Pročitaj mi članak
Не може он у мом Новом Саду тако да се понаша – како схватате, први део ове септембарске изјаве главног војвођанског аутономаша Ненада Чанка били смо приморани да пропустимо због разлога цензуре. Али, како се каже, оном ко је у току, и то је довољно. Тема нашег данашњег програма су све дубе противречности Београда и Војводине, спор око аутономије покрајине, на крају крајева гласине поводом могућег референдума о независности северне покрајине 2018. године.
Како се сада не бисмо удубљивали у многоборјне детаље дугогодишњег спора, навешћемо само једну изјаву са сајта Слободне Војводине, која, како нам се чини, добро одражава суштину проблема: Чињеница јесте – да су Срби из Војводине сањали о уједињењу са својом браћом преко Саве и Дунава. АЛИ. То не значи да су они желели да постану њихови СУЖЊИ и РОБОВИ. Наравно, свака акција рађа реакцију.
Недавно је врло креативну ацкију спровела политички покрет Двери. Она је обесила по војвођанским градовима плакате на којима већ поменути лидер Лиге Социјалдемократа Војводине господин Чанак музе краву, а дечак га моли: Чика Чанак, ја бих један чанак млека…, на шта добија одговор: Нема, мали, био је један из Београда и измузо све. При томе са округлим стомаком представљен је сам господин Чанак.
Представљамо наше саговорнике: представника покрета Двери у Војводини, Ивана Костића, и професора Универзитета Сингидунум, доктора политичких наука Бошка Ковачевића.
Прво питање нашим учесницима и одмах у с неба, па у ребра. Да ли је могућ и потребан референдум о независности Војводине, рецимо, 2018. године?
Бошко Ковачевић: Пре свега проблем самосталности – несамосталности Војводине и референдума је у Београду, а није у Војводини, односно у Новом Саду. Србија док је у конструкцији као централизована држава и национална држава, она ће имати проблем са једном трећином живља које није српско, које тражи део свог политичког идентитета у некој децентрализованој, аутономној, локалној власти. Ја се надам да ће бити довољно политичке мудрости да се та напонска поља и те конфронтације санирају, и да неће бити референдума и отцепљења.
Залажем се за једно модерно позиционирање националног идентитета сталног већинског народа Србије. Србија треба да има свој национални идентитет. Али она не може градити тај свој национални идентитет на причама из 18, 19, 20. века, већ пре свега на реалности почетка овога века. И ту је тај проблем. Србија треба да буде пре свега и све више и више грађанска држава, једна регионална, модерна, флексибилна, ефикасна, успешна држава. А не да живи на некој прошлости која се третира на овај или онај начин.
Иван Костић: Референдум о самосталности Војводине није потребан и то је жеља неких аутономашких кругова која се не заснује ни на једном основу. Прву ствар коју морамо да кажемо, то је историјска заблуда људи који мисле да је Војводина икад постојала. Војводина као оваква административна и политичка област никад није постојала кроз историју. На територији Војводине, или Северне Србије, као ми зовемо ову област, и области Бачке, Баната и Срема, у задњих десет векова српски народ је био већински.
1945. године са доласком комуниста на власт покреће се питање аутономије Војводине или федерализације Србије са једним јединим циљем, да се уништи јединство српског народа. Први који су то поменули између два рата су били Комунистичка партија Југославије, која први пут спомиње могућност отцепљења Војводине 1934. године на четвртој седници у Загребу, и Хрватска сељачка странка под вођством Стјепана Радића која је на крају 1941. године била фашистички сарадник Немачке. Комунистичка партија 1974. године даје аутономију Војводини и даје аутономију Косову. Тако да ми 1974. године добијамо две аутономне покрајине у оквиру Србије, и ви знате како се завршило са Косовом. Да Косово жели да се отцепи.
Тако исто и неке лажне партиоте и неки лажни аутономаши из Војводине желе исто то да ураде са Војводином са једним јединим циљом, а то је растурање српског националног бића и уништавање интегритета српске државе.
Постоје ли фактори који указују на неопходност веће аутономије за Војводину и да ли се слажете да је за проблематичне односе крив пре свега Београд?
Бошко Ковачевић: Постоји низ специфичности – економске и институционалне, етно-националне, географске и друге нарави, које упућују Војводину на њену препознатљивост и већу самосталност у политичком систему Србије. То би морала политичка и интелектуална елита, посебно они који обављају власт у Београду, да препозна како би на неки начин нашла меру која ће задовољити те аспирације и апетите одређене политичке самосталности, политичког идентитета у оквиру Србије као државе. Ово је велики проблем садашње политичке номенклатуре, јер они напросто не могу да дођу до једног модернијег савременијег модела сопственог унутрашњег позиционирања да би могли да буду једноставно кореспондентни са окружењем. Сад се треба читав низ одговора дати. Југославија се распала! Па, добро. Нећемо плакати за њом! Али морамо тражити нове везе и нове односе, сарађивати једни с другима. Како да се живи, а да се не сарађује са суседима, реците ми, молим вас.
Иван Костић: То су само ствари, флоскуле које се шаљу из Новог Сада, да Београд уништава живот и економски бољитак грађана у Војводини. Ја вам могу само навести пример, да грађани у Војводини живе на највишем нивоу у односу на целу Србију. Сматрамо да та прича није истинита и да она само служи да би неко на основу те приче узимао финансијски бољитак и да би се развијале паралелне институције на северу Војводине.
Тренутна покрајинска администрација која запошљава 1.300 запослених је само на терету грађана Северне Србије. И ми се залажемо, зато што је 1.300 људи запослено, и ми тачно и не знамо који је број тих људи, и зато што се у ствари новац који се добија из републичког буџета троши на покрајинску администрацију, на коју одлази годишње шест и по милијарди динара, и ми сматрамо и залажемо се и то је наш циљ да када се укине аутономна покрајина Војводина, сав тај новац иде на крају локалним самоуправама. Тако да за тих 1.300 запослених, колико се сад издваја пара, ми би годишње могли у 47 општина и градова у Србији да сваке године изградимо по један вртић.
Поштовани експерти, шта мислите, какво је учешће, рецимо, међународног фактора урешавању војвођанског питања. Да ли неко може да гура покрајину ка независности? Прво што пада на памет је рецимо Мађарска.
Бошко Ковачевић: Ја не верујем да ће се међународна заједница озбиљно умешати и да ће подстакнути независност Војводине у односу на Србију. Конфликти који сада постоје ће и даље постојати, све док Србија себе не дефинише као модерну, децентрализовану, просперитетну и уређену државу. То Србија данас није. Војводина не може бити држава, јер напросто нема капацитете за тако нешто и сви потези у том смеру би водили ка једном стварању вештачке творевине.
Субјекти међународне заједнице у основи траже једну повољну економску и политичку климу у овим просторима. И не само у Војводини – у Србији укупно. Траже и да на неки начин могу да обезбеде ту врсту дефлуктације, ако могу тако да кажем, економске, културне, привредне и тако даље. То је оно на чему би требало инсистирати. Свако закопавање и свако трагање сада за некаквим територијалним аспирацијама… Па шта! Отворене границе! Шта сад то значи? Како? Знате, то је напросто нешто што је продукт прошлих времена, који нас притиска, који нам седи на глави.
Али ја мислим да то време пролази. Пазите, Мађари су изгубили Трансилванију. Тамо је преко два милиона становника Мађара. Словачка је 600 хиљада. Војводина је 300 хиљада. Немате политички резон, немате политичку логику да сада отвара овај простор. Онда су укупна померања која би била врло опасна, ако би се ишло на реинкарнацију модела Велике Мађарске.
Иван Костић: Ми кроз искуство које имамо са отцепљењем Црне Горе, са лажним отцепљењем Косова и Метохије, изражавамо реалну сумњу да иза ових процеса на просторима Северне Србије стоје неки европски чиниоци, и ми зато желимо свима да поручимо да у унутрашње ствари Србије не може нико да се меша и да одлуке о унутрашњим стварима Србије може само да доноси српски народ. Зато су Двери покренули своју акцију: политички захтев за укидање аутономне покрајине Војводине, да бисмо предухитрили наше „пријатеље“ са Запада који желе да нам отцепе северни део Србије. И, хвала Богу, наилазимо на огромну подршку народа.
Пример аутономаша Војводине може да надахне и одређене снаге у Санџаку. Да ли се слажете са том тврдњом, господине Ковачевићу?
Бошко Ковачевић: Војводина и Санџак су две крајње различите унутрашње регионалне структуре. Разлике су географске, економске, инфраструктурне и етничке. Међутим, то не значи да створени амбијент конфронтације у односу између Београда и Новог Сада неће подстаћи сепаратне тенденције на Санџаку, који је иначе доста ровит и запаљив простор, у којем пре свега етно-националне и религијске различитости стварају велике сукобе. Ја не верујем да ће даље бити територијалних померања граница на Балкану, па између осталог и између Санџака и Србије, али ће бити напонских поља, биће сукоба и конфронтација, који ће и даље успоравати развој овог региона, који му је насушно потребан.
Иван Костић: У задњих десет година на просторима Санџака се стално исељавају Срби, стално се пале српске заставе, пребија се српски народ. Претходна демократска власт је о томе ћутала. Надамо се да ће сад ова власт узети ствар у своје руке и заштитити грађане српске националности који живе на простору Рашке области.
Између осталог, Јужни ток ће кренути управо кроз војводину. Може ли нестабилност покрајине убудуће некако утицати на фунционисање овог гасовода. Јер Русија је споразум склопила са Србијом, а ако 2018. после референдума Војводина постане независна?
Бошко Ковачевић: Велики привредни инфраструктурни пројекти самим собом обезбеђују сигурност и ефикасност, ако су они озбиљно постављени. Да ли се саобраћајнице могу угрозит? Тешко је тако нешто замислити. Довођење у питање Јужног тока у будућности може бити само из глобалнијих геополитичких и привредних интереса и сукоба.
Иван Костић: Па ја се надам да ће и овај огромни пројекат који је спасоносан за српску државу бити разлог и за то да нико више не спомиње могућност референдума о самосталности Војводине. Чињеница је, и ми то добро знамо, да је председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак, који је један од највећих аутономаша, са врхом Демократске странке Бојаном Пајтићем, јавно бунтовао и протестовао испред зграде НИС-а у Новом Саду када су Руси купили НИС.
Тако да то су само чињенице које говоре о томе, какву политику воде представници аутономашких структура у Новом Саду. Значи, то је отворена антируска политика. Сматрамо да је пролазак Јужног тока кроз територију Војводине стратешки пројекат за Србију не само у економском, него и у безбедносном смислу.
Представништво Војводине у Бриселу. Како оцењујете сличну појаву, господине Ковачевићу?
Бошко Ковачевић: Европа је настала на сагласности националних елита из националних држава и политичких елита. И где је проблем данас Европе? Па проблем је у томе што тај модел увезивања националних држава и потенцирања тога националног уствари доводи до тих сукоба и конфронтација. Како да Европа нађе неки свој нови модел једног новог интегрисања и повезивања? То је проблем Европе. Како да она трансцендира, као да она превазиђе сада те скучености које са собом носи модел националне државе?
Војводина треба да има представништво и у Бриселу и у Москви. Ако има интереса. Јер су то све функционални регионални пројекти. Они не робују сада неким атавизмима историје, овоме или ономе. Ако има интереса, ако има флуктација људи, транзит робе и капитала и људи, нека прави регионалну канцеларију и у Москви и у Брислеу. Где год има за то интереса. Па хвала Богу!
Иван Костић: То је антиуставна делатност – отварање представништва у Бриселу. И Уставни суд Србије је пре месец дана донео одлуку да се то представништво укине. Нама није потребно паралелно представништво Војводине у Бриселу, кад већ имамо представништво Републике Србије. Исто тако представништво Војводине није потребно ни у Русији, ни у било којој европској и светској држави.
Хвала Богу да је Уставни суд Србије после неколико година оспорио надлежности које су дате Војводини са лажним статутом, тако да се надамо да ће се у будућности многе одредбе тог статута ставити на разматрање и да ће се видети да те одлуке нису у ставу са уставом и да су против интереса српског народа. Као што је и Развојна банка Војводине, као што је и Фонд за развој Војводине, где су вршене лажне манипулације и веома велике преваре да је нестало из Развојне банке Војводине 360 милиона евра, који су узети од пореских обвезника из Републике Србије. Тако да се надамо да ће и те ствари доћи на дневни ред.
(Глас Русије)
