У вријеме бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму.
У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, у то вријеме Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њезин син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне обране косовске колијевке српства.
Вучићи нису одбранили Косово, али успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у YУ бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели продати станчић у блоку 45 и, за исте паре, купити неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очито, херојском клану Вучић много више исплатио него несретницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.
Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахријом Муслиу, њеним бившим колегом с Телевизије Београд. О тој теми многи знају више од мене, ја сам видио само његове фотографије и, морам признати, заиста личи на Алека.
Додуше, како чујем, и Бата све више личи на свог сина. Из сене, далеко од медија, утиче на све политичке одлуке, избор и смену министара, директора и Алекових сарадника. Зли језици тврде да Анђелко кадрира у државним институцијама, често и без знања свог сина. Наводно, на место председника надзорног одбора у једној моћној банци, на татин захтев, постављен је Златан Перучић. Њихово пријатељство – Батино и Златаново – настало је још у време црно-црвене коалиције.
Према неким информацијама, Бата и Ангелина су се уселили у Перучићев стан на Врачару. Још тада београдском чаршијом су кренуле гласине да су Вучићи стан купили по изузетно повољној цени, али и да им је слобиста, тадашњи господар Беобанке, дао кредит под условима које нису могли одбити. Како год било, алфа-Вучић Алек није одушевљен овим потезом тате Бате, али шути ради мира у кући.
Да Бата није доброћудан и наиван као што ја верујем тврдио ми је и Момир Макс Маловић, зет препоштених Вучића. Послије неколико година судских и физичких сукоба с бившим кошаркашем Жељком Ребрачом око стана у Сомбору, Маловић је затражио помоћ Александра Вучића. Надао се, не из политичких него из фамилијарних разлога, пошто је Момирова супруга Наташа Александрова сестрична. Наравно, Вучић је обећавао и стрпљиво чекао да се проблем реши сам од себе. На крају, кад је полиција интервенисала како би избацила Маловића из стана, Наташа се полила бензином и пријетила самоспаљивањем.
“Правда” је детаљно пратила та дешавања. Док је драма трајала, питао сам Вучића зашто ништа није урадио како би се избегла трагедија, добио сам одлучан одговор:
– Ко јебе Наташу, зашто се удала за криминалца!
Ни Маловић није био изненађен Вучићевим лажима. Испричао ми је како је Наташина мајка, која је живела у Чипуљићу, остала без огрева, па је питала брата Бату може ли посећи два-три стабла из његове шуме, само да се не смрзне. Бата, већ смрзнутог срца, није дозволио сестри да такне ниједну његову букву.
Не знам има ли у тој причи истине, али тврдим да су Вучићи галантни искључиво туђом имовином.
Браћа по матери
Не сумњам да су Бата и Ангелина имали добре намере, којима су поплочили Алеков пут до моћи и новца. Није им било лако. Александра су добили 1970, а три године касније и Андреја. Бата је радио у Народној банци Југославије, Ангелина на ТВБ. Са солидним примањима могли су синовима омогућити безбрижно детињство. Одрастање у сивим новобеоградским блоковима улепшавали су летним посетима завичају у Босни.
Александар је био енергично дете, али стално су га спутавале разне болести. Искомплексиран тиме што је морао носити медицинске наочале, с једним стаклом прекривеном газом, никада се није решио потребе да се представља јачим и чвршћим него што јесте. Детињство и момачке дане улепшавао је мачо-причама о тешким физичким изазовима. На новобеоградском асфалту Алек је глумио мангупа, насртао на јаче и старије, неколико пута и на своје садашње мафијашко-тајкунске другаре Кеку и Пецонија. У Чипуљићу је косио, мешао малтер, зидао, чак је радио и као дрвосеча. Недостајало је само да поједе кухану свињску главу, па да буде исти Тито.
Уместо свињске, често је причао легенде о својој глави.
– Док ме је мајка Ангелина дојила исклизнуо сам јој из наручја и слепоочницом ударио у шпиц фотеље. Кажу да сам био крвав до колена! Све је ухватила паника, јер су помислили да је са мном готово! Као што видите све се завршило на најбољи начин – говорио је Алек, уверен да пад на главу није оставио последице.
Проблем с главом имао је и Андреј. Прошле године, као потпредседник и ватрени навијач Црвене звезде, прослављајући један кош, скочио је из столице и главом ударио у бетонски ступ. У несвјесном стању однели су га у болницу, доктори су га прегледали и закључили да је све у реду. За све Вучићу, Звезду и васколико српство испало је добро што је Андреј звекнуо главу, могао је повредити неки витални орган.
Александар и Андреј су врло емотивно окренути један ка другог. Једном врло дирљивом приликом, у ситне сате, Андреј ме позвао и питао да ли сам се те вечери чуо с Алеком.
– Не. Шта се догађа?
– Не знам. Гостовао је на Пинку, емисија се завршила прије два сата, а он још није укључио мобител. То му се никада не догађа – рекао је Андреј.
– Не брини. Какав је, нема шансе да му се деси нешто лоше …
– Пусти то … Баш сам се забринуо …
Наравно, био сам у праву, није било разлога за бригу.
Алек је и Андреја употребљавао у својим интригама. У време пуча у СРС, док је тиховањем уцјењивао Томислава Николића да му да више новца за трансфер, Алек је пласирао причу како га је брат одговорио од бављења политиком. Што ће вредним и честитим Вучићу то ваљање у политичкој каљужи, они се могу изузетно успјешно бавити било којим послом, могу бити маркетиншки стручњаци, преводитељи, пекари, доктори, гутачи ватре, све што пожеле.
Истог карактера и морала, Алек и Андреј разликују се само по темпераменту. Док старији само глуми спремност на физичку конфронтацију, млађи Вучић у таквим ситуацијама ужива. О чему постоје полицијски и медијски извјештаји. Наводно, Андреј је неколико пута учествовао у уличним тучама, најчешће с политичким противницима.
– Демократска странка је саопштила да је Андреј изашао из џипа и претукао неколико њихових активиста који су лепили плакате. Јел ‘видиш како лажу? Ја им сметам, зато ми нападају породицу – помамио се Алек једне вечери, док је још био радикал.
Пола сата ми је објашњавао како је његов брат диван, питом и толерантан, никада не би насрнуо на некога, да би ми онда, уз гласан смех, описао сцену из “Спорт кафеа”, где је Андреј малтретирао Срђу Поповића. Млади демократа је седио за столом с неким својим друштвом. Андреј није био лен. Изашао је, на киоску купио “Милку”, вратио се за свој стол, изломио чоколаду и коцкицама почео гађа Срђу.
– Није насиље ако некога гађаш слаткишима – смејао се Алек.
Колико је пажљив према брату, доказао је на мом примјеру. Андреј се оженио у лето 2009. Пошто сам одбио ићи на свадбу – не трпим Цакану и сличне народњаке – Андреј је потпуно прекинуо комуникацију са мном, а Алек ме неколико месеци, за казну, није позвао на састанак, све договоре око “Правде” обављали смо телефоном.
Тајне женидбе и разводи
Браћа функционишу као одлично уигран тандем, Алек је добар, Андреј лош пандур. Први све свакоме обећава, други изиграва строгоћу. Копирајући Скорсезеов “Кум”, за који тврди да му је омиљени филм, Александар се уживио у улогу Мајкла, а Андреју је запао лик Сонија Корлеонеа. У том ротору својевремено се нашао и Брана Црнчевић. Љут што му је отказана сарадња у “Правди”, од Алека је тражио огромну отпремнину. Добио је Алеково обећање. И Андрејево одбијање.
– Какви су то играчи! – шокирао се Црнчевић.
– Знам им родитеље, фини људи. А њих двојица … Они су доказ да и природа некад узме генерацију-двије да се одмори …
Од удара “клана Вучић” данас немају времена да се одморе многи грађани Србији, поготово богатији.
