Pročitaj mi članak
Мој „апсолутни шампион“ досадашњег тока нове зове се… Тај што, мимо хришћанских обичаја, Бадње вече и Божић не проводи у кругу најуже породице, како вера прописује, већ запуца чак до Дечана Високих, све заобилазећи севернокосовске српске барикаде.
Испао је мучеником првог реда, ем јуначином приде; ем је у манастиру рекао да је „Косово српска земља, те да Србија никада неће признати независност Косова, те да Србија нема намеру да повуче паралелне структуре са севера Косова“…
Тај од 1. јануара има беспрекорну пас игру, апсолутну теренску иницијативу, надмоћ на средини терена у односу на такмаце из опозиције и сопствене коалиције коју би, да је био паметан и, пре који месец, растурио и – то већ сигурно материјализовао. Пошто је све мање конкретног сучим може пред грађанство.
Зашто мислим на Вучића из 2014, а преписујем себе из „Данаса“ („Кад га хоће карта“) од 10.1.2012? Све ми се измешало. Ем би, и онај мој јунак из сијечња 2012, поново да преузме жезло, за почетак, у сопственој странци. Ем се Демократска, на свом сајту, и данас хвали како су јој претече биле Самостална радикална која је постојала од 1901. и, пазите сад – Српска напредна странка, основана још 1881. као „странка младих конзервативаца која је, дошавши на власт уз помоћ кнеза Милана, спроводила либералне реформе у уверењу да је то једини пут правог осамостаљења и напретка Србије.“?! А пређашња Самостална радикална настала је тако што је, из Народне радикалне странке, демонстративно иступила група младих чланова – љута због фузије НРС управо са напредњацима!
Више не верујем ни сер Оливеру да је баш он изабрао име садашњој СНС. Јер, на искрзалим страницама сарајевског „Словенског југа“, дне 8. вељаче 1919, ових дана, набасах на најприкладније одређење онога што Српска напредна странка представља 95 година после. Ове новине, као орган – пазите сад – „Радикално-демократских напредњака“ (скраћено: Ра-Де-На), објављују и Нацрт програма те странке која је трагала за идентитетом. Крајњи циљ је: „напредак човека и друштва… да се изгради и ојача активни народни тип који по свом моралу, способностима и радиности друштву више даје него узима… непосредан циљ: народно јединство и народна слобода… у спољној политици: држава СХС треба да уђе у савез народа и држава који ће решавати међународне односе у свим правцима и изравњавати сукобе међу државама… питања одбране: за опште разоружање и против држања сталне војске…“ Да неразум буде потпун, управо тог фебруара 1919, у Сарајеву је основана и Демократска странка Љубе Давидовића. Нова партија настала је (осим од Српско-хрватске коалиције, словеначких либерала и малих југословенских демократских група) – од Самосталне радикалне, Националне и, пазите опет, Напредне странке из Србије!
Па, ко је ту кога и од шта? Још од 2008. гуслам своје сумње како је бивше јединствене радикале, царским резом, породио баш Тадић који је, у асистенцију својих Али-Баба, био главна бабица, а главна кума напредњачком новорођенчету постала баш – Демократска.
Али, кад укрстим заклињања нововучићеваца како им је циљ само да „ураде нешто за наш народ“ са тврдњом мог јунака који вели да ДС, искључиво ради бољитка истог тог народа, мора да постигне добар изборни резултат „да не би други, који то не умеју, спроводили њен програм“ – више ни сам немам појма ко је ту стварно био беба, а ко акушерка.
(Данас)
