Интервју – др Мила Алечковић: Лечење Вучића више није могуће (брутална анализа)

Предраг Поповић

14:40 16.03.2024.

У новој студији „Црна психијатрија и црне дијагнозе", проф. др Мила Алечковић је поставила психолошку и психијатријску дијагнозу Александру Вучићу. О узроцима и последицама његових менталних обољења, која су га форматирали оваквог - увереног да је непогрешив, најјачи, најузвишенији, предодређен да влада, као да је бог, и истовремено без поштовања према другим људима, без хуманости, емпатије, стида, обзира и покајања - проф. др Алечковић говори у интервјуу за Магазин Таблоид.

Осим Вучићевих здравствених проблема, описан је и погубан утицај на цело српско друштво, које је заражено његовом психопатологијом, коју, случајно или намерно, подржавају и подстичу бројни тзв. интелектуалци, чанови САНУ, црквени великодостојници и, нарочито, лидери опозиционих странака. Ипак, за разлику од Вучића, чије лечење није могуће, за народ није касно да изађе из његове патологије. Интервју са проф. др Алечковић објавићемо у два наставка.

Иако се у старој изреци наводи да сваки народ заслужује власт коју има, у том правилу има изузетака. Ниједан народ не заслужује Александра Вучића, неизлечивог менталног болесника. Проф. др Мила Алечковић објашњава зашто је то тако.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: У књизи „Црна психијатрија и црне дијагнозе“, Александру Вучићу сте дијагностификовали синдром Калигуле и Хубриса. Можете ли нама, лаицима, да укратко објасните о чему је реч? Колико је то опасно за пацијента, а колико за државу и народ, којим тај пацијент влада?

АЛЕЧКОВИЋ: Председник данашње Србије је у ствари споредан лик у мојој књизи, која се бави много креативнијим и важнијим феноменима, али будући да сам описивала извесне светске патолошке профиле, било је од значаја да се и тај профил из наше Страдије, нађе негде на крају књиге. Мени је лично жао што сам морала да изведем детаљну дијагнозу личности која је на несрећу на челу данашње Србије, али ја сам то, према мојој деонтолошкој обавези заната, када је угрожено јавно здравље, морала да учиним јер сам схватила да је цела данашња Србија у клиничком мраку и у моралном мазохизму, односно у лицемерју многих колега. Они знају да анализирају и знају да им је обавеза да реагују ако нека јавна личност с позиција моћи тлачи грађане, али не смеју да кажу јасно оно што им је обавеза: на врху наше државе налази се „урачунљива“ али патолошка личност.

Један од елемената дијагнозе личности председника несрећне Србије јесте синдром Хубриса, познат још од времена Платона и Аристотела, озбиљни поремећај у коме пацијент замишља да је свемоћан и непогрешив као бог, будући да долази до потпуног осиромашења личности која више нема контакт са реалним светом и која обично зависи (барем је тако било у историји разноразних владара) од све мањег броја улизица или пажева око себе .

Овакве личности су арогантне, нереално надмене, не трпе никакву критику или исмевају, тврде да су непогрешиви, најјачи, најузвишенији, једини предодређени да воде и да се у све мешају, сви други су за њих ништавни и са њима нема разговора (председник Србије свако питање новинара цинично исмева и углавном се свађа са новинарима јер не подноси да они његову „величину“ било шта могу да питају, осим ако је све намештено и договорено), нико овакве пацијенте не сме да прекида док говоре (А.В. углавном држи монологе, али ако неки саговорник покуша нешто да каже он иритирајућим тоном реагује са: „не прекидајте ме“), само они доносе решења, само они знају прави пут (на питање председнику зашто стално чини противречне потезе у спољној политици, он арогантно одговара „зато што сам паметан“) и слично.

Синдром „Хубриса“ креће се од пренаглашеног и нереално надуваног Ега до озбиљног психотичног прекида контакта са реалношћу када се особа у потпуности поистовећује са Богом и трансцендира у својим поступцима, односно намерно чини све оно што је другима забрањено. Овај синдром може да иде у правцу афективне психозе (са комплетним делиричним одвајањем од стварности), или у правцу психопатије са израженом свесном манипулативношћу и безобзирним суровим понашањем према свим другим бићима. У профилу председника Србије, реч је о овом другом случају.

У свакој психолошкој и психијатријској дијагнози која је најчешће композитна, односно састављена од више елемената, постоји, сликовито речено, главна локомотива и споредни вагони иза ње.

У случају актуелног председника Србије, постоје повремени упливи психотичних афективних црта када губи контролу над сопственим реченицама („Имамо 38,5 милиона тона злата“…), али код њега није доминантан губитак контакта са реалношћу, него је доминантна психопатска структурација личности, док је фантазматски осећај величине и повременог напуштања реалности само додатни елемент, односно вагон иза те локомотиве.

Зато он себе доживљава као надмоћног, јаког, великог и важног у свету у коме реално не представља ништа, али реч је само о повременим тренуцима када се личност потпуно изгуби и изговара бесмислице или сваку реченицу почиње са ЈА-МЕНЕ, МЕНЕ-ЈА без могућности да се децентрира у односу на много важније опште појаве у држави. Упркос томе, највећи део времена личност председника Србије зна шта ради и ради то свесно, премедитирано, осмишљено, утилитарно, себично, сурово и безобзирно, не обазирући се на потребе народа и грађана, без осећаја емпатије, самилости, стида или кривице. Због тога је код те личности доминантна психопатска структурација за коју је карактеристично управо ово: бескрупулозност, одсуство самилости, поштовања других, хуманости, емпатије, стида, покајања, кривице или људског обзира.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: Дијагнозу сте поставили искључиво на основу бихејвиоралних понашајних доказа. Које Вучићеве поступке и изјаве сте препознали као симптоме психопатологије?

АЛЕЧКОВИЋ: Читаво понашање, а посебно вербално понашање председника несрећне Србије улази у поље психопатологије. Узмите рецимо овакве изјаве: „Мораћу да смислим нешто горе од Сајма, драго ми је што се градјани плаше“… „…неће нам бити довољно комплетно ново гробље на Бежанијској коси, Лешће, Ново гробље, ни Централно гробље. Сва гробља ће бити мала да приме све нас ако слушате тудје предлоге“…“Србија је пуна шпијуна…изгледа да су свашта спремали“… „Имамо 38,5 милиона тона злата“… „Како ће људи да купују храну ? Не знам, не занима ме, видећу „… „Показаћу вам сада нешто страшно, склоните децу……Правили су ћевапчиће од људског меса“… итд. Из датог узорка види се да он говори о свему и свачему без икаквог знања, без компетентности и без надлежности. Он приватизује сваки друштвени проблем, скреће пажњу на себе, прети и некрофилно помиње „смрт“ и „гробља“ (иако према правилима јавног здравља није смео ни на који начин да застрашује људе).

МАГАЗИН ТАБЛОИД: У дијагнози сте детаљно анализирали Вучићев садизам. Како објашњавате такав однос према људима, чиме је изазван ? Осим садизма, Вучић често јавно презентује и екстремни мазохизам. Скоро у сваком медијском наступу позива политичке противнике и критичаре да га убију. Безброј пута је претио самоубиством, а измислио је и на стотине атентата на њега. Откуд потреба за тако морбидним изјавама?

АЛЕЧКОВИЋ: Садистички и мазохистички поремећај су две стране истог феномена и имају различите облике, од физичких до моралних. У личности обележеној оваквим профилом два поремећаја су повезана, а то се углавном „уграђује“ у раном детињству заостајањем на ступњу развоја познатом као „анални период“ и каснијом лошом и незавршеном идентификацијом са родитељима. Нико није крив што је имао неадекватно рано детињство, хладне или неемотивне, или с друге стране агресивне родитеље, нико није крив за оно што је у то време претрпео, јер је свака патологија увек „династија“. („Порекло људске осећајности – Рене Зазо“) Али, снажне и креативне личности изврше психолошку обраду своје патње, или неке физиолошке фиксираности раног ступња и то савладају тако што своју Сенку, како би рекао Карл Густав Јунг, део личности који не волимо, држе цео живот под контролом. Многи људи су од своје патологије направили велико дело, нарочито меланхолици и депресивни пацијенти, или циклотимични или параноидни људи који су се стваралаштвом инстинктивно лечили. Такви су у историји били рецимо Жерар де Нервал, Марсел Пруст, Гогољ, Ричард Вагнер, Рембрант, Франц Кафка, Албер Ками, Сартр, Достојевски…и многи други. Али код оних личности код којих нема врхунске интелигенције или великог стваралачког дара, патологија остаје у облику симптома цео живот и увек је видљива. Председник несрећне Србије спада у ову другу групу људи.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: Вучића описујете као психопатско-нарцистичку структуру. На чему заснивате такву дијагнозу?

АЛЕЧКОВИЋ: У овој дијагнози горепоменути синдром величине, ароганције, непогрешивости и „више силе“ спојен је са безобзирношћу, обешћу, суровошћу, лошом глумом и одсуством кривице, стида и покајања. Иако нема никакву компетентност ни из психијатрије, ни из психологије, нити из медицине, председник несрећне Србије објашањавао је народу колико је у недавној епидемији било заражених, хвалио је дијагностичке тестове о којима ништа не зна, тврдио да ће завршити на гробљу свако онај ко њега не буде послушао, мешао се редовно у различите професије стручњака, и говорио уместо њих, поистовећивао се са државом и слично.

Не само да се А.В. надмено обраћа свим новинарима, него он аутистично разговара углавном сам са собом, будући да не слуша друге људе и не занима га њихово мишљење. Са честом реченицом: „Немојте да ме прекидате“, он отклања и последњу могућност да га саговорник било шта пита, а ако овај и успе нешто да упита, одговор је увек циничан, изазивачки, арогантан и „с висине“. Таква нарцисоидно психопатска личност не трпи никакво опонирање, друге доживљава као безвредна и дехуманизована бића која су недостојна било каквог одговора, било каквог решења (сетимо се још једном одговора новинарки која је у току пандемијског тоталног затварања питала председника како ће се људи снабдевати храном, на шта је он одговорио: „Не знам, не интересује ме, видећу, размислићу“…) Ако се уз све ово дода и тзв. „анална структура“ личности која подразумева читав синдром особина: похлепу, тврдичлук, себичлук, сакупљачки порив, цицијаштво, садистичку суровост, структурацију горе-доле (понизност према јачима-чиновницима у свету а суровост према слабијима- сиромашнима и народу Србије), онда добијамо комплетну слику како изгледа профил пацијента – председника Србије.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: С обзиром да многи психијатри и психолози, од Габора Матеа до Александра Фатића, тврде да је нарцистичка структура личности непромењива, да ли је могуће лечење Вучића?

АЛЕЧКОВИЋ: Лечење Вучића више није могуће. Афективне психозе (схизофренија, параноја и биполарна манијакално-депресивна болест са свим врстама и подтиповима) јесу болести емоција и могу да се лече јер је такав пацијент у принципу у стању да осети кривицу, којом, после медикаментозног лечења почиње свака психотерапија будући да је болестан човек крив или другима или самоме себи када живи лажни живот пун симптома. Са таквим пацијентима ми радимо и, ако су даровити, често терапија буде веома успешна. Међутим, психопатија није афективна психоза, него карактерна малформација, или лоше склопљен карактер од раног детињства.

Ако у питању није само обична психопатска црта, него је психопатијом захваћена цела личност и карактер особе, онда ту „лечење“ није могуће јер је у питању склоп личности. Такве структуре у детињству нису створиле савест (Супер-Его), није дошло до добре идентификације са „праведним родитељем“, нису поунутрене моралне норме, нису у личности развијене емоције, сажаљење према слабијима, немоћнима, животињама и слично. Такође, рецимо, проблем оца, био је у узроку перверзије готово свих познатих нациста, нико од њих није имао адекватну идентификацију са очевом фигуром која је традиционално представљала „савест“. Међутим, у питању су оба родитеља јер и хладна мајка у детињству може да нанесе велико зло. Обично су у оваквим случајевима били у питању неемотивни и нереактивни родитељи, безосећајна околина или јако агресивна и сурова околина.

У историји је познат случај Ивана Грозног, (несумњиво велике историјске личности) који је у свом детињству свуда око себе гледао крвава убиства и мучења, а онда се, као дете, играо тако што је са врха куле бацао мачке и псе, што му је представљало велику забаву. Праве психопате су безосећајни људи који често уживају у туђој патњи и несрећи, а нарцисоидне психопате у криминологији неретко изазивају полицију и истражитеље, играјући се са њима, док се у случају када су ухваћени и доспеју у руке правде хвале својим злочинима, поносни су на њих и не показују никакве емоције и никакво кајање. Њих, на жалост, није могуће лечити.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: У којој мери је Вучић успео да личном патологијом зарази цело друштво? Ко је болеснији, тиранин или људи, који без отпора пристају на улогу жртве?

АЛЕЧКОВИЋ : Рецимо да је народ мање крив у случају да нема клиничку културу и да не препознаје болест, или да се због немоћи налази у огромном страху од одмазде и репресије. Да будем јасна, Вучић ничим не влада, већ само разара, али каже се „власт“ јер се налази на месту где може некажњено да чини велико зло. Он својим понашањем буквално силује народ и грађане Србије док један велики део њих ово пасивно трпи. Француски философ Жан Пол Сартр дао је давно једну добру психоаналитичку метафору када је поробљену Француску за време другог светског рата (ону земљу која се предала нацистима док Де Гол није покренуо покрет отпора), упоредио са женом која дозвољава да је насилник силује. Он је тада писао да је „цела Француска пристала да спава са насилничком Немачком“.

Ова сексуална метафора је врло добра јер су сви психолошки проблеми увек „психосексуални“ проблеми, односно незрела сексуалност људи, фиксираност раног детињства на неком ступњу развоја може од људи да створи пасивно тело мазохиста који постају егзистенцијални морални мазохисти. Препуштање судбине некоме другоме, пристајање на све, вечно конформирање, бескрајно бесмислено жртвовање, самопонижавање итд. јесу облици моралног мазохизма (у дубљој равни облици нагона смрти) а они данас, на несрећу, владају великим делом нашег народа који је у узроку имао тешку историју и био вечно угњетаван.

Приметила сам да се се у Србији обнављају неке стаљинистичке, односно голооточке методе понижавања (у програму црне психијатрије који се зове „хумилијација“),методе „самокориговања“, самопоништавања, „посипања пепелом“, како народ каже, и поништавања идентитета. Сведоци смо да се председник Србије плански окружује људима који су некада говорили најгоре критике на његов рачун, те сада од њих тражи да се „самокоригују“. У једном разговору политичара годподина Јовановића „Ћуте“ са данашњим сарадником Вучићеве политичке листе, ви чујете човека који бескрајно хвали „жртву председника“, његову „хуманост“, љубав, борбу и слично, иако је до недавно тврдио да таквој особи треба ставити на руке полицијске лисице. Овај саговорник се током целе расправе идентификује са агресором, „самопоништава“ и самокоригује.

Не желим да улазим у дубинску мотивацију оваквог поступка, али потребно је рећи да је ово једна од најпатолошкијих стаљинистичко-голооточких метода самопонижавања коју данас све чешће видимо у Србији и коју власт на челу са председником свесно спроводи, као да смо у 1948. а не у 2024. години.

Такво стање трпљења и пасивности (поред гравитације, највећа сила у природи је управо инерција) у српском народу периодично се смењује са стањима освете и насиља. И као што руски Обломов дуго спава, а онда се буди и вероватно бије све око себе, тако и етнопсихијатрија српског народа (Цвијић, Дворниковић, Чајкановић, Филиповић) дуго потискује и трпи а онда прелази у насиље. Сетите се историјског обрачуна са историјским „напредњацима“ и насиља које је у том обрачуну у Србији чињено из освете.

Наравно, срећнија варијанта овог преласка у акцију јесте моменат када није реч о крвавој освети, него када се просто дижемо и ослобађамо. Такав један моменат десио се оног, сада већ чувеног 7. и 8. јула у херојском Београду, када су сви спонтано и без страха изашли на улице да тиранину кажу: сада је доста, више нас нећеш затварати! Нико се у том тренутку није бојао јер сваки „прелазак у акцију“ укида страх. Једини који је био страшно уплашен јесте сам Вучић и зато је наредио ужасну репресију и батинање људи.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: Како народ може да се излечи ? Шта би требало да се деси, па да људи престану да трпе?

АЛЕЧКОВИЋ : Једино могуће излечење јесте излазак из пасивности и прелазак у борбу, али не на интернету, него стварну борбу. Већина нашег народа је данас депресивна. То може бити типична или атипична депресија, обамрлост и умртвљивање бензодијазепинима, или агитирана агресивна депресија. Један од сигурних знакова депресије је прљавштина, запуштање и необазирање на околину. Мој родни Београд је јако прљав, ђубре је скоро свуда око нас, кесе, папири, пикавци, остаци хране, паучина у зградама. И у свету влада депресија због ратова, насиља и пропасти банака, али у Европи се људи буне, устају, суде се, боре, штрајкују перманентно. Код нас су то само повремене ерупције побуне после којих поново наступа колективна обамрлост и сан.

Психијатријске операције у програму трауматизма спровођене над нашим грађанима о којима пишем у књизи „Црна психијатрија и црне дијагнозе“ разоружале су многе слабије личности и довеле их чак до суицида. Нико не помаже напуштеном народу, Српска академија наука и уметости се не оглашава за било коју појаву која је млађа од сто година, Уставни суд је увек „ненадлежан“, врх цркве ћути када сиромашнима отимају децу, извршитељи избацују људе на улицу, партијски политиканти гурају у политику своје прогенитуре да их деца „наследе“ (француски католички мислилац Шарл Морас говорио је: сви су били против краља, а сви би да буду мали краљеви). За то време пацијент на врху државе купује сараднике и стране дипломате. Цела Србија претворила се у анални логор у коме сви и све краду. Сваки Вучићев сарадник окружује се још глупљим и још криминалнијим сарадницима од себе, и тако то иде доле, све дубље, све до деветог круга пакла.

Личностима које су већ формиране немогуће је променити карактер, али их треба навести на то да следе другачији модел. Не можете од свих људи да тражите да буду морална савест Србије, али ми који на томе радимо, морамо да повезујемо снажне људе међу собом јер их и власт и медији намерно држе изоловано. Важно је да се повежу најјаче и најбоље структуриране личности које се ничега не плаше, а онда маса народа сама почиње да их следи, јер је то природни психосоцијални феномен. Ја се никада не бојим за масу, већ само за најхрабрије појединце. Ако најхрабрији остану живи, усправни и повезани, маса, по правилу, у једном тренутку почиње да иде за њима.

МАГАЗИН ТАБЛОИД: Кад истичете да Вам је жао народа, али да и он има дијагнозу, о каквој колективној психопатологији се ради? У једном интервјуу сте оинебзку да хем због узраста, касно за ефикасно лечење Вучића. С обзиром да он већ 12 година шири своју патологију, да није већ касно и за оздрављење овог друштва?

АЛЕЧКОВИЋ: За председника Србије јесте касно и немогуће је лечење, јер он у годинама у којима се налази не може да се реструктурира. Али за народ и грађане није касно јер је психологија масе различита од психологије појединаца. Појединце који су у детињству створили емпатију и емоције можете да излечите, док масу можете само да померате у једном или у другом правцу. Маса се неће излечити, маса ће се само преусмерити. Зато сам рекла да је за оздрављење једног народа важно да тај народ има барем десет аутентичних, јаких и храбрих људи. Људе спасавају „јаки и храбри“ појединци (а не гомила), како би рекао Фридрих Ниче. Они наметну образац понашања, модел, норму и маса народа онда почиње да их подражава, да се идентификује са њима.

Управо због тога сви тирани желе да уклоне или да затворе храбре појединце. Вашем новинару Миловану Бркићу власт је одредила дуготрајни затвор да би га психички сломила, неким искреним опозиционарима власт шаље инспекције и малтретирања, неке прогони у свет, а мојој маленкости је рецимо, по налогу структура пре неколико година сурово отела девојчицу са Косова коју смо супруг и ја неговали. Све су то различите методе покушаја слабљења или убијања јаких личности, али ако оне не успеју, онда има наде за цео народ. Ниједан народ се не ослобађа преко масе, него преко снажних појединаца који колективну психологију преусмеравају са смрти, пасивности и трпљења на живот и борбу.

За Србију има наде, све док ми говоримо, све док ваш лист пише, док људи имају пријатеље у свету и док се међусобно повезују они који су психички отпорни. Такође, у свакој борби јако је важан и „црни“, и „бели“ хумор као најбољи механизам одбране, а ми имамо доста креативних људи. Народ Нушића, Домановића, Кочића, Ћопића, или дара једног Коракса, у тешким временима спонтано се баца у хумор и сатиру.