Прочитај ми чланак
Можемо очекивати хиперпродукцију националних савета у наредном периоду. Гетоизација и недостатак транспарентности у трошењу буџетских средстава су засад најуочљивије последице овакве постпетооктобарске мањинске политике, чија је основа заправо титоистички концепт народности.
На јесен нас очекују избори за Националне Савете националних мањина у Србији. Не зна се колико ће бити Националних Савета, јер се и не зна колико има националних мањина у Србији.
То ће значити поново политизацију мањинских питања, а кампања скоро, па да је већ почела. У том смислу имамо засад неодређени број Националних Савета.
Мислимо да је постојећи Закон о Националним Саветима веома неприлагођен европским решењима везаним за ту тематику.
Такође, појам националне мањине није уопште јасно дефинисан. Рецимо ко одређује да рецимо Цинцари нису национална мањина, док рецимо Ашкалије јесу.
На неки начин држава препушта Националним Саветима многе ингеренције, па тако не видимо механизам заштите мањинских права припадника националних мањина који нису у милости Националног Савета дотичне мањине.
Друго, медијска сфера која се управо решава новим медијским законима, уопште не оставља неки механизам алтернативног решавања медијске сфере националних мањина.
Нови медијски закони погодују неолибералном моделу, и за годину две очекује нас гашење већине мањинских медија.
Што је најжалосније, често се дешавало, да многи припадници националних мањина гласају управо за те либералне опције, а сада ће као последицу имати смањење свог утицаја у медијској, па и политичкој сфери. Наравно, не све мањине (рецимо СВМ ће бити партнер владајућој гарнитури, а за Угљанина ће увек бити места у влади).
На средњи рок, тиме ће се пројектовати незадовољство и одлив идентитета. Невероватно је да ова владајућа гарнитура озбиљно размишља да пусти да рецимо РТБ Бор купи бар делимично румунски купац, апсолутно несвесна геополитичких импликација. Не треба бити превише паметан, па видети да би ће се „влашко питање“ отворити у пуном обиму, а све под плаштом заштите мањинских права.
Све то има везе и са опструкцијом Јужног тока, наравно.
На крају, треба рећи да постојећа законска решења, не регулишу јасно појам етничке заједнице од појма националне мањине. Европска решења из ове области, на пример, из Француске, Бугарске, Грчке, Шпаније чини се да нису ни разматрана. Где су рецимо заштићена права људи са двојним идентитетом, или са људима из мешовитих бракова.
А у Статуту Војводине појам националне мањине је замењен појмом националне заједнице. Имајући све то у виду, чини се да се иде на то да Србија не буде држава српског народа, већ нека грађанистичка држава националних заједница, које ће бити међусобно све удаљеније.
Зато можемо очекивати хиперпродукцију националних савета у наредном периоду.
Гетоизација и недостатак транспарентности у трошењу буџетских средстава су засад најуочљивије последице овакве постпетооктобарске мањинске политике, чија је основа заправо титоистички концепт народности.
На крају ето једног савета властодршцима, нека погледају решења ове тематике Сингапура или Немачке, пошто су сад узори којима тежимо. Зашто се у овој области не угледамо на њих? Не очекујем одговор, јер ми личимо на колонију, а не на уређену европску земљу.
