Pročitaj mi članakZvanični podaci kažu da u Srbiji trenutno ima oko 140 hiljada ruskih imigranata, a nezvanične procene broja novopridošlih Rusa kreću se između 200 i 300 hiljada.
Има већ више од две године како се константно повећава број Руса у Београду и Србији. Постало је немогуће прошетати Врачаром, Дорћолом, Новим Београдом или Сењаком, а да у више наврата не чујете око себе руски језик.
Од почетка СВО у Украјини и увођења свеобухватних западних санкција, многи руски држављани, у страху од могуће мобилизације и финансијских реперкусија због прекида платног промета, привремено уточиште пронашли су у нашој земљи и нашем главном граду. Како сами кажу, оно што их је определило да изаберу баш Србију за свој нови дом понајвише има везе са традиционалним пријатељством између наша два народа, али и са чињеницом да из Србије могу неометано да обављају све своје послове који су оријентисани ка западним тржиштима и тамошњим клијентима.
Званични подаци кажу да у Србији тренутно има око 140 хиљада руских имиграната, а незваничне процене броја новопридошлих Руса крећу се између 200 и 300 хиљада.
Разлика у бројкама објашњава се чињеницом да немају сви дошљаци уредне пријаве са боравишном дозволом, већ су неки принуђени да „глуме“ туристе и да на сваких месец дана напуштају Србију и поново у њу улазе.
До српског држављанства је тешко доћи, а један од путева за добијање боравишне дозволе јесте отварање фирме у Србији, па тако у АПР-у бележе да је регистровано скоро десет хиљада привредних друштава и предузетника из Русије и Украјине.
Највећи број тих нових фирми и привредних субјеката бави се пословима који потпадају под ИТ сектор, али има и незанемарљив број оних које се баве угоститељством, финансијама и рачуноводством, трговином на велико, пружањем медијских услуга и грађевинским пословима. Нема никакве сумње да је Србија, у сваком смислу (демографском, економском, стручном) вишеструко профитирала доласком високообразоване и висококвалификовене радне снаге из Русије, али прави дугорочан друштвени добитак биће боље разумевање и даље културолошко зближавање два братска народа.
Имао сам прилику да се недавно нађем у друштву неколико руских парова на једној кућној седељци која је уприличена на Дорћолу. Били су у питању релативно млади и већ остварени људи са децом, из Москве и Санкт Петербурга, припадници средње и више средње класе, који су у животу доста пропутовали.
Иако сам претходно често слушао да су Руси који долазе у Србију резервисани и хладни, да нису заинтересовани да се друже са Србима и да се углавном држе својих сународничких кругова, моје искуство било је да се комуникација врло лако успоставља, па макар то било на изнуђеном енглеском језику.
Уз ракију или вотку, свеједно, конверзација брзо прелази из домена општег и конвенционалног у сфере личног и суштинског.
Открио сам да им се веома допада у Србији, сви хвале српско гостопримство као нешто што никада раније нису доживели, изузетно им се допада српска храна и музика, али се жале и да их Срби понекад претерано идеализују и пројектују на њих своја нереална очекивања.
Истина је да већ имају своје уходане и затворене мреже ресторана, кафана, фитнес клубова, салона за улепшавање, продавница и апликација за дружење, али су итекако расположени да, када се укаже прилика и дође адекватан позив, из њих изађу и препусте се дружењу и проводу на српски начин.
Већина живи и понаша се као да су у Србији привремено, но упознао сам и оне који не виде ништа лоше да се овде трајније настане, па настоје да купе некретнине а не само да изнајмљују.
О Русији и свом животу у отаџбини нерадо говоре, што се политике тиче, иако их бије глас да су „пета колона“, стекао сам утисак да су углавном аполитични и да живот посматрају прилично прагматично и практично. Имају врло оштар и изражен смисао за хумор, који би Западњацима вероватно деловао прегрубо, и то је можда особина која их највише приближава данашњим Србима.
Историјски посматрано, за Србе је одувек важило да много воле Русе, али да их слабо познају. Довољно је погледати колики проценат декларисаних српских русофила добро говори руски језик па да закључимо да је русофилија код нас много више ствар емоција и теорије него праксе.
По завршетку Првог светског рата, када је русофилија вероватно била у зениту, огроман број избеглица из редова руских монархиста похрлио је у тадашњу Краљевину СХС након Октобарске револуције и грађанског рата између Црвених и Белих. Највећи део населио се на територији тадашње Србије, а Срби су их дочекали широм раширених руку.
После иницијалног одушевљења доласком православне и словенске браће, испливале су на површину одређене разлике у култури и менталитету.
Историчар и истраживач тематике руске емиграције на Балкану Мирослав Јовановић писао је о том судару руског урбаног и грaђанског елемента са српском патријархалном, руралном културом која је била на нижем ступњу развоја.
Разлике су се манифестовале у готово свим аспектима свакодневног живота, од односа према деци и породичним релацијама преко питања доживљаја и исповедања заједничке православне вере до третмана животиња и кућних љубимаца.
Руске жене, на пример, брзо су изашле на лош глас, јер су, по балканским мерилима, биле лење, касно су устајале и по цео дан су се дотеривале и читале књиге, а руски мушкарци су од стране локалног становништва сматрани за исувише префињене и театралне. Чак су се појављивали и вицеви, чланци у новинама и радијске емисије у којима су Руси исмевани под збирним називом „Серјоже“ и „Ниночке“. Особеност руске међуратне дијаспоре огледала се и у томе што она, верујући у брз повратак кући, није тежила натурализовању и асимилацији, већ је љубоморно и са висине чувала чистоту своје империјалне културе, обичаја и традиције.
Ипак, и као таква, помало уображена и северњачки крута, она је оплеменила и неповратно изменила културне навике и ниво просвећености код Срба, нарочито када је у питању однос према књижевности и писаној речи.
Српски књижевни критичар и аутор једне од првих озбиљних књига о руској емиграцији у Србији Остоја Ђурић истицао је како је руска интелигенција својом делатношћу доприносила томе да књижевно-културни живот уђе у навику младог српског друштва које је још кубурило с кадровима.
„У српским просторима, где је књига тек освајала своју високу духовну коту, руско обожавање писане речи долазило је као небески дар. На домаћем културном небу оно је сијало јасним трагом звезде репатице…“
Ваља веровати да ће и овај нови талас руске имиграције оставити сличне, позитивне последице на српску културу и друштво у целини, као и да ће додатно ојачати и продубити осећај блискости и разумевања између два народа.
