Pročitaj mi članakOdgovor na tekst u kome sam se bavio, između ostalog, otužnim lobiranjem LDP za račun Mila Đukanovića, pojavio se u "Novostima".
Одговор на текст у коме сам се бавио, између осталог, отужним лобирањем ЛДП за рачун Мила Ђукановића, појавио се у „Новостима“. Без обзира на то што је политичко предузеће Чедомира Јовановића готово банкротирало, ипак је ту преостао још понеки сеиз, па могу да напишу неколико незграпних и бесмислених редова. Чеда и његови искористили су мој чланак као основ за салву удворичких и, с друге стране, мржњом испуњених квалификација.
Ђукановић је симбол најгорег из наше прошлости. Он оличава својеврсни постмодерни спој ратног профитерства и криминала из деведесетих, разноврсних транзиционих марифетлука, непринципијелних идеолошких и националних метаморфоза, распродаје државних интереса ради лично-партијске користи. Ту се мешају криминализовани делови ДБ братства, стране службе, Хаг, дуван, ислужени и актуелни политичари, кокаин, отимачине прерушене у приватизације, класична мафија (домаћа и страна). А ту је негде, стиче се утисак, и Чедомир Јовановић. „Земунци“, контроверзна дружења и бизниси, црногорске везе, до данас велика сенка сумње над званичном верзијом убиства премијера Ђинђића.
Ђукановић је од Црне Горе направио базу балканског мафијашког октопода чији краци су великим делом стационирани у Србији (а мозак му је разливен од Подгорице до Београда). Сада је та политичко-криминална синтеза угрожена. Ђукановићев режим, макар засада на персоналан начин асиметрично, почиње да се љуља. Они који хоће Црну Гору у НАТО, не желе Мила. Ако не они, бар њихова јавност има извесне хигијенске стандарде.
Због њих морају да га се отарасе, а Ђукановић зна да после неког времена све безбедносне гаранције могу да се вежу мачку за реп. Можда га – гле парадокса – баш ухапси његов пулен и наследник на премијерском месту Душко Марковић. У тотално криминализованим круговима уцењеним од моћних странаца, све је могуће када се уће у фазу спасавања сопствене коже.
Тога је Јовановић потпуно свестан, а изгледа има разлоге да се плаши. Иако маргиналан и даље је на политичкој сцени јер је вешт у сфери политичких и неких других шибицарења. Њему и данас прибегава помишљајући да је можда Србија на корак до одлуке да крене у обрачун са балканском мафијашко-политичком хидром. Питање је да ли за тако нешто постоји храброст. Тешка је и ризична то битка, али никада се не зна. Уместо лажне „Сабље“, чији је и Јовановић био део, можда добијемо и праву, уз развезивање вреће лажи о разним аспектима прошлости. Вероватно у страху од тога, Јовановић је кренуо у офанзиву.
Заклиње се у евроатлантске вредности, сикће због јачања улоге Русије на Балкану, омаловажава српске националне интересе. Поново видимо старо, на мах заборављено, аутошовинистичко лице ЛДП. А у Србији се оно скоро никоме не допада. Када је ЛДП добијао око пет одсто гласова, то се није дешавало због антисрпске понуде. Напросто, у лошем систему, као што је наш, многи су били толико револтирани да су гласали за онога ко им је деловао у највећој мери антисистемски. За њихово привлачење ту су биле приче о модернизацији, напретку, европским стандардима, обрачуну са мрачном прошлошћу.
Проблем за Јовановића је наступио када је критична маса његових бирача схватила да је ЛДП заправо маскирани део системског муља. Последица је била да је спао на мизерне политичке гране, а у парламент је поново успео да уђе у завађеној коалицији која се окупила на неколико дана да би политички преживела (збирно је добила тек да прескочи цензус). Да би га и ту примили, Јовановић је пре уложио у нечију подршку (финансијску, мафијашку, обавештајну?) него скоро нулти рејтинг. Како год било, успео је у намери и поново се прави да се у неком ћошку велике сцене бави политиком.
Да би ту или бар на неки други начин остао у игри која му прија (а избегао неку која му не прија), сада се хистерично обраћа својим западним заштитницима. Поручује им да ће радити све што затраже, као што је чинио у јеку њихове отмице Косова. Да је спреман да буде у Србији оно што је Милов ДПС у Црној Гори, само да га заштите ако пригусти. Али проблем за Чеду је то што ЛДП ипак није ДПС (а и ту се не зна шта ће већ средњорочно бити са Милом).
Друга организација је ма колико мрачна ипак озбиљна, док је прва тек микс квислиншке претенциозности и практично-политичке неспособности (не мислим на лично-шибицарске капацитете којих има на свакој пијаци). ЛДП је пропала инвестиција оних који су на нас извршили агресију 1999, те ће изгубити сваку заштиту ако после америчких избора спољнополитички приступ те земље постане рационалнији. Могућност да се то догоди као и да у Србији коначно почне да функционише правна држава, Јовановића, а и много озбиљније играче од њега, сада озбиљно плаши. Зато су неки у том друштву сада плачљиво-свадљиви, а други јако, јако опасни!
