Прочитај ми чланак
(Цеопом)
Ево, стиже нам још један Видовдан, празник Светог Вида, о коме се, по народном веровању, сви људи “провиде”, односно покажу ко су и шта су. И Обилићи и Бранковићи. Тако је код Срба од давнина. И сви наши непријатељи и лажни пријатељи који су нам се ругали да тог дана свој пораз славимо нису нас разумели…
Јер, далеке 1389. године, нога великог турског владара и војсковође која је на Србију крочила није дочекала да по њој и шета, а Видовдан је постао граница. Граница Неба и Земље, граница Вере и Наде, граница Вечности и Васкрснућа. И једини случај у нашој историји када је војни пораз постао историјска победа.
То смо славили !
И када је 1914. године долазак престолонаследника Фердинанда у Сарајево, баш на Видовдан, требало да пошаље јасну поруку непослушним Србима да забораве на домовину и заувек прихвате монархију као своју судбину, Гаврило Принцип је својим одговором увео Србе и Србију у велико страдање из кога се изродило велико национално васкрснуће.
Из тог васкрснућа, под утицајем ондашњих глобалиста, српска краљевска династија, седам година касније, усвајањем видовданског устава, и формално улази у југословенски пројекат, чиме на српском националном бићу отвара трајну рану.
Изгледало је да та рана, која је крварила деценијама, заувек зацељује, када је преко милион Срба из свих крајева света кренуло на национално ходочашће, да на пољу Косову обележи шесто година од Косовског боја и поздрави човека који је уливао наду да ће Србија вратити комунизмом згажено национално достојанство. Слободана Милошевића.
А пре тога, тај човек који је за себе говорио да је атеиста, вратио нам је Бога. Јер, ноћ уочи Видовдана те 1989. године, света Грачаница била је уређена, осветљена и озвучена као да представља овоземаљски улаз у Лазареву небеску Србију, а у рано видовданско јутро, српска телевизија је, из овог манастира, први пут преносила једно православно црквено богослужење. Та слика из Грачанице, слика познатих и утицајних људи у првом реду испред свештенства, била је јасна порука свима да српска политика више неће гушити српску веру.
Касније, на споменику Косовских јунака, Слободан Милошевић је одржао свој историјски говор, говор који је касније три пута преслушаван у Хагу не би ли му пронашли “идеологију злочина”. Али, није је било. Био је то говор уравнотеженог националисте, спремног на компромисе ради очувања заједничке државе и чини се недовољно свесног Хабсбуршког утицаја у новом светском поретку. Тај говор за многе је био недовољно јасан, чак и недоречен. Многи су ово објашњавали чињеницом да је прослави на Газиместану присуствовао целокупни југословенски државни врх, осим Стипе Шувара, као и целокупни дипломатски естаблишмент, осим америчког амбасадора Ворена Цимермана.
Али, сам тај говор није био превише важан за оне који су будним оком пратили и креирали растакање Југославије као део пројекта стварања новог света. Много је била важнија чињеница да је један политичар имао харизму и снагу да око једне, у суштини, националне идеје окупи преко милион људи на једном месту.
А, идеја националне државе и народ као само-свесни политички фактор, две су појаве које креатори глобалистичких процеса не воле ни када се дешавају независно једна од друге, а камоли када иду руку под руку. И тако је мониторинг подигнут на највиши ниво, а председавајући Билдерберга, лорд Карингтон, позван је где треба, како би нови задатак дочекао спреман.
Он је био први. А онда су дошли други, трећи, остали. Увек су били високо котирани у хијерархији институција из којих су долазили и увек су, наизглед случајно, забадали нож и ширили наше, видовданским уставом, отворене националне ране.
Корак по корак, отворено или мучки, преговорима или силом, преваром или претњом, сви њихови циљеви су остварени, а све наше наде сахрањене. Али, то им није било довољно. Они који воде рачуна о мистичној страни новог светског поретка, о симболизму и ритуалу, о казни и жртви добили су зелено светло.
И тако је освануо тај Видовдан 2001, дан када су, газећи не само традицију и морал, поштење и веру, већ и законе своје земље, чланови Ђинђићеве Владе гласањем одлучили да изравно примене Статут Хашког трибунала (чл.29. став 2.), и по хитном поступку, тог дана, испоруче Слободана Милошевића Хагу. Као да поменути члан, и на њему засновану издају, нису могли применити дан раније или дан касније, јер Милошевић је у ЦЗ-у био од 01.04.2001. Од 23 члана Владе “за” је гласало 21, а гласали су и они који нису били ту, телефонима, факсимилима и осталим помоћним средствима.
Зоран Ђинђић који је храбро, готово дрско, преузео политичку одговорност за овај срамни чин, и који је био довољно близу центрима моћи да зна шта је заправо тражено, пробао је суочен са катарзом националног понижења која је прерастала у бес народа, да изручење на Видовдан оправда донаторском конференцијом за Србију заказаном дан касније, 29.06.2001, године, и уценом американаца да она неће бити одржана ако Милошевић не буде испоручен Хагу. Тога дана пукао је правни систем Србије да се и до данас не састави, постајући репресивни апарат једне политичке групе сумњивих намера. Јер, када се једном пређе лествица да је новац важнији од закона, па чак и од главе, онда томе нема краја, а лествица пада све ниже.
А, новац од конференције? Ма, ко би то знао – и већим парама, код њих, губио се траг. О новцу једино знамо да је оних пет милиона долара које су САД расписале за главу српског председника, исплаћено српском држављанину чији се идентитет држи у тајности.
Кажу да је Милошевић, улазећи у хеликоптер, својим киднаперима махнуо и рекао “Браћо Срби, хајде здраво, срећан вам Видовдан”…
И од тада, од тог 28.06.2001. године, па до данас, сваки Видовдан који дође тужнији је од претходног. Више смо понижени, више гладни, више силовани. Земља нам под ногама нестаје, а Небо нам је недостижно. Нисмо га заслужили. Гледамо како нам божуре у жуто фарбају, слушамо како нас убице зову злочинцима, а издајници простацима.
И тек да не заборавимо да они Видовдан добро памте, сурови бич евро-атлантизма увек тог дана фијукне близу наших глава. Тако је, рецимо 2002. на Косову нападнута кућа Живорада Ристића, 2004. осуђен је Милан Бабић, 2006. Ахтисаријева контакт група објавила је да се прелази на дефинисање статуса. И тако редом.
Прошле године, на Видовдан, изрекли су пресуду Војиславу Шешељу за непоштовање суда, како не би заборавили да их морамо поштовати. Заувек.
Али, дата нам је и вест о новој коалицији и новој Влади, за коју смо се, ко зна зашто, понадали да ће испунити своја предизборна обећања. Та нада, крхка као тек расцвали божур, да ће нас они повести путем да се Себи вратимо, згажена је безочним лажима и циничном издајом наших властодржаца, намесника новог светског поретка.
Круна је требало да буде данас, у још једном глобалистичком ритуалу, код нас познатом као Датум, са практичном идејом да се настави рушење светог косовског мита тако што ће се сећање на жртву и пораз из кога је никло семе победе, заменити слављењем одлуке стране, глобалистичке институције, као „добре вести“ и победе „будућности над прошлошћу“. Временом, тај „нови, победнички“ Видовдан заменио би овај за који знамо вековима, баш као што је слављење валпургијске ноћи еволуирало у првомајски уранак, или празник Светог Трифуна у „Дан заљубљених“.
Првосвештеници тог политичко-сатанистичког ритуала Датума, прва два човека српске Владе, већ данима медијски припремају овај догађај, нападајући нашу националну свест агресивније од Јеховиних сведока или саjентолошких секти, причама о „новој ери, великом успеху и будућности наше деце“.
Ову причу, причаће и данас, на Видовдан 2013, упркос јасном ставу Бундестага да Датум (у јануару) може бити само условна категорија безусловног прихватања неприхватљивих услова. Опет ће отворено лагати и покушати да нешто славе и запале пламен „новог“ Видовдана, бесмислене илузије, са јединим циљем да нам истисне овај Видовдан који имамо.
Не идимо за њиховим трагом, јер они који изгубе Себе никада неће ни Бога наћи!
