У уторак 29.септембра, Чедомир Јовановић, лидер Либерално-демократске партије, изјавио је за приштински дневник „Зери“ да је „држава Косово неповратан процес који настављају да игноришу само неодговорни политичари“.

Још је рекао да би било добро да Косово буде што пре примљено у Уједињене нације и Европску унију, што би, по њему, допринело да се стари сукоби са Србијом претворе у односе узајамног поштовања „са надом у пријатељство“.

Овај истетовирани и често препланули назови политичар је „признао“ да је „Србија починила страховите злочине на Косову“, те позвао косметске Србе да сами бране своје интересе и да не дозволе да „Београд манипулише њима“.

Приштински „Зери“, коме је Јовановић, не по први пут дао апсолутно антисрпски интервју, не наводи у чије име је Чеда признао да је „Србија починила страховите злочине на Косову“.

А што се тиче Срба са Косова и Метохије који су остали у јужној српској покрајини да живе и трпе двоструку окупацију (прву од стране САД и њених сатрапа, као и читава Србија, а другу од шиптарске стране), да су могли да се одбране сами, без Београда, сигуран сам да би то врло радо чинили, али их је, на жалост, остало премало, па хтели-не хтели, морају да се окрећу ка Београду за помоћ, ко год да је на власти. Е сад, то што ту помоћ редовно, или скоро редовно, не добијају је Чеда заборавио, као што је заборавио да је и његов ЛДП у одређеним саучествовањима у власти манипулисао Србима са Косова и Метохије.

И нису то, Чедо шмекеру, како ти кажеш, „косовски Срби“, већ српски Срби. Свидело се то теби или не, грађани Републике Србије. На моју жалост, а на твоју радост, све мање и мање, како су власти све редом и то све више и више продавале своју државу.

Није ово ништа ново, кад је Чедомир Јовановић у питању. Само је наставак процеса упорне и чак безобразне издаје Србије, која би требало да му буде отаџбина, а не роба за трговину.

Све је почело касних деведесетих кад се амбициозни студент прикључио „борби против режима“ Слободана Милошевића. Кулминирало је његовим медијским лидерством у изборној трци 2000. која никад није завршена, или није завршена поштено, добрим делом и због њега.

Чеда је за телевизије тада саопштавао контрадикторне резултате о току избора, чиме се директно ставио на страну пучиста, радећи најосетљивији део тзв.„изборне револуције“, коју су директно организовали и финансирали американци преко ЦИА-е, а она преко тзв. „невладиног сектора“, и тадашњег „Отпора“, тј. данашњег „Канваса“.

Сигурно је да у том његовом обраћању нацији има и елемената за кривично гоњење због саучествовања, на неки начин, у паљењу и уништавању Скупштине Савезне Републике Југославије, где су до дан-данас нетрагом испарили, тј. плански спаљени, изборни листићи који су указивали да Коштуница ипак није победио Милошевића, и да треба да се одржи други круг избора.

Значи, Чеда пучиста.

Онда је, преузимањем власти од стране (не)демократске опозиције зване ДОС, Чеда кренуо у јуриш на сопствену земљу, јуриш који траје до данашњих дана.

Ако би набрајали све издајничке акције Чедомира Јовановића, овај текст би се претворио у сабрана дела. Зато ћемо навести само овогодишње политиче „бисере“ неуспелог привредника у покушају. И то летње, августовске.

Очигледно да Јовановићу преплане и мозак а не само кожа, па тад почне да неконтролисано „пуца“ по Србији.

Трећег августа је у интервјуу за хрватски „Вечерњи лист“ изјавио да би „признао Косово да је премијер“. Још је додао да „признање, док још увек има неку тежину, треба искористити као инструмент за остварење што бољег положаја тамошње српске заједнице.“

Пошто је Чеда очигледно имао „кеца“ из географије, подсећам га да то није „тамошња српска заједница“, већ, још увек, грађани Републике Србије. Успут је „пљунуо“ Србију „шлајмаром“ званом Сребреница тврдњом „да се у Сребреници догодио геноцид и да то више нико никада не може негирати“.

Онда је само недељу дана касније и у Београду потврдио да ће да се залаже „за признање оне независности Косова која је прихватљива за Србе на Косову“, не схватајући да ниједан облик независности Косова није прихватљив за Србе на Косову, јер њих у било каквом независном Косову Тачија и Харадинаја једноставно – нема планираних за постојање.

Тада је тражио и да наша земља повуче резолуцију о јужној покрајини коју је предала УН, која је бар личила на покушај одбране своје силом отете територије.

А онда је 26. августа изјавио „да је Бриселски споразум са Косовом свакако корак у добром смеру, као и да треба да буде темељ нових односа“.

Још је и објаснио, да не буде забуне и недоумица, шта то врло прецизно значи: „што бржи пристанак Србије да Косово добије своје место у УН, затим што скорије пуно признање, што ће бити један од главних услова за улазак у ЕУ“.

Да је Србија држава као што, на жалост није, за овакав континуитет издајничких изјава, Чедомир Јовановић би требао да има петнаестогодишњу не медијску, већ – затворску пажњу.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Златко Богатиновски

Ознаке: Златко Богатиновски, издаја земље, Космет, Срби, Чедомир Јовановић