Прочитај ми чланак
Дураковић каже да је Вучић одлуком да дође у Поточаре пружио руку помирења.
– Респектујем га зато. И немам ја проблема са Србијом, имам с Бањалуком, каже Дураковић и додаје да би се људи већ измирили да се политика није мешала.
– У оно мало фирми које раде у Сребреници, Срби и Бошњаци су се измирили, иду једни другима на славе, Бајраме. Само је политика проблем, рекао је за НИН Дураковић, неколико дана уочи 20. годишњице злочина, који је Хашки суд прогласио геноцидом.
Он истиче да прошлост не дозвољава да се направи корак напред, јер консензус око прошлости не постоји.
– Јер прошлост се овдје не базира на аргументима, већ очито на консензусу. Шта сви прихвате, то је истина. Шта сви кажу, то је историја. А немогуће је доћи до консензуса. То је жалост ове земље и овог града, да свако има своју причу, своју историју, каже Дураковић.
Каква је ваша прича из 1995?
– Имао сам 16 година. Ишао сам у ратну школу коју је Унпрофор организовао. Родитељи и средњи брат били су у селу које је припало заштићеној зони Жепа. Ја сам остао у нашој кући у Сребреници. Сам тотално. Скоро двије године. Била је велика глад. Када је почело то у јулу, више нисам могао ићи код њих, нити они код мене. Онда је Сребреница пала, и Жепа. Када се група људи предавала у Поточарима, Унпрофору, ја сам одлучио да са другом групом кренем шумом пјешке. И кроз шуму су ишли измијешани војска, цивили, сви разбијени у групице. Па, ко преживи. Имао сам среће и седми дан изашао сам жив. Мајка је дошла из Жепе аутобусима у Зеницу, па смо се спојили. Брат и отац су ухапшени и били су у логору након што су препливали Дрину и предали се у Србији. Након неколико мјесеци у логору, Црвени крст их је послао у Америку. И спојили смо се у Америци 1996. у Бостону. Десет година касније, 2005. вратио сам се да средим папире око личне карте, након завршеног факултета. Мислио сам остати два, три дана, ал’ ево. Моји су још тамо. Брат ми је дошао у посјет и упознао у фризерском салону Српкињу.
Шта говоре само два мешовита брака у Сребреници, јесу ли само атракција за међународну јавност, стране новинаре?
– Ми знамо једни друге врло добро. Мој брат се оженио Српкињом. Они имају своју љубав, али она не може променити народ. Нису измирили ни наше породице. Моји родитељи не иду родитељима моје снаје, а њени не долазе нама.
Како су родитељи реаговали када им је рекао да ће се оженити Српкињом, је ли могао нешто црње и горе за њих да уради?
– Да будем искрен? Није постојало ништа горе! Сада су снају прихватили, унука исто, али не и њену фамилију. Мајка је у рату изгубила два брата, три братића и њој је то било неприхватљиво. Једино да се сви измијешамо, то би било нешто. Рецимо да се Вучић ожени Бошњакињом, ја Српкињом и да то крене. За обичне људе, то је индивидуална ствар. За странце, то је сапуница, ал’ за нас… нема ту довољно повјерења. Али ми треба да створимо повјерење, и очито се сад на глобалном нивоу нешто дешава, морамо окренути историјску страницу.
Имате ли ви поверења у Србе?
– Имам пријатеље Србе у које имам апсолутно повјерење. Не и у Момчила Цвијетановића, првог поратног предсједника Извршног одбора, који је рушио локалне џамије. Питајте Србе да ли су моја врата за њих закључана. Бошњаци дигну тензију зато што директорица обданишта прича екавски. Кажем, рођена је у Србији, удала су за човјека из Сребренице, не можеш промијенити њен дијалект и језик и не смијеш. Бошњаци ме осуде. С друге стране, штитио сам и Бошњаке. У обданишту је запослена Бошњакиња која носи хиџаб, Срби не шаљу дјецу у обданиште. Станем на њену страну. Е, сад те Срби више не воле. Тешко је бит’ градоначелник општине са два друштва подијељена око заједничке прошлости. Срби за медије увијек кажу: „и они су убијали нас, био је то грађански рат“. Све то стоји, овдје су се људи, народи убијали, али не може бит` да Србија не прихвата ни суд у Хагу и да не призна да је овдје било геноцида.
По пресуди Хашког трибунала, Србија није одговорна за геноцид?
– Говорим о индивидуалним пресудама за геноцид. Кад је Србија то прихватила, чиме, којим актом? Вучић? Додик?
Ви не прихватите одлуку Међународног суда у којој пише да Србија није починила геноцид?
– Али пише да је одговорна за неспрјечавање.
Зашто ту пресуду не користите као документ помирења него новог раздора?
– Шта је Србији проблем да призна истр истрицт починили они чија су имена наведена у пресудама. Него каже да не може прихватити резолуцију о истрицт.
Имате ли аспирације да Сребреница постане истрицт? И да резолуцију УН, ако је буде, искористите у ту сврху?
– Не. Проблем је што су пресуду још 2007, када је донијета, из Бањалуке негирали. И онда кажу: „Хајмо се мирити“. Заборавите! То мора да се призна. Да Додик каже – било је гоноцида.
Што вам је потребно Додиково признање?
– А што ми је потребно да то негира сваки дан?! Да омаловажава жртве, умањује њихов број, негира државу и њене институције. Што ми то треба?!
Што не инсистирате на питањима економије, запослености, која не враћају у тај круг зла?
– А како би се ти осјећала да ти неко убије два брата, оца, стрица и онда каже: „Ево ти посао, ал’ шути о томе“?! То је та перцепција? Не може се то платити! Чуј ба, како ћемо причат’ о економији ако прошлост нисмо рашчистили?
Али друга страна ће рећи – било је жртава на нашој страни – и то је зачарани круг пакла. Може ли се из њега изаћи?
– Онда идемо редослиједом. Злочин по злочин. Ако Срби донесу декларацију да је овдје било геноцида, идем гдје год они кажу да се обиљеже страдања. И одрекао бих се свог предсједника који би негирао судским епилогом доказан геноцид према Србима. И немам ја проблема са Србијом, имам с Бањалуком. С Додиком.
Вучић је добродошао?
Јесте.
Чули сте се с њим?
– Нисам, а волио бих. Да имам његов број, назвао бих га да попијемо кафу. Њега ми је највише жао у овом моменту, јер унаточ свим дешавањима на Балкану, покушава направити историјски заокрет у процесу помирења. У Сарајеву је дао сигнал, пружио руку помирења. И респектујем га зато. Знамо и ми овдје да су у Србији убили премијера због намјере да земљу води ка Европи. Зато кажем – капа доље. Раније је знао говорити и глупости – сто муслимана за једног Србина – али откако је постао замјеник па премијер, свака част за заокрет. Има петљу и то респектујем. Србија је направила прави корак када је рекао да је спреман да дође нама у Поточаре.
До ког нивоа би била појачана безбедност ако Вучић дође?
– Не видим никакав разлог да се повећавају мјере сигурности. Биће ту много великих свјетских личности, тако да није Вучић једини.
Биће ваш посебан гост?
– Наравно. И долазак Тадића је за нас био важан. Ако и Вучић 11. јула положи цвијеће и ода почаст жртвама, то ће за нас бити велика ствар.
Је л’ могуће да Насер Орић дође у Поточаре?
– Не вјерујем након свега да ће доћи.
Шта сте помислили када је Вучић читао сведочење о Орићевим злочинима, вађењу очију?
– Ништа, знам да је то ноторна лаж.
Како знате, када нисте били присутни?
– А је л’ био присутан Вучић?
Вучић је читао сведочење.
– Чије? Ибрахима Мустафића?! Је ли ико питао колико Мустафић мрзи Орића, колико жели да му нанесе зло? А ако суд каже да је Орић крив, да је неку трудницу распарао, вадио очи, заклао неког, одмах ћу га се одрећи. Али вјерујте, знамо ми све овдје. Јео сам ресу од љеске, помијешану са зобеним брашном. Сребреница окружена, хоће ли пустити конвој УН или не са храном. Немате питку воду, И тако од 1992. До 1993. Око 50.000 људи слило се у Сребреницу, немају гдје, но дријемају на улици. Шуга, обољења. Орић је тада покренуо отпор, да се не деси судбина Вишеграда, Рогатице, Фоче, Бијељине. Ал’ оног момента кад суд пресуди да је он то урадио, што кажете, лично га се одричем И сваког ко је клао И убијао.
А ко је, ако није Орић, нападао српска села из заштићене зоне?
– А ко је убио 4.000 људи у Сребреници прије 1995?
Ко је поклао људе по српским селима?
– ‘Ајмо сад ти и ја на војничко гробље у Братунац. Да побројимо цивилне жртве и војнике. Ако је више цивилних жртава, прећи ћу на православље, немам проблем с тим. Исто као за Насера, не могу да кажем ни да су Караџић и Младић криви, иако имамо свједока. Чекај суд да пресуди! Милошевић је у поступку умро. И шта ћемо ми сад?! Мислим да је крив, ал’ му није пресуђено. Има информација, које долазе из Србије, да постоји снимак када Орић убија особу, сустиже је коњем, и дотуче. Ако видим тај снимак, одричем га се и осуђујем јавно преко медија.
Који призор из рата не можете да избришете?
– Ујутру устанеш, а рат је, шта ћеш, немаш пуно опција. Идеш у град, зеза на улици, другови. И био сам у близини игралишта, било је више група. Једни играју лопте, други нешто, отишао сам. Чуо сам гранате, нисам зао да је погодило баш тамо, у повратку видим на огради месо, главе, ето тога не могу да се ослободим ни данас. И сваког априла, а био је то 12. април 1993, мислим на то.
Јесте видели некада негде српске жртве?
– На снимцима, уживо не. Ал’ клањам се пред сваком жртвом. И позивао сам српске политичаре, дођите ви 11. Јула, ја ћу на Скелане И било гдје. И говор да одржим.
Јасеновац за вас је…?
– Злочин. Има елемената геноцида, али треба неко то да потврди. Суд. Ако сам ја суд, ево, пресуђујем – то је геноцид! Ал’ јесам ли ја тај? Погрешно је разговарати о судској пресуди.
Страхујете од тероризма муџахедина који су остали у Босни?
– Да бог да да нису постојали ни у рату. Њихова помоћ нам није требала, ако мене питате. Апсолутно сам против и Горње Маоче. Плашим се, али вјерујем да нас тај страх може ујединити. Против сам таквих људи. То за мене не пије воду. То не прихвата ниједан нормални Бошњак. Ако је будала, онда ће с њима.
Колико становника има Сребреница?
– Око 10.000. Прије рата је имала 37.000, 80 одсто Бошњака, 20 одсто Срба, а данас је 60 одсто Срба, 40 одсто Бошњака.
Откуд Бошњак не челу општине?
– Грађани су изабрали. За мене је гласало и близу 400 Срба. И то нешто говори.
Је л’ тачно да се Срби исељавају у последње време?
– Није тачно.
(НИН)
