Pročitaj mi članak
(Двери)
Није Србија окупирана само на Косову и Метохији. Окупација Србије видљива је у свим сегментима друштвеног живота: од политике и економије, до медија и културе. Али Србија није дефинитивно окупирана. Остало је још неколико тачака отпора и самосталности које треба да буду урушене у наступајућем периоду. Загледани у фронт одбране Косова и Метохије не бисмо смели да занемаримо шта нам се дешава у позадини и колико је далеко продро непријатељ.
Елементи коначне окупације
1.Продаја пољопривредног земљишта странцима и губитак контроле над прехрамбеном индустријом као најзначајнијом и стратешком извозном граном Србије.
2.Улазак страних крупних капиталиста и регионалних тајкуна попут Тодорића у упражњени тајкунски простор у Србији и нови монопол над тржиштем у Србији.
3.Предаја „Телекома” у стране руке, чиме се губи стратешко српско државно предузеће на Балкану (готово једино велико српско предузеће присутно и у Републици Српској и у Црној Гори) и доводи у питање информациона безбедност Србије.
4.Окупирање Србије са ГМО: уништавање здравља и животне средине у комбинацији са даљим пропадањем домаће пољопривреде и зависношћу од страног семена.
5.Уништавање домаћих пољопривредних института у Новом Саду, Београду и Чачку, пропаст успешне извозне семенске индустрије и остајање без домаћих семенских врсти које води у угрожавање прехрамбене безбедности земље.
6.Повећање пореза на имовину и смањивање независне имовинске снаге породица у Србији, заједно са отимањем имовине од презадужених породица и прављењем новог породичног пролетеријата који би дошао у потпуну зависност од страних банака и мултинационалних корпорација.
7.Улазак сексуалног образовања у школе и промоција идеологије хомосексуализма малолетним лицима кроз школске уџбенике. Даље урушавање породице и пораст беле куге, чиме губимо најважнију битку: без бројчано јаког становништва нема ни успешне економије ни сигурне безбедности.
8.Комплетно преузимање школског система и промена свести будућих генерација по угледу на нирнбершку слику Србије као геноцидне земље и Срба као већих нациста од немачких (слика Слободана Милошевић не само да се нашла у оквиру поставке о нацистичком геноциду у Меморијалном музеју у Нирнбергу, него је – симболички – далеко већег формата од било ког нацистичког зликовца).
9.Завршно – дефинитивно историјско паковање српског народа као геноцидног поводом 100-годишњице од Принциповог атентата на окупаторску власт у Босни и Херцеговини, и одузимање права на постојање и конкурисање српског националног и државног интереса у 2014. години, па надаље, од када почиње ново препакивање Балкана, на коме су све бивше југословенске државе вештачке и неодрживе творевине.
10. Отварање војвођанског питања, неоосманске трансферзале преко Рашке области и југа Србије, одржавање тензија у источној Србији и свођење Србије на београдски пашалук у коме ће владати колонијални намесници Европске Уније – преобраћени јањичари који су узети из редова бивших националиста да би читав сценарио прошао у народу.
Колубарска битка српске породице
На први поглед делује проблематично: зашто се бавити темом породице и другим поменутим темама док издају Косово и Метохију? Али исто питање се постављало Живојину Мишићу: зашто се повлачи дубоко у унутрашњост Србије приликом нове офанзиве непријатеља након пораза у Церској битки, а не супротставља им се одмах на границама Србије као први пут? Где ће се то склонити и како одбранити ако није одбранио упад у Србију и државну границу? У преводу на савремене српске прилике питање би гласило: како ћеш спречити промоцију хомосексуализма малолетним лицима у Србији или сачувати домаће семенске врсте ако ниси одбранио Косово и Метохију у саставу Србије?
Територијална окупација Косова и Метохије, па и окупација читаве Србије, није најгори вид окупације. Дефинитивно си окупиран тек кад пристанеш на колонијални односно окупаторски систем вредности и почнеш да размишљаш, одлучујеш и живиш по тим правилима. Кључно питање је: остаје ли слободних снага које се боре против окупације и постоји ли начин преношења слободарског духа у народу ради сталног супротстављања окупатору до коначног ослобођења?
Породица је данас последње упориште слободе које желе да нам одузму, након што су нам уништили, пацификовали или позападњачили Војску, Цркву, САНУ, просвету, културу, медије, политичке странке…
Одбранимо ли породицу: духовно, морално и економски, одбранићемо нацију и државу, без обзира на степен окупације. Породица је последње преостало уточиште и тврђава која је заинтересована да брани и одбрани и производњу здраве хране, и породични морал, и породични бизнис, и задружно организовање, и национално васпитање.
Породична политика као начин одбране Косова и Метохије
Постоји ли било шта горе и теже од могућности да изгубимо Косово и Метохију? Постоји: да изгубимо могућност да опстанемо и одбранимо се, након чега бисмо стекли услове да ослободимо Косово и Метохију. У којој то школи се учи опстанку и ослобођењу: сигурно не на нашим медијима, у просвети или на улици, већ у породици која изнова треба да постане темељна установа српског народа у духовном, моралном, биолошком, културолошком и сваком другом погледу. Шта то у пракси значи?
Моја породица мора да има:
1.Традиционални систем вредности који је омогућио мојим прецима да претрају и теже историјске ситуације него што је ова данашња;
2.Имовину у свом власништву, посебно пољопривредно земљиште за производњу хране;
3.Социјални систем повезивања у породичне фирме, задруге и мобе;
4.Алтернативни медијски систем преношења националног идентитета и националног циља с колена на колено;
5.Што више деце и унучади – највећу породичну и националну снагу;
6.Свој политички покрет који ће заступати породичне вредности и интересе на политичкој сцени Србије – националну организацију у оквиру које се у 21. веку борим за националне и државне интересе народа коме припадам.
Наше Косово и Метохија данас су и све презадужене породице у чије име нико не говори, и српска пољопривредна производња која се бори за опстанак, и све што је домаће у привреди што не може да опстане због нагомиланих спуштања царина за страну робу, пореза и административних препрека, тајкунских монопола и зеленашења страних банака. Морамо бити са Србима на КиМ где год смо им потребни на терену, морамо свуда и на сваком месту подсећати владајући режим и грађане Србије на издају коју су починили, али – истовремено – морамо бити са својим народом и свим грађанима Србије свуда где данас страдају наше породице да бисмо им објаснили да то њихово страдање итекако има везе са издајом Косова и Метохије. Јер онај ко је прекршио Устав Србије, предао део државне територије, хрли у ЕУ по сваку националну цену – неће заштити ниједан наш интерес ни у једној другој друштвеној области, него ће свуда бити покорни слуга страних интереса и бриселских диктата. Тако једино можемо објаснити шта је одбрана Косова и Метохије – одбрана сваког нашег права на слободу и лични, породични, економски, национални и државни суверенитет и интегритет.
