Pročitaj mi članakNa prvi pogled, svjetska ekonomija izgleda ohrabrujuće otporna. Amerika cvjeta iako njen trgovinski rat sa Kinom eskalira. Njemačka je izdržala gubitak ruskih zaliha gasa, a da pritom nije pretrpjela ekonomsku katastrofu. Rat na Bliskom istoku nije donio naftni šok. Huti koji ispaljuju rakete jedva da su dotakli globalni protok robe. Kao udio globalnog BDP-a, trgovina se oporavila od pandemije i prognozira se da će ove godine rasti.
Међутим, ако погледате дубље видјећете крхкост. Годинама, поредак који је управљао глобалном економијом од Другог свјетског рата је подриван. Данас је близу колапса. Забрињавајући број окидача могао би активирати пад у анархију, гдје су моћни увијек у праву, а рат поново постаје средство којем се окрећу велике силе. Чак и уколико никада не дође до конфликта, посљедице краха норми за економију могу бити брзе и бруталне.
Дезинтеграција старог поретка је видљива свуда. Санкције се користе четири пута више него током 1990-их; Америка је недавно увела “секундарне” казне ентитетима који подржавају руску војску. У току је рат субвенција, док државе настоје да копирају кинеску и америчку опсежну државну помоћ зеленој производњи. Мада долар остаје доминантан, а економије у успону су све отпорније, глобални проток капитала почиње да се цијепа.
Институције које чувају стари систем су или нефункционалне или брзо губе кредибилитет. Свјетска трговинска организација сљедеће године слави 30 рођендан, али је више од пет година провела у стагнацији због америчког занемаривања. Међународни монетарни фонд пролази кроз кризу идентитета, ухваћен између зелене агенде и обезбјеђивања финансијске стабилности. Савјет безбједности Уједињених нација је паралисан. А међународни судови попут Међународног суда правде све више се користе као оружје зараћених страна. Прошлог мјесеца, амерички политичари укључујући Мича Меконела, лидера америчких републиканаца у Сенату, запријетили су Међународном кривичном суду санкцијама уколико изда налоге за хапшење лидера Израела, којег је Јужна Африка пред Међународним судом правде оптужила за геноцид.
До сада су цијепање и пропадање наметнули тихи намет глобалној економији: видљиву, али само ако знате гдје да гледате. Нажалост, историја показује да су могући дубљи, хаотичнији колапси – и могу ударити изненада једном када крене пад. Први свјетски рат је усмртио златно доба глобализације за које су многи тада вјеровали да ће трајати заувијек. Раних 1930-их, након почетка Велике депресије, амерички увоз је пао за 40 одсто за свега двије године. У августу 1971. године Ричард Никсон је изненада суспендовао конвертовање долара у злато; свега 19 мјесеци касније, Бретон Вудс систем стопе фиксне размјене се распао.
Данас је лако замислити слична цијепања. Повратак Доналда Трампа у Бијелу кућу значио би наставак ерозије институција и норми. Страх од другог таласа јефтиног кинеског увоза могао би то убрзати. Директни рат између Америке и Кине око Тајвана, или између Запада и Русије, могао би довести до општег колапса.
У многим од ових сценарија, губитак би био много дубљи него што многи мисле. Популарно је критиковати необуздану глобализацију као узрок неједнакости, глобалне финансијске кризе и занемаривања климе. Али достигнућа деведесетих и двијехиљадитих година – на врхунцу либералног капитализма – не могу се поредити ни са чим у историји. Стотине милиона људи су изашле из сиромаштва у Кини док се она интегрисала у глобалну економију. Стопа смртности новорођенчади широм свијета дупло је мања у односу на 1990. године. Проценат глобалне популације страдале у међудржавним сукобима достигао је послијератни минимум од 0,0002% 2005. године; док је 1972. била скоро 40 пута већа. Најновија истраживања показују да је ера “Вашингтонског консензуса”, који би данашњи лидери да замијене, била ера у којој су сиромашне земље почеле да уживају у расту који надокнађује заостајање, смањујући јаз са богатим свијетом.
Пад система пријети да успори тај напредак, или чак да га врати уназад. Када буде сломљен тешко да ће га замијенити нова правила. Умјесто тога свјетска дешавања ће запасти у своје природно стање анархије које фаворизују насиље и пљачку. Без повјерења и институционалног оквира за сарадњу, земљама ће бити теже да се позабаве изазовима 21. вијека, почев од сузбијања трке у наоружању до вјештачке интелигенције или сарадње у свемиру. Проблемима ће се бавити клубови држава истомишљеница. То може функционисати, али ће чешће укључивати принуду и огорченост, попут случаја са европским граничним тарифама на карбон или кинеском свађом са ММФ-ом. Када сарадња уступи мјесто наоружавању, државе су мање рационалне.
У очима Кинеске комунистичке партије, Владимира Путина или осталих циника, систем у којем је моћник увијек у праву није ништа ново. Они либерални поредак не виде као остварерње узвишених идеала већ као практиковање сирове америчке моћи – моћи која је сада у релативном паду.
Истина је да је систем успостављен након Другог свјетског рата донио брак између америчких интернационалистичких принципа и њених стратешких интереса. Ипак, либерални поредак је, такође, донио бројне бенефите остатку свијета. Велики дио свјетске сиротиње већ пати због неспособности ММФ-а да ријеши државну дужничку кризу која је услиједила након пандемије ковида-19. Државе са средњим приходима попут Индије и Индонезије које се надају да ће ући у свијет богатих разматрају прилике настале цијепањем старог поретка, али ће се на крају ослонити на то да глобална економија остане интегрисана и предвидива.
А просперитет великог дијела развијеног свијета, нарочито малих, отворених економија попут Британије и Јужне Кореје, зависи највише од трговине. Подупрта снажним растом у Америци, можда дјелује као да свјетска економија може преживјети све што је задеси. То није тачно.
