Прочитај ми чланак
(Фонд Стратешке Културе)
Немогуће је само са позиција данашњице разматрати политику Запада према Србији. Та политика има корене у прошлости и не треба напрезати вид да би се они видели.
На пример, када је реч о појави “независног Косова” и његовог варварског односа према Србима, хтели не хтели, сетићемо се фашистичке Независне Државе Хрватске која је постојала за време Другог светског рата.
Западни историчари не воле да се дотичу тог питања и не спроводе озбиљна истраживања о узроцима терора који су покренуле усташе против Срба. Једно од најкрвавијих ратних дела – геноцид над Србима у НДХ – обавијено је зидом ћутања. У Нирнбершком трибуналу није било хрватских крвника.
Због чега? Даљи ток догађаја је показао да су они били потребни Западу за достизање његових циљева на Балкану.
Када је 1945. године фашистичка Хрватска била поражена, већина њених лидера је успела да побегне и да се потом преда савезницима. Енглези су предали партизанима само обичне усташе, док је врхушка могла да прође “филтрирање” и после неколико година “изрони”, сад већ у Аустралији, Аргентини, САД…
Тек са позиција данашњице постаје јасно због чега су англосаксонци сачували за себе тај хрватски шовинистички “квасац” који је ускоро већ почео са припремама новог геноцида над Србима, одмах после распада Југославије 80-их година.
Нормалан људски морал је налагао потпуно уништење тог квасца, јер је он организовао тако чудовишне, невиђене злочине против српског народа. У време његове владавине у НДХ је царевало невиђено крваво безумље. Али захваљујући посебном односу Запада, Хрватска није прошла кроз процес денацификације и корпус крвника је прикривен за будућност. Он је чувао и умножио идеологију мржње према Србима, која је свој посао одрадила осамдесетих година. Била је то темпирана мина под победнички Титов режим, коју су у првом реду припремили у подлостима прекаљени Енглези.
Због тога данас није никакво чудо да је МТБЈ оправдао албанске крвнике, а такви нељуди попут Агима Чекуа нису уопште процесуирани, премда то бандитско чудовиште није био ништа мање крволочна звер од својих хрватских претходника.
Поређење је још умесније ако знамо да је Агим Чеку са чином капетана побегао из српске војске у армију Хрватске и борио се против хрватских Срба. Од Фрање Туђмана, тадашњег председника Хрватске, добио је звање хрватског генерала због успешно спроведене акције “Спржена земља” у септембру 1993. године.
Чеку се 1998. године појавио на Космету и ушао је у командни кадар ОВК и у тренутку уласка међународних мировних снага УН на Космет, Чеку је био начелник штаба ОВК. После преласка цивилне власти у руке међународне администрације УН, он је постао командант Косовског заштитног корпуса. Агим Чеку је 10. марта 1996. године постао премијер Косова и на том положају је био до 9. јануара 1998. године, када је ту функцију препустио Хашиму Тачију.
Десило се оно што је гурала логика западне политике – у покрајини су учврстили власт свирепи криминалци.
Чеку је у априлу 1998. године приступио Демократској партији Косова и у очима Запада је завршно стекао имиџ политичког делатника. Сада је он руководилац те партије.
У Србији је потерница за Агимом Чекуом расписана 2002. године, због оптужби за геноцид над Србима на територији Космета и данашње Хрватске.
У његове доказане злочине убрајају се:
– Уништење војног гарнизона ЈНА у граду Госпићу. Убијено је и ухапшено 156 људи, међу њима и цивила.
– Злочин у месту Медачки Џеп током кога је убијено 200 мирних житеља. Агим Чеку је лично заклао 7 људи.
– Уништење три села у рејону Медачког Џепа. Агим Чеку је одговоран за смрт 87 Срба и за рањавање 4 канадска миротворца.
– Разрада и спровођење операције “Олуја” приликом ликвидације Републике Српске Крајине.
– За организацију специјалних јединица Албанаца под патронатом ЦИА са циљем упада на Косово и у Хрватску ради спровођења терористичких акција. Те специјалне јединице су током 1998-1999. године убиле десетине представника власти на Космету, српске и албанске националности. Током активне фазе конфликта, на Космету су специјалне јединице које је формирао Чеку вршиле геноцид над Србима. Документоване су чињенице о њиховим масовним убиствима Срба и крематоријуму у рејону села Клечка.
После уклањања Ј. Краснићија са места главнокомандујућег ОВК, на његово место долази А. Чеку. Под његовом командом ОВК је испољила страшну жестокост према косметским Србима. Као резултат тога, огромна већина Срба је побегла у Србију.
Србија инкриминише Чекуа за лично убијање Срба у укупном броју од 669 лица. Београд је 1999. године расписао преко Интерпола потерницу против Чекуа за геноцид над мирним становништвом. Задржавале су га пограничне службе Словеније, Мађарске, Бугарске, Колумбије, но веома брзо би га пуштале. Два пута му је помогла нтервенција Хари Холкера, тадашњег руководиоца цивилном мисијом УН на Космету (УНМИК), у другим случајевима су радили тајни механизми, кудикамо ефикаснији од механизама Интерпола.
Зашто ова крвава звер има и јавну и тајну подршаку Запада?
Да би одговорили на ово питање, морамо се поново окренути историји:
У Госпићу је 22. јуна 1941. године заменик министра просвете и вера НДХ Миле Будак одржао познати говор, који се може сматрати есенцијом дејстава усташа према Србима. Он је рекао: “Ми ћемо једну трећину Срба побити, другу трећину протерати а остатак ћемо покатоличити и постаће Хрвати. На тај начин ћемо скоро уништити њихове трагове, а оно што остане представљаће само глупу успомену на њих”. Потом је он додао: “Код нас ће се наћи три милиона метака за Србе, Јевреје и Цигане”. Часопис “Хрватски лист” је део његовог говора публиковао 26. јуна.
Већ у пролеће почело се са масовним обраћањем Срба у римокатолике. Римокатолички свештеници у пратњи усташких војних одреда шпартали су Крајином и Босном и Херцеговином и обраћали Србе у своју веру. Римокатоличко духовенство усмерило је своје деловање у првом реду ка српском сељаку. Све они који су имали средње образовање као и учитеље, трговце, имућније занатлије и православне свештенике сматрали су носиоцима “српске самосвести” који су подлегали свеопштем уништењу. Била је то директива Ватикана.
У лето 1941. године усташе су започеле свеобухватну реализацију Будаковог програма. Војни одреди су искасапили читава села. Људе су стрељали, спаљивали, бацали у јаме и провалије, живе закопавали. Огроман број лешева бачен је у реке Дрину, Драву и Саву, како би они стигли до Србије.
Само за шест недеља 1941. године, усташе су убиле тројицу православних српских епископа и 180. 000 Срба. По подацима званичне статистике, приближно толики број људи је побегао у Србију до августа те године. Описивање усташког сатанизма могло би се без краја продужавати. Број жртава тог сатанизма до данас није утврђен, но по устаљеном мишљењу у свету, тај број износи око милион људи. Чињенице указују да нема никакве сумње да је главни циљ организованог геноцида над Србима било уништење Православља на Балкану. Главни идеолог тог геноцида била је Света Столица у Риму, која је одавно и поуздано повезана са најреакционарнијим круговима на Западу. За време Другог светског рата Ватикан је био једно од места које је имало активну сарадњу како са фашистима, тако и са англосаксонцима. Али британска мисија при Ватикану није улагала напоре да заустави идеологе геноцида над Србима.
Додуше, данас се Ватикан извињава свима које је оштетио. Он се извинио чак и за средњевековну инквизицију, а то што је у НДХ погинуло милион људи са његовим благословом, он не примећује. Ми морамо да верујемо да су то хрватске убице чиниле због сопствене настраности.
Осамдесетих година прошлог века, четердесет година касније, побеђени фашистички сатанизам узео је реванш у Хрватској и поново се искорењивало српско православно становништво. Циљ Запада је сада постигнут на том делу бивше Југославије. Хрватска се претворила у оруђе западне политике, сада без унутрашњих етно-религиозних проблема.
Тек кроз призму тих догађаја постаје јасно да је сада дошао ред на јужну Србију која такође подлеже етно-религиозној “санацији”. То је неумољиво правило западних стратега. Док у региону постоји јако про-руско расположење, док у њему преовладава православна вера, он неће бити погодан за прерастање у зону потпуне потчињености англосаксонским интересима.
И поново, као и раније, “санацију” ће вршити крвави вампири попут Агима Чекуа. То је “елитни одабир” НАТО лутковода који се не устручавају у крвавим кољачким пословима.
Веома брзо ће наступити завршни акт етничког чишћења севера Космета од последњих Срба, уз благонаклон став западних престоница. Није толико важнао каква ће бити форма реализације етничког чишћења тог региона. Судећи по деловању западне дипломатије, акценат ће се стављати на неравноправне и неподношљиве услове за Србе, са циљем њиховог истискивања. Тиме ће се бавити шовинистички настројена косовска власт, а Агим Чеку са својим главосечама ће немилосрдно пресећи било какав покушај Срба да се боре за своја права.
Потпуно је могућно да кроз 10-15 година у том региону не буде ни једног православног храма, а да српска гробља сравне булдожери.
Биће то завршна реализација “права албанске националне мањине” у Србији.
А остатку света преостаће само да посматра шта се догађа и да слуша жалопојке Amnesty international- а о страшним кршењима људских права у Русији.
