Прочитај ми чланак
Прошлост морамо да оставимо иза себе, требамо да опростимо другима онако како желимо да други опросте нама и што брже да урадимо све да би смо постали пуноправна чланица НAТО савеза.
Година 2015. посматрана из Србије може дати две потпуно различите и супротстављене слике. Са једне стране, постоји некакав донекле отворен европски пут и некаква влада, спремна да се тим путем у некој мери креће. Са друге стране, биполарна власт, концентрисана око центра зрачења са релативно различитим интересима и циљевима и сама је прилично дезоријентисана и сама у великој мери не зна и не разуме значај и суштину европских интеграција.
Тако се живи песак у који наше друштво тоне чини још житкијим, а недостатак јасних идеја и одлучности око тога шта би смо желели да будемо, отвара превелик простор за цветање разних, левих и десних анахронизама и демагогија, које полако али сигурно време пред нама претварају у лавиринт без излаза.
Око европских интеграција никада нисмо стварали лажну слику и Европску унију никада нисмо покушавали да представимо као Дизниленд. Јасно је да нас Европа, због мање или више добрих разлога није увек савршено разумела. Јасно је да је некад давала подршку погрешним људима и ускраћивала онима који су је можда више заслуживали. Јасно је да људи у Србији данас све мање верују да ће у контексту у којем покушавамо да постанемо чланица ЕУ то заиста успети.
Ипак, не постоји никаква дилема да за Србију не постоји други начин да се уреди као нормално и модерно друштво осим да стрпљиво и упорно настави путем европских интеграција. Сви други покушаји да опоравимо економију, реформишемо правни систем, направимо функционалну државу, изборимо се са корупцијом ће до тада бити само усамљени, појединачни, хистерични потези који замазују очи и забављају публику. Неће бити друге могућности да утичемо на ствари које нас највише боле у данашњој Србији, на владавину права, на слободне медије, на демократски процес осим да се њима бавимо отварајући и затварајући једно по једно поглавље у процесу придруживања Европској унији.
У нашем окружењу, заједно са нама, у недовршеним државама, у Босни, Македонији, Црној Гори и на Косову живи скоро двадесет милиона људи. Варнице које су пре месец дана избиле у Македонији, цела ситуација везана за обележавање двадесет година геноцида у Сребреници и све остале кризе које прете да избију свуда по региону стално нас подсећају колико је слабашан мир у којем живимо, колико су озбиљни безбедносни изазови пред нама и колико су све државе слабе и неспремне да се носе са оним са чим нас време константно суочава. У ситуацији у којој су све земље које нас окружују постале или желе да постану чланице НAТО, Србија више нема времена да глумата војну независност.
Прошлост морамо да оставимо иза себе, требамо да опростимо другима онако како желимо да други опросте нама и што брже да урадимо све да би смо постали пуноправна чланица овог савеза. Aлтернатива уласку у НAТО нажалост није некаква демилитаризована хипи држава која ће живети у хиљадугодишњем миру. Aлтернатива уласку у НAТО је трајна нестабилност, шепурење сопственом снагом у коју ни сами не верујемо и тражење заштите тамо где је никад нисмо нашли.
Данас, петнаест година после последњег рата, двадесет пет година од почетка ратова у СФРЈ, ми и сва друштва око нас изгледамо као да смо из времена иза нас научили ништа или јако мало. Људи усхићено аплаудирају војним парадама, усхићено мрзе сваког ко се разликује, деца носе слике Ратка Младића, не зато што верују да је невин него баш зато што знају да је убијао. Испод танке обланде нормалног понашања сви заједно изгледамо као да сањамо стари сан о коначним решењима која ће донети мржња и гвожђе иако смо сто пута видели да је једини резултат таквог става нова жеља за осветом, нова мржња и пропаст.
Због свега овог, Србија, као највећа земља у региону мора прва да подвуче црту, мора да предводи у успостављању нових односа и прва мора да престане да размишља као мала фрустрирана земља насељена таквим људима. Морамо дати све од себе да успоставимо нове и нормалне односе са Босном и Косовом уместо досадашњег налажења смисла у опструкцији сваког њиховог покушаја да постану функционална друштва. Упркос десничарској хистерији ХДЗ са Хрватском морамо успоставити однос којим ће доминирати оно што нас везу уместо оног што се раздваја. Сви заједно никад нећемо наћи мир и могућност да живимо као нормални људи све док не будемо живели у нормалним, демократским, интегрисаним и модерним друштвима.
На крају, разочарење у демократски систем, у политику и политичаре није само наша привилегија. Готово цео свет, потонуо у кризу, економско и политичко безнађе дели овакав став. Ипак неодговорно би било заборавити да је разочарење у политички процес кроз који модерна друштва функционишу, уз све његове глобалне и локалне мане, и даље дечија болест у односу на разочарења која са собом носе ирационални револуционарни заноси.
При овом не мислим само на Сиризу чија се политичка авантура завршила пре него што је почела и чији досези романтично изгледају делу људи у Србији, традиционално склоној да сваку нову демагогију разлупа о сопствену главу, већмислим, пре свега на сваки покушај да се ствари мењају насиљем, што смо до сад демонстрирали на свима око нас па нам је остало још само да то испробамо на себи. Све што нам се не свиђа у нашој држави морамо поправљати а уништавање дефинитивно томе неће допринети.
Србија је дефинитивно одавно премашила број глупих потеза. Време пред нама нас драматично упозорава да покушамо да будемо рационални.
Извор: Дневни лист Данас
