Прочитај ми чланак
(Марина Рагуш)
ЕУропа је одлучила, истина давно, да регион Западног Балкана „упакује“ у пројекат који „неодољиво“ подсећа на бившу Југославију. Западнобалканска шесторка или Г6 која окупља Србију, тзв. Косово, БиХ, Црну Гору, Македонију и Албанију према „Агенди 2020“ у ЕУ може да уђе само као колектив. Није још јасно колико ће се удовољити захтевима Хрватске да учествује у овом пројекту, јер је она чланица ЕУ али је јасно да је Брисел тако одредио да западнобалканско тржиште које (без Хрватске) броји преко 18 милиона становника, или са Хрватском скоро 23 милиона буде мала ЕУ у делу света који геостратешки положај поново уводи у нову архитектуру. „Рат“ за Западни Балкан, тако, улази у нову фазу. До 2020 остало је тек нешто око шест година и за то време шест западнобалканских земаља, по свему судећи, мора да се „укомпонује“ у заједницу која најблаже речено личи на некадашњу федерацију југословенских народа.
Према (не)службеном документу („non paper“) из априла текуће године, [i] западнобалканска шесторка: изражава спремност за дефинисање новог облика сарадње; одређује витални циљ: убрзанију интеграцију у ЕУ; њени лидери састајаће се двапут годишње на нивоу премијера и министара спољних послова у циљу побољшања политичког (и других) оквира сарадње и доношења кључних одлука за примену постигнутих споразума. Домаћини састанака утврђиваће се по абецедном реду назива градова. Европски комесар за проширење и Генерални секретар Регионалног Савета за сарадњу (RCC-Regional Cooperation Council)учествоваће у раду свих састанака: министри спољних послова биће одговорни за примену споразума постигнутих у оквиру Г6; све одлуке доносиће консензусом; бираће координаторе међу проминентним експертима из области од интереса, док ће администрације земаља Г6 обезбедити адекватну подршку примени споразума; обезбедиће лакшу административну процедуру преласка националних граница; осигураће својим држављанима да слободно бирају образовну институцију као и радно место унутар региона, без ризика да ће изгубити бенефите које имају у својим матичним државама; охрабриће јаку друштвену кохезију која ће се заснивати на принципу једнаких могућности, солидарности и сигурности за све. С тим у вези формираће се западнобалкански модел благостања; уложиће посебне напоре у формирању парламента Западног Балкана, који ће бројати по десет представника из сваке земље чланице Г6 (укупно 60); формираће према потреби радне (лобистичке) групе које ће лобирати на кључним местима када је реч о приступу ЕУ; иницираће сарадњу са сличним регионалним организацијама попут БЕНЕЛУКС-а, Нордијског Савета министара и институција Вишеградске групе, базираће рад у следећим областима: климатске промене, енергија, истраживања, образовања, иновација, слободи кретања као и јачању присуства и утицаја у међународним оквирима.[ii]
Уз помпезне најаве да би се на западном Балкану могло отворити око милион радних места, Савет за регионалну сарадњу- RCC представио је крајем септембра (23. 9.) Стратегију Југоисточна Европа 2020. За овај посао ангажовани су и спољни консултанти са Института за међународну економију из Беча. Тако је током представљања стратегије у Загребу речено да „ЕУ жели да створи паметну, одрживу, укључиву и енергетски чисту економију у којој би запосленост била 75 одсто, у истраживање и развој улагало би се око три посто БДП-а, 20 одсто енергије добијало би се из обновљивих извора, а 20 милиона људи мање би живело у сиромаштву“.[iii] Претпоставка „фантастичне“ најаве о отварању нових радних места била би укидање царина у пољопривреди, слободан проток радника и међусобно признавање диплома. Надаље, то такође значи да би у перспективи могуће било за очекивати да се укину све „препреке“ у трговини сировинама, полупроизводима и готовим производима индустрије аутоделова, либерализацију и интеграцију тржишта услуга потребних тој индустрији-једном речју ишло би се много даље од ЦЕФТА споразума. Предвиђају се улагања у иновације и креативну индустрију на свим новоима. Једно од врло занимљивих „места“ у представљању стратегије у Загребу било је помињање оснивања регионалног филмског фонда који би омогућио лакше повлачење новца из европских фондова. Стратегија би требало да почне са применом већ 1. јануара 2014. Координатор примене стратегије биће Управни одбор у коме ће бити заменици премијера и састајаће се једанпут годишње.[iv]
Регион западног Балкана без граница као широка зона слободне трговине у коме ће се остваривати слободан проток људи, роба и капитала, и који ће уједначити образовни, културни и све друге обрасце како би се побољшао стандард житеља региона који би онда много лакше постао делом ЕУ; заједнички парламент, радна тела и координатори, одлучивање консензусом и састајање као и мобилисање „кадрова“ према „кључу“ који је у рукама Брисела-отприлике је сажетак архитектуре „пројекта Г6“.За сада једина видљива разлика са некадашњом Југославијом је да ће се надзор и најважније одлуке доносити у Бриселу. Савет преко кога ће се одвијати сви планови активности из стратегије, дакле главно оперативно тело је RCC. Генерални секретар RCC је Горан Свилановић српској јавности познат као бивши министар спољних послова СЦГ, и некадашњи сарадник Пакта за стабилност Југоисточне Европе. Управо Пакта којег је наследио RCC. Коначно када смо код главног „оперативца“ творевине Г6, да погледамо мало ближе о каквом је телу реч: „Кроз оквир у регионалном власништву и под вођством региона, Вијеће се у свом раду фокусира на промоцију и побољшање регионалне сарадње у Југоисточној Европи и подржава европске и евро-атлантске интеграције земаља које теже чланству“ изјавио је Мирослав Кукобат, шеф сектора за инфраструктуру и енергетику RCC у свом поздравном говору учесницима Округлог стола о повезаности вода и енергетике у прекограничним речним сливовима у Југоисточној Европи, одржаног 6-8- новембра текуће године у Сарајеву (где је иначе и седиште RCC).[v] Дакле, осим европских акценат ће временом бити постављен и на евро-атлантске интеграције, како тврди Кукобат иначе некадашњи руководилац Групе за европске интеграције и међународну сарадњу Министарства рударства и енергетике Србије а сада руководилац сектора за енергетику RCC-а. Овде и долазимо до значајног дела стратегије који се односи на енергетско тржиште Југоисточне Европе и Западног Балкана.
Какав је европски план у области енергетике региона?„Испуњавањем ЕУ енергетских циљева у ЕУ би се до 2020. године смањио увоз нафте и гаса за 60 милијарди евра“, рекао је Кукобат у Сарајеву током уводног излагања на дводневној радионици о смањењу загађења из електроенергетског сектора и додао да би се испуњавањем циљева ЕУ у вези са обновљивим изворима енергије „могло отворити 600 000 нових радних места, а да би реализација 20 одсто циљева енергетске ефикасности омогућила отварање додатних 400 000 радних места“.[vi] Дакле, један од најистакнутијих „функционера“ RCC који се бави енергетиком, па тако и „најзапосленијих“ најављује више него амбициозни програм у области енергетике у региону западног Балкана, истичући у први план оно што осиромашени становници брдовитог Балкана најрадије слушају отварање радних места. За сада у другом плану јесте озбиљна реформа енергетског сектора која претпоставља и нове технологије посебно за прикупљање угљеника и секвестрацију које би требало да се развију у ближој будућности и да буду од кључног значаја за регион целе југоисточне Европе, имајући у виду да је лигнит примарни извор енергије.[vii] Важно је напоменути да већ сада грађане Србије, па тако и западног Балкана обновљиви извори енергије „коштају“ на месечном нивоу, а то бележе појединачни рачуни за утрошак електричне енергије. Стога и неће бити једноставно убедити до ропства доведене становнике читаве Југоисточне Европе, да ЕУ (макар када је реч о енергетици) жели чисту, успешнију и ефикаснију енергетску заједницу уз крајњи циљ смањење незапослености и повећање стандарда-када они увелико „плаћају“ а да их нико није питао за мишљење за будуће енергетске пројете. Идемо даље. Нижу се округли столови, радионице, конференције које полако уводе брдовити Балкан у зону сукоба у перспективи, у области енергетике. Наиме, новембра 2005. године Србија је потписала Уговор о регионалној енергетској заједници. Тадашњи потпредседник Владе Србије, Мирољуб Лабус је поводом оснивања енергетске заједнице земаља југоисточне Европе рекао да је потписивањем Уговора Србија направила први корак ка ЕУ.[viii] Из перспективе ЕУ, јасно је да енергетски сектор представља основу нове архитектуре поретка ствари на западном Балкану и у југоисточној Европи. Конкретно то значи да све чланице енергетске заједнице морају да уреде енергетски сектор према ЕУ „стандардима“: у преводу да прогресивно, у своје законодавство уграде регулативе раније преузетих обавеза. Свака која то не учини у предвиђеном року, а ЕУропи се баш жури, суочава се са последицама. Зато, некада правни саветник и главни координатор у Секретаријату енергетске заједнице Дирк Бушле сваку од чланица надзире и подсећа. Године 2010, била је то БиХ[ix], ове године Србију је сада заменик директора Секретаријата енергетске заједнице подсетио на раније „договорено“: „Начин на који је међудржавни споразум Србије и Русије тренутно направљен није у складу са правилима Енергетске заједнице“ рекао је средином новембра текуће године Бушле образлажући да се одступање од стандарда огледа у приступу треће стране капацитетитима гасовода и о раздвајању снабдевања и транзита.[x]
За почетак. Неизвесно и врло компликовано поље између ЕУропе и пројекта од националног интереса доводи нас у Г6. За неке добар шаховски потез, за већину игра много изван локалних категорија-велемајстори су, како изгледа, на потпуно другим координатама. Из перспективе овако уређене западнобалканске куће постаје јасно зашто се тако ужурбано радило на решавању питања Космета и експресном подизању нивоа дијалога са техничког на највиши могући; на иницирању све јачих билатералних и мултиратералних сусрета лидера у региону; на доласку интернационалних медијских кућа попут АлЏазире и ЦНН-а; на највишим посетама председника Хрватске и како чујемо ускоро и премијера Албаније…Темељи нове (старе) балканске куће су направљени треба је сазидати пре него Јужни ток профункционише. На крају, у покушају да одговоримо на питање из наслова; ваља подсетити западне архитекте да свака балканска кућа уместо на подземним водама лежи на бурету барута и да би одговор можда требало тражити и у последњем скандалу на квалификацијама за Светско првенство на Максимиру када је хрватски фудбалер подигао трибине на ноге усташким покличом „За дом спремни“.[xi]Јосип Шимунић репрезентативац Хрватске тако је протресао цео регион подсећајући га на тужну коб: на балканско буре барута.
[i]http://ceas-serbia.org/root/images/Non_paper_on_the_Western_Balkan_Six_G6_ENG_MEU.pdf
[ii]исто
[iii]Jutarnji list, 23.9.2013. godine
[iv]исто
[v]Okrugli stol o povezanosti voda i energetike u prekograničnim riječnimslivovima u Jugoistočnoj Evropi, Sarajevo, 6-8. novembar 2013.Pozdravni govor Miroslava Kukobata, šef odjela za infrastrukturu ienergetiku, Sekretarijat Vijeća za regionalnu saradnju
[vi]http://www.e-efficiency.org/novosti-bs/items/ispunjavanjem-eu-energetskih-ciljeva-do-smanjenja-uvoza-nafte-i-gasa.html
[vii]исто
[viii]http://www.newbalkan.com/index.php?sr_vesti/clanak/&page%5Bid_article%5D=6311
[ix]исто
[x]http://www.euractiv.rs/energetika/6503-bule-energetski-sporazum-srbije-i-rusije-protiv-pravila-eu-
[xi]http://www.b92.net/sport/fudbal/vesti.php?yyyy=2013&mm=11&dd=20&nav_id=779619
