Pročitaj mi članak
Притисак на мале европске нације да покажу снисходљиву солидарност вазалног типа са циничном политиком запада у Украјини тихо је искаљивање беса, рођеног у немогућности да се суштински парира Русији чак и на терену који је запад сам створио, покушавајући да легализује насиље над Србијом
Упркос бројним покушајима да се Европска унија поистовети са Европом, то остају два, семантички и суштински различита света. Први, саткан од инструментализованих страхова на идеји заједничког тржишта, односно интереса трансатлантских корпорација, стално се камуфлира у други, који баштини сложене али заједничке, хришћанске корене.
Ових дана, сведоци смо покушаја Европске уније да уведе санкције Европи. Да, добро сте разумели – Европи. Русија је источни пол Европе. Без ње нема Старог континента у пуном геополитичком, стратегијском, научном, културном, верском и сваком другом цивилизацијском значењу. Зашто онда Европска унија покушава, тако грубо и неефикасно, да казни Русију? Чини ли то у име одбране међународног права, како се на први поглед чини и представља?
Одговор је, разуме се, негативан. Европска унија одрекла се међународног права, одричући се Европе на Косову и у Метохији. Јужна српска покрајина нису само градови и села, рудна и пољопривредна богатства. Косово је, са Метохијом, једна од најзначајнијих европских галерија српско-византијске уметности. Европска унија до данас покушава да озакони насиље над људима, културним и верским наслеђем Европе на Косову и Метохији.
Зато је притисак на мале европске нације, да покажу солидарност вазалног типа са циничном политиком запада у Украјини, тихо искаљивање беса, рођеног у немогућности да се суштински науди Русији, чак и на терену који је запад сам створио покушавајући да легализује насиље над Србијом. Санкције Русији, због европске импотенције саме Европске уније, мале нације сада треба да усвоје као властити геополитички фетиш. Све да би Брисел и Вашингтон изгледали као некад, моћно, успешно и лепо.
Поменута немоћ запада била је очгледна пре који дан и у Генералној скупштини Уједињених нација. Вашингтон и Брисел математички су добили по свему неважну и необавезујућу битку, захваљујући значајном броју малих држава, међу којима су и европски патуљци. Али, већина човечанства ипак је одлучила да остане против или по страни, у односу на геполитичко лицемерје, какво је западњачко питање правног поштовања територијалног интегритета Украјине, након искуства Косова и Метохије.
Највеће и најзначајније надолазеће силе и барем три петине човечанства, директно или индиректно, стало је уз Москву. Ако је веровати табели гласања у УН, објављеној на мрежној страници Њујорк тајмса, било је и врло часних изузетака од пигмејског правила у процесу легализовања евроатлантске политике.
Наде за свет има, јер се показало да чак и државе, чији габарити омогућавају куповину њиховог гласа у УН за рачунар – два или кречење неког острвског објекта, сада добро размисле пре него што послуже некој нечасној сврси. Наде има и за Србију, јер је била промишљена и одмерена.
Разлика између Европске уније и Европе у будућности биће све очигледнија. То је разлика, која етички и естетски одваја политичке назоре Хермана ван Ромпеја и Кетрин Ештон, заједно са тим непоновљивим лицима, од сутона над Фиренцом. То је јаз између саопштења Кетрин Ештон и одмерене генијалности Виктора Игоа или Фјодора Михаиловича Достојевског. То је разлика између разврата параде хомосексуалаца и тихе породичне шетње, коју нарушава једино дечји жамор.
На крају, то је и провалија између Европске уније, која као целина није способна за суштинске економске промене и интеграције. Није ту само у питању такозвано проширење тог савеза, чија се суштина тако жалосно злоупотребвљава. Сетимо се, на пример, по свему сврсисходне идеје Владимира Путина о јединственом економском простору од Лисабона до Владивостока. Европска унија није имала одговор на такву визију. Поготово не сопствени. Европа такве одговоре има. Време је да проговори сама, у своје име.
(Бранко Жујовић – Глас Русије)
