Pročitaj mi članak
Демократска странка Србије и Покрет Двери сматрају да би рок од три месеца, од конституисања парламента, за формирање владе требало скратити на 30 или 40 дана
У ДС и СДС сматрају да у овом моменту није толико проблем у постављеним роковима, који су заиста дугачки, колико у политичкој неодговорности оних који владу треба да формирају и нејасним овлашћењима техничке владе.
У ситуацији у којој нико не зна када ће нова влада бити формирана, а премијер поручује да ће бити на време и кад јој је време, можда почетком августа, уз подршку и разумевање председника Републике који практично на грађане пребацује одговорност за рокове, речима да су грађани сами поставили рок од три месеца од конституисања Народне скупштине, гласањем за Устав, поставља се питање треба ли рок скратити бар у ситуацијама када се зна апсолутни победник избора, односно уколико нека странка освоји више од 126 мандата. Скупштина Србије конституисана је 3. јуна, дакле рок за формирање владе је 3. септембар.
Од скраћења рока нема велике користи
Бојан Клачар, програмски директор Цесид, за Данас наводи да скраћивање рока није у фокусу измене изборног законодавства али и да не би донео неке бенефите јер систем који постоји није лош, већ је у овом тренутку проблем, како каже, у мандатару и СНС, а не у потенцијалним партнерима.
– Установљени рок је предвиђен да би се на неки начин одговорило на потенцијалне проблеме у политичком систему попут овог у Србији који је фрагментиран и са пуно мањих партија које имају уцењивачки потенцијал. Преговори о формирању владе са пуно ситних партија знају да потрају. Имамо и искуства у томе. Преговори током деведесетих, а и после, трајали и по 30, 40 па и 50 дана. Скраћивање рока не би ситуацију побољшало јер на средњи рок нема назнака да ће се број партија у Србији смањити, зато то није централно питање измене законодавног система – закључује Клачар.
Бојан Пајтић, председник ДС, за Данас каже да је понекад неопходно да по неколико листа сабере своје посланике да би остварили парламентарну већину и да тада може бити оправдано да преговори и формирање владе трају и више од два месеца.
– Данас, када једна листа има апсолутну већину, а унутар себе нема демократску процедуру, већ један човек одлучује о свему, сваки процес формирања који траје дуже од месец дана је одраз неодговорности. Једноставно мандатара баш брига за реакцију јавности и штету која настаје због тога што имамо техничку владу тако дуго – сматра он.
Како додаје, није проблем у законодавству већ је неопходна политичка озбиљност и већи притисак јавности.
– Није довољно да само опозиција указује на штетне последице бахатог понашања власти, већ и медији, универзитети, невладин сектор, синдикати, асоцијације пољопривредника – каже Пајтић.
Марко Ђуришић, из СДС, за наш лист наводи да је немогуће законом скратити рок само у неким случајевима.
– Сматрам да је рок од 30 плус 90 дана предугачак и да би га требало скратити. Aли сматрам да је највећи проблем недефинисане надлежности владе у техничком мандату ( закон само каже да влада обавља „неодложне послове“) који ево траје већ пет месеци. Мислим да је управо жеља мандатара , односно техничког премијера да што више искористи ово време и заврши неке послове заобилазећи редовне процедуре – каже Ђуришић.
Санда Рашковић Ивић, председница ДСС, за наш лист наводи да би 40 дана био максимум.
– Или се може или не може направити влада у том периоду – истиче она.
Бошко Обрадовић, лидер покрета Двери, за Данас каже максимално треба скратити рок и то на највише 30 дана.
У ДЈБ су става да играњима са роковима за формирање владе, мандатар понижава Скупштину и грађане који су гласали на изборима верујући да ће ускоро добити „борбену“ владу.
Како је речено Данасу у тој странци, главни ефекат који жели да произведе је да само он постоји, само је он битан и да нема институција у Србији на које грађани могу да рачунају. Мандатар је све претворио у фарсу, суспендовао законе, разграђује институције, прети медијима, судијама и тужиоцима и гледа како да избор Владе помери дубоко у лето, да што мање грађана гледало и слушало његово суочавање са озбиљним питањима опозиције у Скупштини.
