Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Изјаве првог потпредседника српске владе потпуно су опречна анализама експерата, који природом своје позиције припадају његовом проевропском табору. Стога је у тој џунгли контрадикторности једино извесно да дуг и кредит остају једина европска перспектива Србије.
Први потпредседник Владе Србије, Александар Вучић, изјавио је о Новој години да се Србија званичним растом привреде од 2,4 одсто у 2013. години сврстала међу водећих десет земаља Европе, додавши да ове планираним пројектима може да унапреди стање економије. Овом изјавом, Вучић је продубио провалију између глорификатора и песимиста. Јер, његова дијагноза српске економије знатно одудара чак и од економиста који би Србију радо видели у ЕУ.
Говорећи о новим пројектима који се ослањају на новац из Уједињених Арапских Емирата, Вучић каже да је Србија већ добила део новца који треба да утроши и да ће „стићи врло брзо неки други новац“ за који треба да се донесе одлука како да се утроши. Вучић очекује да ће у 2014. бити већи број оних грађана Србије који ће наћи посао од оних који ће изгубити радна места.
Е сад… Изјаве потпредседника српске Владе су за унутрашњу, једнократну употребу. Ту су да статирају у улози хлеба, до почетка унутарстраначких изборних игара у СНС. Јер, водећи економисти, управо из табора у који Вучић тегли Србију, кажу супротно.
Владимир Глигоров скоро истог дана узјавио је да се Србија налази у веома озбиљној економској кризи, због чега актуелној влади прети опасност да изгуби власт. Индустријска производња у Србији је испод 50 одсто у односу на 1990. годину и чак је и испод нивоа који је био 1998. године, тврди Глигоров, који додаје да је то тежак проблем, јер Србија нема шта да производи и стога нема шта да извози, што значи да јој непрестано расте спољни дуг, који с почетка 2014. године износи између 21 и 22 милијарде евра.
Новинар Димитрије Боаров, ветеран табора у који је тек пре коју годину прешао Александар Вучић, каже да у Србији транзиција ни изблиза није завршена, с обзиром да се 40 до 50 одсто БДП-а продуцира под диригентском палицом државе. Он каже и да има страх да се Србија не суочи ускоро са грчким сценариом. С друге стане, власти покушавају да створе илузију да смо некако прегурали најгоре и да сада следи напредак, казао је Боаров.
Допринос провалији између обећаносг и стварног дао је и министар финансија, Лазар Крстић, изјавивши о Божићу, тачније на Бадњи дан, да би Србија, водећи рачуна о одрживости јавног дуга, могла да се задужује јефтинијим кредитима него до сада и указао да економска политика треба да се концентрише на неколико кључних индустријских
грана које ће бити извозно оријентисане.
Коментаришући званичне статистичке податке, према којима је извоз Србије у 2013. повећан за четвртину и смањен је дефицит у спољнотрговинској размени, Крстић је указао да економска политика треба да буде у том смеру, да се определимо за неколико кључних индустријских грана које ће бити извозно оријентисане.
У те велике системе, Крстић је убројао „Фијат“ и „Ер Србију“, око којих ће моћи да се развија пуно привредне активности са неким мањим фирмама које су кооперанти, оцењујући да ће само тако Србија успети да унапреди ситуацију и повећа запосленост.
Било би занимљиво чути независну експертизу, која би одговорила на питања на која већ годинама слушамо потпуно опречне одговоре који долазе из исте кухиње: стручног потенцијала српске привреде, имања или немања пројеката, реалног учешћа извоза Србије у пословима „Фијата“, реалног квалитета аранжман са „Етихадом“, али и тврдњи да Србија, за разлику од предизборних обећања, у ствари нема квалитетне стручњаке. Све ове дилеме и забринутости економиста, сведоче о Вучићевим селима српске економије.
