Прочитај ми чланак
(Политика)
Уколико двадесетдеветогодишњи Нишлија Лазар Крстић заиста дође из Америке за министра финансија, како се увелико пише, упутно би било да претходно проучи радну биографију Божидара Ђелића, кога су, такође, пре 13 година ковали у звезде.
Наду да ће магистар са Харварда, пореклом из Пирота, направити финансијско и економско чудо у Србији, разореној ратовима и санкцијама из деведесетих, прилично брзо су замениле сумње и разочараност, да би га и данас оптуживали за оно што је радио у том периоду. Мање се памти шта је као министар финансија учинио за Србију (а то се систематизовано једино може наћи на његовом сајту), а знатно више његово име данас асоцира на богатство.
Тешко да је то очекивао почетком 2002, када је цитирао Ничеа („Још је Ниче рекао да ма колико ми покушавали да се прикажемо већим него што јесмо – на крају крајева остаје биографија”) и када је његов надимак Божа Дерикожа још коришћен са симпатијама. Тачно годину дана раније, тридесетшестогодишњи Ђелић је са групом нестраначки оријентисаних кадрова (Горан Новаковић, Горан Питић) постао део Ђинђићевог кабинета. У експозеу, 24. јануара, преставио их је као експерте, људе „који су своје знање стекли пре свега у свету праксе, а само делимично у свету теорије”. „Неколико њих има успешну каријеру у највећим светским компанијама. Они су дошли да би помогли својој земљи, али и да би се уписали у листу утемељивача демократске Србије”, рекао је тада Ђинђић.
Ђелић, који је ушао у владу као члан експертске мреже Г 17 плус, испричао је касније за лист „Време” како се 2000. године одазвао на позив Мирољуба Лабуса, с којим се срео у Паризу четири године раније. „Дођи, потребан си нам”, казао му је тада Лабус. Водећа економска „тројка” те невладине организације (Лабус, Млађан Динкић и Ђелић) била је неколико година међу најпопуларнијим личностима на политичкој сцени.
„Што се тиче уласка у Г 17 плус, на то ме је пре свега определило пријатељство са Лабусом и, рекао бих, другарство са Динкићем”, објашњавао је Ђелић, додајући да Динкић има мане, али има лудачку енергију да обави задатак и зна да организује посао. Да и Ђелић има велику енергију могу уосталом да потврде и сви они који су с њим сарађивали, па и новинари који су с њим правили интервјуе у поноћним сатима. О његовим „фантастичним радним капацитетима” и непресушној енергији писао је и „Монд”, 2005, пошто је у пролеће те године ушао у банкарске воде (Креди агрикол).
Његову заоставштину из прве постпетооктобарске владе многи различито оцењују. Тврдећи да је од 2001. до 2004. спроведена једна од најбржих и најуспешнијих реформи јавних финансија у земљама у транзицији, на свом сајту, између осталог, Ђелић наводи и да је у то време инфлација смањена са 133 одсто на 7,8 одсто, да је буџетски дефицит са 15 процената БДП у 2000. смањен на 3,4 процента у 2003, да је покренуто увођење фискалних каса, омогућено смањење дуга Париског клуба, да су борбом против шверца бензина и цигарета увећани буџетски приходи за 25 одсто („Пушење је штетно по здравље! Ако већ пушите, пушите са акцизном маркицом”)…
Онда је одлучио да уплови у партијске воде, потписавши приступницу за Демократску странку, али некако упоредо с напредовањем у политичкој хијерархији поставши потпредседник владе задужен за европске интеграције и високи функционер ДС, популарност му је опадала, а афере су почеле да се нижу. У једној од последњих, о Националној штедионици, некадашњи саборац Динкић га је оптужио да је као министар финансија свесно пропустио да докапитализује ту банку и тиме допринео да се учешће државе у банци сведе свега на десет одсто. ИзДС-а је, међутим, саопштено да су Ђелић и његов тим увек бранили државни интерес у овом случају и да је због тога штедионица, 2004, поднела кривичну пријаву против Ђелића.
Претходно је морао да се брани од разних оптужби, које се углавном могу свести на питање које му је у јануару ове године поставио СНС – како је од теткиног кауча дошао до имовине од 11 милиона евра у Меридијан банци, и које је све медије тајно куповао по Србији док је био потпредседник владе. На место вицепремијера поднео је оставку, децембра 2011, када Србија није добила статус кандидата за ЕУ. Негирао је да је власник било којег медија у Србији, а помињали су се „Економист” и „Недељни телеграф”. У његовој имовинској карти стоји да је купио кућу од 425 квадратних метара и плац од око 10 ари и да је наследио шуму од 32 ара. Вози „југо кабрио”, из 2002, као и да има две фирме, чија вредност акција укупно износи 31.000 евра. Такође, поседује и депозите и штедне улоге.
Млади Крстић би још требало да има у виду и да се Ђелић латио министарског посла са нешто више животног и радног искуства. Саветовао је владе Русије, Румуније и Пољске у приватизационом и банкарском сектору и радио седам година у консултантској кући „Мекинзи”. Ако је веровати медијима, и Крстић, који се ових дана није оглашавао, ради у истој фирми.
Поједини медији су младог Нишлију Лазара Крстића који је виђен да седне у врућу фотељу министра финансија коју крајем августа дефинитивно напушта Млађан Динкић назвали „геније из Њујорка”, „нови Тесла”.
Лазар Крстић (29) рођен је у Нишу и тренутно је ангажован у америчкој консултантској кући „Мекинзи”. Дипломирао је на престижном америчком универзитету Јејл математику, етику, економију и политику.
Амерички новинари су га упоредили са Теслом када је на трећој години студија проглашен за најперспективнијег студента математике. Крстић је био један од оснивача Друштва европских студената на Јејлу, а примљен је и у братство „Делта капа епсилон” чији су чланови били и пет бивших потпредседника САД, а члан је „Менсе Србије”.
Крстић се ових дана није оглашавао у јавности поводом најава да ће бити нови министар финансија у Влади Србије. У једном интервјуу који је дао пре седам године како преноси „Блиц” Крстић је поручио да промене код нас и код појединаца и у друштву треба да иду одоздо:
„Пратим све шта се дешава и размишљам да се вратим. Некако ми је боље да радим и живим у Србији за 6.000 евра годишње, него да гинем од посла у Америци за 60.000 долара годишње”, изјавио је тада Крстић.
