Не спадам у највеће фанове омбудсмана Саше Јанковића. Једном приликом, када сам као грађанин покушао да му се обратим нисам успео да се пробијем – ваљда нисам био довољно упоран, или можда нисам био довољно „грађанин”?! Али баш зато што ми није ни пријатељ, а вероватно ни политички истомишљеник (при чему је ово последње најмање битно), мислим да је још важније да се дигне глас против невиђеног скандала и организоване медијске тортуре против – не омбудсмана, већ човека и грађанина Јанковића.

Ради се о елементарном принципу, а не о томе да ли су вам Јанковић и његов ангажман симпатични или несимпатични. Баш као што, на сличан начин, многи нису могли или желели да схвате да се и у случају скидања „Утиска недеље” понајмање радило о томе да ли вам се свиђа или не свиђа Оља Бећковић и начин на који води емисију. Као и да ли су вам уверљиви или нису аргументи против „Београда на води” које су опозициони посланици, у атмосфери подсмеха и добацивања, ономад покушавали да изнесу у Скупштини.

Читав смисао институције „заштитника грађана” јесте у томе да буде независан од власти, нарочито извршне. Али невоља је у томе што ми имамо посла са влашћу која напросто не може да трпи било какво противљење и било какву аутономност, независност и критику. Ни када је реч о уставном суду, парламенту и опозицији, а камоли „тамо-некаквом” заштитнику грађана и сличним људскоправашким новотаријама.

Добро, де. Ако се баш мора због тог „европског пута” и тако даље, али чисто онако, про форме, а не да се он стварно меша и петља у послове наше, плебисцитарно изабране и богомдане власти, а нарочито, владара.

Имам утисак да је Јанковић дуго избегавао отворени конфликт. На крају крајева, ова власт га је и реизабрала на функцију. Но, сада је, својим ангажманом у случају „жандарми против Андреја Вучића и Синише Малог”, као и ставом да је својом изјавом да „не да Гашића и Лончара” премијер прејудицирао исход истраге о одговорности за пад хеликоптера, омбудсман изгледа прелио чашу и постао мета најбруталније кампање.

Али и пре овог усијања, Јанковић је већ у неколико наврата био предмет примитивне кампање у стилу „срам те било – кол’ка ти је плата”, „док грађани грцају, њихов заштитник плива у парама” итд. Кампања по „независним” таблоидима је трајала неко време, па онда исто тако нагло прекинута – непосредно после сусрета Јанковића са премијером Вучићем и након што су се поводом напада на заштитника грађана огласили ОЕБС и Европска комисија.

Ипак, ма колико то све било ружно, провидно и неукусно, није превише одударало од српске таблоидне свакодневице у којој ће, да цитирам једног старијег колегу, „ако се настави овако, ускоро тајкуном бити проглашен свако ко има три оброка дневно”.

Али сада је ствар превршила сваку меру. И по бруталности и по провидности мотива. Зато не само неуверљиво него и цинично данас звуче речи премијера и његових сарадника у вези са кампањом која се по њиховим медијима данима води против Јанковића:

„Ко га напада? Нико га не дира. Поштујем(о) институцију омбудсмана, али не и Јанковића лично. Медији су слободни. Није он света крава, да буде изузет од критике.”

Не ради се о томе да је неко света крава и да се не сме критиковати његов рад, већ да је у једној организованој и тенденциозној медијско-полицијској сачекуши један човек практично оптужен за убиство, иако ниједан доказ на то не указује, нити индицира. Наравно. Нико то није баш тако рекао, али је несумњиво све паковано (пиштољ без дозволе, барутне честице на рукама итд.) тако да збуњеног и површног читаоца-гледаоца наведе на баш такав закључак.

Све у свему, средства и технологија који су ових десетак дана кампање употребљени против омбудсмана најбоља су потврда његових закључака о стању људских права и слобода у земљи Србији. Укратко, имате право да се слажете са влашћу и имате слободу – или, у нешто другачијој терминологији, имате „част и обавезу” – да слушате и служите господара. Евентуално, и да ћутите, гунђате у себи или критикујете у  пола гласа и у кругу пријатеља. И то је то. Зато и јесу комичне квазиакадемске расправе о постојању или непостојању „цензуре” у Србији у ситуацији када се дословно пред нашим очима одвија егземпларан случај медијске тортуре и иживљавања.

Уопште се не ради о томе да ли ће Јанковић остати на месту омбудсмана, поднети оставку, или бити смењен. Он је јавно линчован, медијски убијен, мрцварен, људски понижен и увелико сахрањен.

И шта мислите колико ће се њих после овога што је снашло Јанковића усудити да јавно и гласно критикује власт? (Мада ни до сада у том погледу није баш била велика гужва и навала.) Или ће се свако претходно дубоко запитати шта му све то треба и „ако је Јанковић тако прошао” чему ли тек он може да се нада. А онда нам, је ли, никаква „цензура” неће ни бити потребна. Баш као ни тамо некакви „заштитници”, институције и било какви посредници који грађане хоће да штите од „њихове рођене” власти.

Извор: Политика.рс