Прочитај ми чланакНакон што је постао изабрани председник Србије Александар Вучић одлучује ко ће га заменити на месту премијера. Да ли уопште постоје и који су критеријуми за то радно место?
Председнички избори су завршени и српска јавност и медији сада имају нову забаву: спекулације о томе ко ће бити нови премијер уместо досадашњег Александра Вучића. Све очи сада су упрте у самог Вучића, који ће по традицији дугој већ пет година када је реч о државним функцијама, сам одлучити ко ће бити његов наследник.
Немушто се провлаче некакве информације о консултацијама унутар странака, али јасно је да је избор новог премијера у рукама само једног човека. Српски медији наводе да је избор тренутно сужен на четири имена: Ивица Дачић, шеф српске дипломатије, Ана Брнабић, министар државне управе и локалне самоуправе, Никола Селаковић, бивши министар правде и Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.
Вучић већ зна наследника?
„Уколико је та листа кандидата тачна и уколико потиче из релевантних извора, мислим да највеће шансе да буде нови премијер можда има Ана Брнабић“, оцењује за ДW Ђокица Јовановић, социолог и универзитетски професор. „Некако ми се чини да је она у овој конкуренцији најстручнија у свом послу. Проблем је ипак што ја у њеном јавном понашању не видим никакву срчаност да се брани стручна аутономија. Али, наравно, морам да кажем како је свако предвиђање ко ће бити нови премијер нетачно, јер су у игри вероватно и разни политички и други аранжмани“. Јовановић при томе наводи како сматра да је Вучић заправо већ нашао свог заменика, али да сада по свом обичају држи јавност на танком концу.
„Људи који држе све конце у својим рукама у некој организацији и који испољавају те ауторитарне особине, они унапред знају на кога могу рачунати и кога ће померити на које место. У тој структури су улоге јасно подељене. Нема ту демократског преиспитивања, а све ово је једна мала представа. Јер, део тог ауторитарног механизма је држање јавности у неизвесности и питање шта ће главни да учини? Тиме се појачава ауторитет код грађанства: биће кад ја то хоћу, биће кад ја то одлучим. И то је порука која се шаље“, оцењује Јовановић.
Једини критеријум – лојалност
Аналитичари су одмах након избора навели како Александар Вучић заправо трага за личношћу без превише интегритета и аутономије, која би представљала само марионету будућег председника Србије. У том смислу се и каже да Вучић трага за неким својим Мирком Цветковићем, који је био премијер у време председниковања Бориса Тадића и остао познат по томе што је углавном аминовао Тадићеве одлуке.
Новинар Слободан Ступар мисли да је за Вучића најважнији критеријум апсолутна лојалност и оданост до крајњих граница и да осим тога никакав други критеријум не постоји: „Вучић ће постати председник и сва власт ће отићи у његов кабинет. А сам премијер ће бити обична фигура, можда чак и много приземнија него што је то био случај са Мирком Цветковићем. Будући премијер неће имати ни милиметар аутономије и његов задатак ће бити само да реализује оно што Вучић од њега буде тражио“.
Осврћући се на ужи избор од четири кандидата, Ступар каже да би мотив за избор Ане Брнабић за премијера био врло занимљив: „Мислим да би Вучићев резон био – сад ће свет да ме похвали јер сам изабрао ЛГБТ особу – јер тога до сада у Европи није било. То би значило пар лепих честитки, било би по медијима, рекли би ето видите како Србија напредује, тако да је сасвим могуће да се то догоди.“
Ивица Дачић – савршена марионета?
Занимљиво је да се на листи потенцијалних кандидата поново нашло име Ивице Дачића, лидера СПС-а. Социјалистичка партија Србије води рекло би се тиху борбу против Српске напредне странке, има ту пуно размене оптужби и критика, и стога је изненађење да се Дачић сада појављује као човек од Вучићевог поверења. Има и оних који сматрају да је Дачић ипак битна политичка фигура и да тешко испуњава критеријуме Вучићевог потрчка.
Ђокица Јовановић међутим каже да је Ивица Дачић, као и до сада, савршен за Вучићеву марионету: „Та нека његова досадашња искакања из зглоба су више због неког унутарпартијског интереса, или можда да се мало представи јавности како поседује нешто од интегритета. Међутим, када се погледа његова пракса, то је пракса једног послушника, без обзира у чијем тиму он делује. Нисам до сада код њега приметио неки изражени индивидуализам или висок степен аутономије.“
Слободан Ступар такође наводи како су Дачић и његова странка сада постали толико небитни да би лидер СПС-а пристао на сваку могућу улогу само да не сиђе са власти: „Јер ако сиђе са власти, врло лако се може догодити да заврши на суду због афера које су направљене пре неколико година и због којих тужбе стоје у закључаним фиокама. А власник свих кључева у овој држави је Александар Вучић.“
Премијер као тужна појава
У владајућој коалицији тврде да не знају ко ће бити премијер, али да сигурно знају да он неће бити никаква марионета. Слободан Ступар каже да ти што тако говоре, ни сами не верују у то што говоре: „Зато и мислим да је једини критеријум за новог премијера да буде апсолутно одан и непредузимљив. Јер, како га постави, исто тако ће преко ноћи моћи и да га смени. Све се то претвара у фарсу. Премијера ћемо на телевизији гледати иза Вучића, а премијер ће бити ту да саслуша шта Вучић каже и да онда то разрађује и својим речима препричава. А то је једна прилично тужна ситуација за Србију и њене грађане“, закључује Ступар.
