Pročitaj mi članakPrema našem narodnom predanju, kada je ogromna turska vojska upala u Srbiju, osmanlijski sultan Murat poslao je našem knezu Lazaru ultimatum sa zahtevom da mu se pokori i pristane da bude vazalni vladar. U njemu je poručio: „Nit' je bilo, niti može biti jedna zemlja a dva gospodara. Carovati oba ne možemo, već mi pošlji ključe i harače. Ako li mi to poslati nećeš, a ti hajde u polje Kosovo, da sabljama zemlju dijelimo." (Narodna pesma: Kneževa kletva.)
Владар Моравске Србије одговорио је на један од два начина које је турски цар понудио. Кренуо му је у сусрет са војском, претходно проклевши све оне Србе који се не одазову на његов позив да бране земљу (у духу времена, наравно, то се односило само на великаше и њихове витезове). У бици која је уследила, иако поуздано не знамо како је окончана, јасно је да је српски кнез погинуо (као и турски цар). Србија се одржала још шездесет година, а да није била паралисана неслогом владајућих кругова, могла је бар још неко време да потраје (Смедерево, тада вероватно најбоље утврђен град у Европи, није у борби изгубљено, већ је без испаљеног ђулета 1459. предато Турцима). Али то сада није тема. Битно је како би Вучић одговорио Мурату да је крајем 14. века био владар Србије.
томе шта би урадио, на основу његових националних недела можемо да закључимо. Али да се не замарамо копањем по прошлости, можемо да кренемо краћим путем. Недавно је Алек дао интервју за један швајцарски лист, у коме је појаснио шта за њега значи компромисно решење српско-албанских односа. Истакао је да је неприхватљиво да једна страна све добија а друга изгуби, те да су у складу са тим Београд и Приштина недавно били надомак договара. До њега није дошло јер је албанска страна избегава да формира Заједницу српских општина.
Јасно је да Вучић мисли на преговарачки процес који је био у току 2023. године, у чијем средишту се налазио француско-немачки план. По њему Београд је дужан да се према Косову односи у складу са Повељом Уједињених нација, поштујући његов „суверенитет“ и „територијални интегритет“. Уједно, Србија се слаже да оно уђе у све међународне институције. Све у свему, ради се о фактичком признању наше сецесионистичке покрајине (неко време не морамо да са њом званично успоставимо дипломатске односе). Вучић, прихватајући противуставно тај план у своје име, сложио се да Косово више није наша покрајина већ је независна држава.
Заузврат, Срби би добили аутономију унутар тзв. државе Косово. Она би била категорички другачија од онога што је предвиђено Бриселским споразумом из 2013, јер тамо се ради о српској самоуправи унутар статусно недефинисаног Косова. У питању је био технички договор, док је 2023. несумњиво статусни. Но, Курти на то није пристао. Лидер тамошњих Албанаца жели да Срби на Косову постану обична национална мањина (а не са међународно потврђеним аутономним правима) или да се иселе. Опет, Алеку је то неприхватљиво, не што му је стало до Срба са Косова и Метохије, већ како би и даље могао да вара грађане остатка Србије. Ако и малом Муји постане јасно да су ствари црно-беле то не може.
Потребно му је да буду црно-браон-беле; свакако тамне за нас али са могућношћу за њега да настави да манипулише. Он је Срба гурнуо у, бар, пети круг пакла, када је после укидања српских институција на северу Косова усмерио тамошњи наш народ да изађе и из приштинских органа. Сада Срби у општинама где их је 98 посто имају албанске локалне власти и полицију, што њихов тежак положај чини скоро неподношљивим. То је Вучић намерно изазвао крајем 2022, очекујући да ће се споразумети са Аљбином 2023. око ЗСО.
Онда би Срби добили нешто и прешли у 1 или 2. круг пакла, што представља аутономија унутар независног Косова на које је Алек пристао (пре њега су на северу Косова били у чистилишту што значи између раја и пакла). То би приказао као своју велику победу. Бокан, Шешељ или неко њима сличан, устврдио би да је он нови кнез Лазар, али још већи од старог, јер није пао на бојном пољу већ је дипломатски спасао свој народ. Због тврдоглавог Куртија ствари су испале другачије. Сада Вучић мора да се жали страним медијима да због њега нема „компромиса“ и да упоредо појачано пропагандно дрогира оне Србе који не виде шта је урадио, како се то не би променио те би уз себе и даље имао део народа (несумњиво онај што је испод националног просека интелигенције).
Да се сада, пошто смо поновили градиво о његовој косовској велеиздаји, вратимо у 14. век. Самозвани кнез Вучић би тада Мурату одговорио: „Ој Мурате узвишена главо, ево теби кључева од Ниша и Призрена тврда, ево теби све што имам од Миратовца (село на југу Србије) до капија Биограда славна. Народ тамо ти глоби до бола, истерај му сваки дукат жути. Мене пусти да као твој слуга, још малчице пљачкам на северној страни. Кад прикупим товара сто блага, отићи ћу ја подаље, а теби ћу и те земље дати, да потурчиш рају што сад’ тамо живи.“ И додао би клетву: „Проклет био ко се мојим лажима не опио, да Србље могу мирно да преварим“.
Ако је Мурат био захтеван као Курти, то би све одбио. Вучић би одмах морао да бежи. Свакако не би рескирао главу и већ прикупљена вреће дуката да се супротстави. Срећом по њега, Аљбин је много мањи играч и отима само део Србије а не тражи власт над њом у целини. Зато је уместо да пакује кофере, Алек без Косова могао пре десетак дана да у Београду организује позерски Свесрпски сабор. Славило се национално јединство и залагање за одбрану српских интереса, док их онај који иза те манифестације стоји, брутално гази.
Упркос томе што се у усвојеном нацрту Декларације о заједничкој будућности српског народа, говори и о Косову и Метохији, после свега што је Вучић урадио у вези са њима тако да тамо више није остало ни „С“ од Србије, нити је претекла једна једина локална српска чизма на терену, несумњиво је да се радило о испраћају Косова. Оде оно у Савет Европе, Парламентарну скупштину НАТО и ко зна где све још – као некада млади Срби у војску. А Вучић прелази на куповину времена за своју егоистичну и национално деструктивну владавину, западно од Дрине.
Он мора Американцима и њиховим водећим евроатлантским партнерима, да плаћа харач за наставак аутократске-картел владавине. Пошто је потрошио косовске монете, сада прелази на оне са натписом Република Српска. Отуда је она и била централна тачка сабора са српским одредницама а антисрпским намерама. Вучић се сад интензивно убацује у процес одбране РС, како би је поткопавао и у фазама, као и претходно Косово, испоручивао НАТО отмичарима. Као што је јасно рекао шта хоће у вези са нашом јужном сецесионистичком покрајином у најновијем страном интервјуу, то када се ради о Српској посредно наговештава својим заклињањем у приврженост њеном очувању у Дејтонском формату.
Сетимо се шта су Вучић и Николић поручивали 2012: „Није реално да ми поново завладамо Приштином, али ни Албанци Северном Митровицом“. Сада они њу – која им је била ван домашаја – контролишу као и Призрен који су поменуте године држали у својим рукама. На другој страни Дрине, постмодерни евроатлантски окупатори, до сада су од РС отели око 70 овлашћења која су јој припала Дејтонским мировним договором, односно Уставом БиХ који представља његов анекс. Шта мислите колико ће их преузети у наредном периоду пошто се Вучић прогласио за лорда протектора РС? И којом ће то брзином ићи?
Да сам ја на месту руководства Српске и њеног народа, поучен косовским примером, много више бих се забринуо што ми је Алек „савезник“ него Кристијан Шмит непријатељ. И овако сам јако оптерећен њеном судбином, пошто ми је поглед на свет свесрпски (а не србијански). Живим у Београду и Шумадинац сам пореклом, али ми је сигурно до РС много више стало од Вучића, који – стога што су му корени у средњој Босни (која није у њеном саставу али је потекла из истог земаљског оквира као и она) – стално истиче да због РС чупа косу, рони сузе и пије лоше вино (како би му било још теже).
Како неко рече: Вучић је највећи победник свих наших пораза! Штавише, не само што користи наше националне трагедије да лично-партијски профитира, већ нас и гура у њих. Како кажу зли лекари (који су, уверен сам, у великој мањини као и припадници скоро свих других професија, за разлику од злих политичара који доминирају): „Пара се узима док је суза у оку“. Што су Срби у већим мукама он који њима доприноси како би плаћао данак вашингтонском султану и његовим везирима, лакше ће се представљати као борац за национални спас. И све тако док од српских интереса не остане само гареж.
Он ће тада негде отићи, а имаће са чим (има и сада само је бескрајно властољубив и похлепан па намерава да цеди воду и из суве дреновине док год је то могуће). Толико о последицама Свесрпског сабора, под називом „Један народ, један сабор – Србија и Српска“. Србија је већ осакаћена, Српској се са Вучићем добро не пише; једино је први део назива манифестације адекватан. Направимо малу историјску паралелу са Трећим Рајхом. Шта је наставак онога: Један народ, један сабор? Наравно један вођа. Живимо у земљи која има самозванца који је умислио да је средњовековни самодржац, коме је тата оставио све српско, да као бескичмењак Геда из Балашевићеве песме, „пропије“ наше земље како му се ћефне. Ако наставимо то да му допуштамо, онда боље и не заслужујемо!
