Прочитај ми чланак

Испирање мозга одврћу на максимум

0

Треба знати када стати, гласи једно од главних правила колико-толико пристојног понашања. То важи за оне који су пристојно понашање савладали на време. За највише представнике актуелне власти не важи. Председница Владе Србије Ана Брнабић поново нам по ко зна који пут подгрева приче по којима је опет неко хтео да – убије председника. И то још јануара ове године. Али нам она, ето, тек сад јавља.

Пре СНС плате биле 100 посто мање! И остали бисери Ане Брнабић…

Foto: Printscreen/Tv Pink

Нисмо ништа сазнали ни о претходним „покушајима“ угрожавања председника, па се градиво гомила. У почетку су се медији, што би деца рекла, „примали“ на ове приче, данима су распредали и претресали изнете „случајеве“, анализирали ко то, како и због чега жели да нам председника лиши живота. Али, пошто се није знало кад је требало стати, сад је наступило засићење: председница Владе помиње покушај убиства председника, прислушкивање, државни удар, паралелне структуре, тајкунске медије, његову породицу и све по реду.

И шта се догоди? Ништа. Чак и медији у служби власти пренели су ово у једној реченици, и ћао. Било је пар покушаја подгревања приче, бледих и никаквих. Мора, изгледа, да се мења приступ. Грађани Србије имају много пречих брига и ове приче их, сасвим очигледно, више уопште не интересују.

Ушли смо у изузетно тешку јесен, људи се масовно разболевају и умиру сваког дана, лекари су очајни, јавно се говори о томе да је број умрлих далеко већи од званично објављених података (дакле, брутално обмањивање се наставља). То чак не крију ни лекари из Кризног штаба, који је сасвим изгубио кредибилитет и утицај, и који више ни у јавности не могу да сакрију колико су очајни. Лекари вапе да здравствени систем не може даље да издржи, људи умиру било од короне, било од других болести које не могу да лече јер су здравствени центри преоптерећени короном.

Све је више угрожена и материјална егзистенција. Сада са 1.000 динара, на пример, не можете ни да кренете у продавницу. Сваког дана гледамо поскупљења: горива, уља, меса, транспорта, грађевинског материјала, техничке робе и кућне хемије. Поскупљује и низ мање битних артикала који у збиру такође утичу на кућни буџет.

Власт пренебрегава да је већ данас вештачко ђубриво три пута скупље него пролетос, што значи да народ тек чека енормно повећање цена свих основних артикала (хлеба, меса и млека).

Више нико не прича ни о односу потрошачке корпе и просечне плате, већ се само врти мантра о номиналном расту плата у условима када све поскупљује. Шта и да кажете: просечна плата од оних чувених и годинама обећаваних 500 евра више није довољна да покрије основне трошкове. Поготову што и њу прима једва трећина запослених. Остале две трећине имају испод тих магичних 500 евра. Званично, 15 одсто запослених прима минималац. Ни 300 евра.

Дакле, осим што треба буквално да преживе и избегну корону, а то постаје све теже јер су становници Србије очигледно препуштени сами себи (да ли ће да се вакцинишу, коју вакцину да узму као трећу дозу, да ли да иду на јавна места и масовне догађаје), треба да виде како ће да живе, ако преживе. Како да обезбеде храну, огрев, да плате све рачуне и да успешно дочекају пролеће.

А на пролеће, чекају нас избори. Пошто је јасно да власт и те изборе намерава да добије на сваки начин и свим средствима, без пардона, нема других механизама осим да појача испирање мозгова.

При таквом расту цена (и званично је инфлација 5,7%, али основни артикли су поскупели знатно више) доста јадно делује „хеликоптерских“ 30 евра које ћемо добити у новембру. Неће се ни пензионери усрећити са бакшишем који ће добити у јануару, пошто ће повећање пензија бити испод раста трошкова живота.

Остаје, дакле, медијска пресија. А и ту је на репертоару све већ виђено: ред атентата на председника који се бори сам, ред спољних непријатеља који кидишу, ред Ђиласа у свим варијантама, ред великих успеха које постижемо. Али – питање је колико ови трикови још увек „раде“. Сувише је смрти, болести, немаштине, а премало наде да ће бити боље у скорије време.

У ситуацији у коју је власт довела Србију ни опозицији није лако. Шта да понуди, а да не лаже? Власт маестрално уме да обмане јавност, тако да опозиција тешко може да јој парира, посебно пошто нема ни приступ кључним медијима. А ако говори истину, како да придобије људе уморне од свега и очајнички жељне добрих вести? И у томе се састоји кључни парадокс.