Прочитај ми чланакПроф. др Мило Ломпар, ексклузивно за Магазин Таблоид, анализира узроке и последице изборних резултата, који омогућавају СНСу да настави са превођењем Србије у статус колоније.
Како ће Александар Вучић наставити да учвршћује независност лажне албанске државе Косово. Зашто су гласачи следили политичке актере, кад су препознали да су власт и опозиција прећутно сложни око напуштања наших сународника са Косова и Метохије и пристали су на такав исход. Кад његове последице стигну до њихових кућа, у Врању, у Краљеву, у Суботици, чиниће им се да је неко други за то крив. Као што се чини људима у Београду када се сете Савамале или изборне крађе. Зашто су представници Несторовићеве групе критиковали украјинску власт, а превиђали да Вучић Брнабић режим извози оружје Украјини и да је супруга председника Србије посетила Кијевско-печерску лавру у часу када је она насилно изузета из надлежности Московске патријаршије. Да ли је касно за спас Србије?
Одговоре на та и многа друга питања даје проф. др Мило Ломпар у разговору са замеником главног одховорног уредника магазина „Таблоид”, Предрагом Поповићем.
Са статусом водећег српског интелектуалног ауторитета, проф. др Мило Ломпар прецизно дијагностификује политичке и друштвене проблеме, који прете Србији. Уз објашњење процеса, који су гурнули српски народ на странпутицу, професор Ломпар истиче да главна реч, каква год нас судбина задеси, остаје, Косово.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Какве ће последице по државу и народ изазвати изборна победа, ако можемо тако да кажемо, Српске напредне странке?
ЛОМПАР: Потврђена изборном подршком, власт СНС ће наставити уходаним путем превођења Србије у статус колоније: продајом преосталих привредних и друштвених потенцијала, који су остали у власништву државе; јавних предузећа стављених у процес приватизације, да би их преузели страни чиниоци; уништавањем образовног система, јер образовање није предвиђено за колонизовано друштво; јачањем антиинтелектуалног стања у јавном подручју: интелигенција није потребна колонији; разграђивањем интегралистичке свести у српском народу, јер је то доминантни вектор политике западних (америчких) чинилаца; наглашеном криминализацијом свих облика друштвених односа, јер се тако ствара нова класа, која је погодна за колонијалну управу.
Иде се у правцу друштва какво познаје Латинска Америка: висока задуженост, сиромаштво најширих слојева, банкротство: на врху владајуће пирамиде: ауторитарни или диктаторски владар; у средини су три врсте олигархије: безбедносна (војска и полиција), финансијска (банкарска и привредна), медијска (медији и академска заједница); на дну се налазе најшири слојеви становништва. Што се тиче спољне политике: даље потчињавање западним (америчким) утицајима; „куповина“ руске подршке уступцима који су властима важнији него народу. Све би се то могло сажети у формулу: што више СНС напредује, народ и држава убрзаније пропадају.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Да ли ће Александар Вучић и СНС нови мандат на власти искористити да приведу крају посао око учвршћивања независности лажне албанске државе Косово?
ЛОМПАР: Делује да је то, нажалост, неизбежно. Они су толико уплетени у тај процес да и не могу назад: почеле би да се разоткривају џиновске размере уставних, законских, привредних, образовних, јавних огрешења, која подразумевају не само политичку него и кривичну одговорност. Корак по корак, уз грмљавину лажи које сугеришу да људи не виде оно што виде, да се не догађа оно што се догађа, а то је комплетна издаја, непрестано, од усмене сагласности до дозволе за косовске таблице, Косово и Метохија су преведени из српског у албански државни оквир. То је историјски, а не политички процес, па је и одговорност сасвим, историјска.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Како објашњавате да гласачи нису подржали већину странака које се противе немачко-француском плану о независном Косову?
ЛОМПАР: Грађанска опозиција се противила неискрено и спорадично. Ако се сетимо да је Драган Ђилас подржао Француско немачки план, када се тај план појавио, како се може веровати накнадним и изборима мотивисаним оспоравањима тог плана? Национална опозиција се противила на речима: после успешног митинга од 17. марта прошле године није предузела баш ништа. И изреком је била против предлога о референдуму за одбрану Устава, који је предложила Народна странка. Шта је национална опозиција предложила или учинила уместо идеје о референдуму?
Ништа. Гласачи су следили политичке актере, јер су препознали да су власт и опозиција прећутно сложни око напуштања наших сународника са Косова и Метохије и пристали су на такав исход. Кад његове последице стигну до њихових кућа, у Врању, у Краљеву, у Суботици, чиниће им се да је неко други за то крив. Као што се чини људима у Београду када се сете Савамале или изборне крађе.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Да ли пад испод цензуса коалиције Двери-Заветници представља неку врсту казне гласача за одбијање идеје о стварању заједничке листе с другим патриотским странкама?
ЛОМПАР: Јединствена листа националне опозиције била је једини потез који је могао довести у питање власт српског председника у Београду и уздрмати ту власт у Србији. Зато су предузете бројне режимске активности да се таква листа никако не направи. Као да су гласачи Двери били највише разочарани неповољним исходом. Гласачи Заветника не знам чиме су могли бити разочарани, ако узмемо у обзир природу те странке и похвале које су разменили са српским председником после избора.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Чини ми се да део заслуга за саботажу окупљања патриотских странака припада и коалицији НДСС-ПОКС. Грешим ли у тој процени?
ЛОМПАР: Тако кажу они који су учествовали у организовању бројних активности странака националне оријентације у дужем периоду. Они много боље од мене познају оне о којима говоре, јер су заједно блиско сарађивали. Од напуштања Покрета за одбрану Косова и Метохије, 2020. године, због стратешких разлика у односу према председнику Србије, нисам учествовао ни у каквим активностима или преговорима опозиционих странака или других политичких чинилаца, па немам прецизан увид у природу односа учесника у разговорима. Остаје нам да им верујемо. Упркос личним резервама, увек сам се одазивао позиву да јавно подржим акције националних политичких чинилаца. На заједнички састанак уочи избора отишао сам из личног осећања дужности. Јер, био сам позван, као што сам и раније – фебруарски и мартовски митинг прошле године, предлог референдума о одбијању Француско немачког плана – подржавао активности странака и покрета националне оријентације: када сам био позиван.
Да ствари стоје тако, показује чињеница да (за разлику од других нестраначких људи на том састанку) нисам био ни кандидован за било какву листу нити сам подржао било ког учесника на изборима. Јер, имао сам исправну процену да би то било узалудно.
Да је ово што говорим провериво, да није никаква накнадна памет, показују моји бројни наступи знатно пре избора: од емисије „Прави угао“ на ТВ Војводине од 30. октобра прошле године, преко подкаста Балканинфа, Хелмкаста и „Код Бране“, до емисије „Без пардона“ на КТВ телевизији непосредно пре избора од 17. децембра прошле године. У свим тим наступима тврдио сам да су превремени избори бесмислени, јер нема никаквог разлога да се одржавају: Скупштина је легитимна и легална, бирачки спискови су неуређени, медијски терор режима очигледан, опозициона контрола избора неорганизована. Нисам, наравно, могао одговарати људе од изласка на изборе, кад их је опозиција позивала да изађу, јер би изгледало да чиним услугу режиму.
Ни данас опозиција нема сувисли одговор на питање зашто је похрлила на такве изборе? По мом мишљењу, зато што је била подстакнута деловањем западних (америчких) чинилаца, којима је било неопходно да оснаже легитимност Вучић Брнабић режима због одлука које он треба да донесе. И зато што се надала да ће страначки интереси бити боље остварени.
Њено понашање показује да живимо у затвореном систему, јер Вучић Брнабић режим почива на вишеструкој сагласности. Прва је спољашња: то је прећутна толеранција између западних (америчких) и руских чинилаца у односу на власт, јер сваки од њих теже остварењу својих интереса, које режим сервисира. Друга је унутрашња: спољнополитичка подударност режима и грађанске опозиције подразумева прећутну толеранцију између њих, као што то чини и клијентелистички однос између режима и националне опозиције.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Да ли Вас је изненадио изборни успех групе „Ми – Глас из народа“ Бранимира Несторовића?
ЛОМПАР: Иако је систем затворен, историја никад није завршена. Њена динамика, онемогућена као спољашња, као раскидање граница система, остварује се као унутрашња: кроз производњу нових учесника у задатом кретању. Ти учесници су, с једне стране, логични израз незаустављиве историјске динамике, док су, истовремено, симулирани показатељ да се одигравају наводне промене унутар система. Оба процеса имају карактер симулације, која је успешна, јер се незадовољство грађана, засићених познатим адресама које су их више пута изневериле, усмерава у правцу нових и непознатих адреса. Њих је било и у ранијим изборним циклусима.
Отуд успех који помињете: представници те листе задовољавали су потребу грађана за новим адресама у емисијама у којима су критиковали режим, али су на националној фреквенцији, у високо гледаној емисији „Актуелности“, која им је обезбеђивала јавну видљивост, веома пазили да се, у контексту рускоукрајинског сукоба, не замере режиму. Тако су (критички будни за сваки потез украјинских власти) превиђали да Вучић Брнабић режим извози оружје Украјини и да је супруга председника Србије посетила Кијевскопечерску лавру у часу када је она насилно изузета из надлежности Московске патријаршије. Био је то чист политички акт. Ако су руске власти превиђале такве поступке режима, јер су тежиле задовољавању својих интереса, од привредних преко политичких до пропагандних, зашто би опозиционо оријентисани коментатори имали такву толеранцију према Вучић Брнабић режиму? Зато што је то део програмиране двострукости у понашању нових политичких адреса код нас.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Иако се појединци из Несторовићеве групе представљају као тврде патриоте, одмах су честитали победу СНС-у и истакли да „Вучић води издајничку политику према Косову, али још су веће зло Драган Ђилас и Мариника Тепић“. Како разумете такве ставове?
ЛОМПАР: Не разумем како је веће зло неко за кога мислите да би могао починити издају од онога који је већ чини? Како оно што би се могло догодити представља већу претњу од онога што се догађа, када је реч о истим садржајима? Таква нелогичност се може објаснити само интересима онога ко је износи. Јер, она у ствари значи да су за њега веће зло они који су у опозицији од оних који су на власти. А то значи да он део својих интереса: новчаних, статусних, политичких – ипак остварује унутар система којим доминирају садашње власти. Никада, међутим, представници грађанске опозиције не би могли, чак и да хоће, због отпора који би изазвали, починити овакву издају какву је починио Вучић Брнабић режим. Они су хтели, али нису спровели геј-параду. Можда су хтели, али нису успоставили граничне прелазе Брњак и Јариње. Нису они, него Вучић Брнабић режим ставили на треће место страначке листе директора Музеја геноцида против кога је велики број националних интелектуалаца писао петицију поводом умањивања броја убијених у Јасеновцу. Итд. Да се вратим својој тврдњи из две хиљаде и тринаесте године, поводом Бриселског споразума: нема издаје док националисти не издају.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Како објашњавате изборни фијаско Народне странке, коју сте подржали?
ЛОМПАР: Погрешан је утисак да сам подржао изборну листу Народне странке. Но, такав утисак се упорно намеће, иако у мојим бројним наступима пре избора нећете наћи ништа ни налик томе. Тамо можете наћи моје процене о изборима које су се показале тачним. Овај погрешан утисак настао је зато што сам (у марту прошле године, далеко пре заказивања избора) подржао предлог о референдуму против Француско немачког плана који је изнела Народна странка. Како је тај предлог био једина опозициона активност, било је логично да га подржим. На скупштини Народне странке сам говорио – што сам и рекао (да бих присуством показао да специјалне телевизијске емисије против мене, које се- од предлога о референдуму па до данас) организују у амфитеатру Миломира Марића, у садејству пасивних и активних агената-провокатора, не могу утицати на моје понашање, процене и наступе. И да бих се јавно заложио за јединствену листу националне опозиције. То се све може проверити, јер је доступан снимак мог говора. Како до јединствене листе није дошло, природно је да нисам могао подржати једну од странака, јер сам се залагао да све странке националне опозиције буду заједно на изборима.
Но, неразумевање има општији карактер и проистиче из промењене улоге интелектуалца на јавној сцени. Постоји битна разлика између интелектуалца и странке: интелектуалац има став, странка има организацију; оруђе интелектуалца је реч, оруђе странке је акција. Када се странка понаша на начин који подразумева став и реч интелектуалца, он у томе учествује тако што прати своје мишљење, а не странку чији се бројни аспекти организације и акције налазе мимо овог става. На тој тачки се раздвајају позиција интелектуалца који остаје то што јесте и интелектуалца који усваја страначки ангажман. Обе могућности су легитимне, али само прва очувава разлику у којој интелектуалац постоји и задржава спремност да се замери страни која се тренутно подударила са његовим ставом. Како он доказује да чува разлику у односу на странку?
Тако што ништа не тражи од ње: ни мандате, ни рекламу, ни статус. Нужно је да нема никакву корист од свог ангажмана, да би био интелектуалац. У духовној ситуацији нашег времена, у њеном прагматизму и утилитарности, на наше очи нестаје потреба за интелектуалцем. Јер, интелектуалац прати свој став, а не странку као организацију. Као што овим интервјуом подржавам опозициону оријентацију ваших новина, а не све што оне објављују.
Но, и да сам подржао Народну странку, то не би имало никаквих изборних последица: резултат би био исти. Она је била дуготрајна мета негативне кампање коју је спроводио режим. Она је била и организационо урушена услед страначких подела. Она је сувише касно заоштрила своју националну критику председника Србије, да би била уверљива за грађане, па је потом изненадно у кампањи ублажила ту критику. Сувише пехова на истом месту. То је штета, јер је њен програмски документ имао вредности које су ишле изнад страначких циљева.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Београђани су гласали против владајуће коалиције СНС-СПС, али опозиционе странке неће моћи да формирају градску управу. Да ли подржавате протесте листе „Србија против насиља“ због бројних и тешких нерегуларности током изборног процеса?
ЛОМПАР: Они имају право и разлоге да протестују. Имају и политичку корист од протеста, јер се појављују као политичка снага која окупља око себе различите противнике режима, Зашто је национална опозиција (својом неактивношћу, као и у случају масовних демонстрација у мају и јуну прошле године, које су имале најширу друштвену основу) дозволила да све симпатије опозиционо усмерене омладине и студената, укључив и оне који су национално оријентисани, не иду у њеном правцу?
Кључно питање за грађанску опозицију гласи: да ли могу покренути протесте великих размера уколико наступају са тако уске политичке платформе? Тешко. Потребно је, дакле, да редефинишу своје становиште. Неопходно је да схвате да су деведесете завршене, да амерички амбасадор данас подржава ТВ Пинк коју је у деведесетим основао ЈУЛ, да непрестани говори о Сребреници, о ратовима, представљају политику кривице која изазива противљење најмање две трећине људи. Зашто околност да виде ко је на власти од две хиљаде и дванаесте, године, ко га подржава, не утиче на њих да схвате да таква политика кривице не може дати позитиван резултат? Зато што су идеолошки заробљеници невладине интелигенције. Док год су то, тешко да ће постићи неки већи циљ од личног и страначког.
Нека невладина (другосрбијанска) интелигенција разматра сва питања, али нека грађанска опозиција нагласи да је Устав обавезујући, да је мишљење већине грађана и за њу меродавније од страних чинилаца, да је споразум на демократској и националној платформи могућ и оправдан, нека издржи критике које ће периодично доћи, нека одлучно нагласи да су мере Вучић Брнабић режима и антиевропске, и недемократске, и антинационалне, па ћемо видети да ли може пронаћи савезнике на политичкој сцени. То је сувише сложено настојање за данашње могућности њених странака и вођа, али је то једино становиште на којем је могуће превазићи друштвени расцепи задржати природне разлике између људи. То зовем позитивном синтезом грађанског и националног и супротстављам негативној синтези коју оличава Вучић Брнабић режим.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Вучић, Брнабић, Шапић и многи други политичари из власти тврде да су ови протести „увод у београдски Мајдан“. Да ли заиста постоји опасност од избијања грађанског рата?
ЛОМПАР: Унутрашњи и спољашњи рат могу организовати страни чиниоци. Не видим зашто би то учинили. Шта би западни (амерички) чиниоци добили грађанским ратом што већ нису добили од Вучић Брнабић режима? Банкарски систем? То су затворили продајом последње банке – Комерцијалне банке. Повећану стопу задужености која ствара политичку зависност?
Она се непрестано повећава. Контролу над тужилаштвом и судством? Ту је пут утрт и временом контрола постаје потпуна. Контролу над војском? Па зар се после Бањске није јуначки повлачила преко 100 километара од косовске границе, док је амерички амбасадор надгледао из нашег војног хеликоптера. Улазак у НАТО? Број војних вежби показује да су активности у том правцу прилично поодмакле. Све се то одиграло у Црној Гори без рата и уз повремено програмиране сукобе. Могло би тако бити и овде.
Шта би руски чиниоци добили унутрашњим ратом? Интервенцију западних (америчких) чинилаца на коју би тешко могли одговорити: као што нису могли ни у Јерменији. Да ли је, прожета хедонистичком културом спектакла, данашња омладина – јер је омладина увек носилац побуне – спремна на побуну? Не верујем. Парола о „Мајдану“ служи да се продужи данашње криминално стање које одговара свима: западним (америчким) чиниоцима, јер ствари полако стижу у њихово легло; руским чиниоцима, јер у то легло још увек нису сасвим стигле и садашње стање руска политика може пропагандно и политички још увек експлоатисати; Вучић Брнабић режиму, јер се пљачка друштва и богаћење појединаца несметано наставља; националној опозицији, јер ни за шта не одговара, а има и појединачних користи; грађанској опозицији, јер се не замера западним (америчким) чиниоцима; народу, јер троши кредитне паре, које ће потомци враћати. Не видим никакав субјекат који би покренуо грађански рат, а да нешто не изгуби. А контролисана пражњења енергије, као симулација животне динамике, свакако су могућа.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Да ли треба веровати Вучићу кад каже да су га руске службе обавестиле да Запад припрема пуч у Србији?
ЛОМПАР: Постоји подударност руских реакција на демонстрације и ове Брнабићеве тврдње. Подударност је плод чињенице да је Вучић Брнабић режим успео да земљу учини монетом за поткусуривање у обрачуну западних (америчких) и руских пропагандних и политичких чинилаца. Јер, ми нисмо држава него полигон за њихово одмеравање утицаја, снага и могућих споразума.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Зашто би Запад хтео да смени власт, која десет година беспоговорно извршава све налоге из Вашингтона и Брисела?
ЛОМПАР: Он не жели да је смени него да је уздрма: како би се све чвршће држала за западну (америчку) подршку. Тако јој, истовремено, прибавља алиби за уступке које наставља да чини, па она наводно мора да их учини, јер је под притиском. Случај косовских таблица, око којих пре извесног времена беше дигнута велика медијска галама, да би се после избора дозволиле приликом проласка возила кроз Србију, показује да се процес политичке, историјске и националне издаје несметано наставља. Прати га лаж да је то последица споразума из две хиљаде једанаесте године године, које је ова власт наводно морала спровести. Ако је тако, зашто су таблице (у члану 1) именоване у Француско немачком плану, на који је председник Србије дао обавезујућу сагласност у Охриду?
Дакле, није тако: и мимо тога што је споразум из две хиљаде једанаесте године године био противуставан и није обавезивао ову власт.
Код процене западних (америчких) акција, ваља имати на уму да појам западних утицаја није хомоген: амерички утицај је преовлађујући, али у дејству су и други западни утицаји. Тако је Вучић Брнабић режим увео нашу земљу и у подручје међусобног разрачунавања западних утицаја: једни (немачки) актери, да би наудили другим (америчким) актерима, притискају нас. Поред америчко-руског разрачунавања, био би то други притисак који смо политиком овог режима ако не призвали, а оно учинили јачим него што је било нужно.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Зашто Русија, односно њени представници амбасадор Боцан Харченко и портпарол министра спољних послова Захарова, подржавају Вучићеву причу о „Мајдану у Београду“?
ЛОМПАР: Они „успешно“ обезвређују традиционалну српску русофилију. Они подржавају Вучић Брнабић режим, јер тако чувају своје акције код нас бар за неко време: неувођење санкција је њихов кључни политички интерес. Јер, пропагандно су га учинили делом сопствене унутрашње политике: руски председник је одликовао српског председника орденом Александра Невског. Како да га се сад одрекну и кажу ко је погрешио? У политичком подтексту се, можда, налази њихова свест да не могу много више ни учинити. У историјском подтексту би се, отуд, могла конструисати представа да су наша земља и наш народ на периферији њиховог утицаја и моћи: Велику Бугарску су, Санстефанским уговором (хиљаду осамсто седамдесет и осме), макар покушали да створе, Велику Србију никад нису ни покушали. Не треба заборавити ни традицију совјетске политике која има својих засада и у садашњој руској политици: совјетска политика је (током читавог двадесетог века) доследно била против српских интереса.
Ако осмотримо континуитете, видимо чвор наше историјске судбине као судбине најзападнијег православног народа. Немачка политика је доследно антисрпска, без обзира да ли је царска, нацистичка или демократска. То је историјски вектор. Као таква, она условљава да се окренемо англосаксонској политици, која је увек спремна да нас употреби против немачких или руских утицаја. Руска политика је – и као царска, нама идеолошки (словенофилски) ближа, и као совјетска, нама идеолошки (комунистички) даља – у бити компромисна. (Неподударност проистиче из разилажења српске бескомпромисности у борби за слободу и руске компромисности у односима који се успостављају на Балкану. Као да је ова неподударност историјски вектор.) То значи да је руска политика спремна да жртвује наше интересе својим погодбама са немачком политиком, као на Берлинском конгресу (хиљаду осамсто седамдесет и осме) и у Анексионој кризи (хиљаду девесто осме), или погодбама са англосаксонским светом, као код Титове Југославије (хиљаду девесто четрдесет и треће) или при њеном распаду (хиљаду девесто деведесет и друге).
Отуд би главни одговор наше политике требало да буде везан за учвршћивање културне подлоге која би спречавала одвише велико изручивање наших политичких управљача страним утицајима или умањивала размере наметнутих политичких ограничења. Она би обликовала дуготрајне и разрађене облике националног отпора у различитим подручјима друштва. То тражи уверење у право националне културе да постоји у различитим облицима и јачинама, установе у којима се свест о овом праву истрајно обнавља, људе који су спремни да важан део личних интереса и амбиција сузбију у корист опште ствари. То је дуг процес самоизграђивања за који код нас не постоји спремност нити постоји традиција на коју би се ваљало ослонити.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Какав расплет очекујете? Да ли ће Вучић попустити и пристати на међународну истрагу изборних нерегуларности и прихватити захтев за понављањем избора у Београду?
ЛОМПАР: Можда нови потези око Косова и Метохије, који су најављени, буду праћени буком око нових избора: опозиција би тако добила тему београдских избора коју треба да користи и тему косовских уступака коју треба да „заборави“. Можда ће се наћи изговор да се избори понове услед немогућности да се образује градска власт. У поништавање избора не верујем. Јер, ако су избори нерегуларни у Београду, онда нису регуларни ни у Србији. Шта тада учинити? Не искључујем, међутим, тврдоглаво понављање режимског насиља као пута ка победи на новим изборима. Јер, у питању је новац, кога највише има у Београду. А Вучић Брнабић режим се свега одриче, укључив народ и територију, осим новца.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Уверљива већина грађана не пристаје на предају Космета, санкције Русији, ископавање литијума и распродају државних ресурса. Шта треба да се деси, па да се на политичкој сцени појави национална странка, тј. организација која може да спречи тоталну пропаст државе и народа?
ЛОМПАР: Нисам сигуран да је већина грађана тако одлучна. Садашњи симулакрум у облику Вучић Брнабић режима почива на скривеној претпоставци: сви би да издају, а нико неће да буде издајник. Тако се одиграва свеопште надлагивање: грађани би да режим изда, а режим би да грађани издају. Остаје да се види ко ће коме подвалити. Отуд већину учесника на политичкој сцени, као и њихове медијске агенте-провокаторе, с правом можемо назвати манекенима лажи: како их и описујем у својој најновијој књизи.
Што се тиче националне странке, која би, попут лакмуса, открила где се ко (и у ком тренутку) на политичкој сцени налази, показало се да српска култура нема способности да створи политичку вредност која би довела у подударност националну одговорност и индивидуална права. Томе могу бити различити узроци: јавна дезоријентација коју су створили наслеђе југословенства и комунизма, одсуство средњег слоја у друштвеном смислу, народњаштво као израз опште политичке свести, елитизам као израз интелектуалне зачаурености у савременост, тај идеални облик временске провинцијалности, утицај страних чинилаца, епохални вектор глобализације у виду идеологије глобализма.
МАГАЗИН ТАБЛОИД: Да ли је касно за спас Србије?
ЛОМПАР: Ако историју схватимо као линеарну, онда изгледа да је касно: за нашег времена. Шта ће се догодити у будућности? То није предвидиво. Ако је схватимо као кружну, очигледно се налазимо на силазној путањи. Али, својство круга је да силазну путању смењује – узлазна. У оба случаја, симболички, главна реч остаје, Косово. У Горском вијенцу, у часу када се помаља узлазна путања историје, појављује се свест о кључној речи: „Ој, Косово, грдно судилиште!“ Ту се стављају у дејство два момента косовске традиције: Лазарев избор и Милошев подвиг.
У Лажном цару Шћепану Малом, већ у првој сцени, у првим стиховима, у којима се призивају прах, круне и знамења Немањића и Хребељановића, на позадини косовске традиције појављује се, лажов. Он је судбински знак. Сви носиоци завета (васељенски патријарх, српски патријарх, руски кнез, турски заповедници, млетачки поклисари, црногорски јунаци, игумани и проте, чак и они који му се наизглед или стварно противе), приклањају се лажову: лажов на месту цара претвара поданике у мноштво лажова. У дејству је трећи моменат косовске традиције: издаја. Лажов се појављује као исход заветне параболе о народу, јер га претвара у гомилу. Тако је класични песник српске културе обликовао симболичку представу о узлазној и силазној путањи историјског круга.
