Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Споразум у Бриселу сам по себи јесте нешто бољи од прве понуђене верзије која није нудила Србима ништа, али је контекстуално неприхватљив. Не толико због оног што пише у њему, колико због тога што је то споразума између „Београда и Приштине“, чиме се у старту пре годину дана прихватила сецесија као „реалност на терену“.
Споразум је био неприхватљив од почетка преговора без обзира до каквог би се папира дошло на крају. Но да смо такав папир добили преко УН СБ то би била сасвим друга прича.
Реакције на овај трауматични догађај су подељене – проевропски део јавности, а готово сви медији, ово сматра за нужно и позитивно јер то значи да настављамо идемо ка „годоовској“ Европи, док је патриотски део политичког спектра овај чин осудио као капитулацију и неуставни чин. Ово је прилично јасна ситуација и нема потребе да се посебно елаборира. Нас овде више занима како прихватају „споразум“ обични грађани који нису политички профилисани. Добар део јавности целокупне ове преговоре, можда и више то што је Дачић морао да седи наспрам лица са потернице – Тачијем, је са правом доживео као понижење и пораз Србије. Резултат јесте изузетно болан и тешко се може прихватити.
Но и поред тога, сва је прилика, да овај трауматичнан догађај неће довести до значајних померања на политичкој сцени на краће стазе. Стога јер је највећи кривац у очима грађана Запад, пре свега Американци који су били већи Албанци од Тачија, док са друге стране Србија није имала савезнике. Мала, сиромашна и презадужена земља којој је један део територије ратом одузет, и није имала некакве шансе да успе да оствари своје виталне националне интересе. Чини се да већи део јавности види исход „преговора“ као негативан али и као нешто што је било изнуђени уценом и притиском – очекиван исход.
Са друге стране Вучић и Дачић су захваљујући и свом ангажману, условном „Не“ првој верзији споразума и медијским порукама које су слате у очима доброг дела јавности доживљени као људи који су покушали да учине оно што је у тешким околностима могуће. Када на ово додате конфузну и подељену опозицију онда владајућа двојка или тројка делује као да зна шта ради и куда води земљу. Додуше тај утисак би се могао и променити у будућности као последица упорне кампање политичких ривала. Но до тада сва је прилика странке владајуће коалиције, а пре свега СНС неће бити на губитку рејтинга због „Брисела“ што ће се моћи проверити и евентуалним превременим парламентарним изборима. Значајан, али не и пресудан, допринос оваквом утиску јавности „изгледа да је тако морало“ су дали и медији који су „обазриво“ о овоме извештавали. Кад кажемо обазриво – мислимо на контролисано припуштање информација и мањак коментара, нарочито критичких и негативних. У ово спада и приказивање противника споразума као хулигана који не могу артикулисати и аргументовати своје ставове.
Већи део опозиције и део власти са ставом – „подржаћемо вас ако признате да је ово признање Косова“ или „ми би смо пристали на то и на мање, али нам је драго што у овом тренутку нисмо на власти“ сигурно неће бити на добитку. Код оних који су умерено патриотски оријентисани а до сада су гласали за ДС ово се доживљава као став ЛДП, док и код проевропски настројених оваквим наступом сигурно нису на добитку. ДС са таквим ставом „признајте да је ово признање Косова и ми ћемо вас подржати“ су заправо изрекли једну невиђену будалаштину јер кажу „ако признате да сте издајници ми ћемо вас подржати у издаји“. Тако нешто глупо и деструктивно не би рекао ни Чеда Јовановић. Но његова странка има у овој ситуацији проблем са „политичком сврхом постојања“ јер много јача – ДС преузима његову политику и реторику. А и неке странке владајуће коалиције. Тако би „победа“ политике Чеде Јовановића могло да доведе до тога да он коначно не може да пређе цензус.
Такозване патриотске странке – ДСС, Двери и Радикали су ову ситуацију могли искористити да се заједничким наступом – не само заједничким митинзима протестима против бриселског споразума – заправо и формирају за сада непостојећи патриотски блок. Уз подршку СПЦ – која је оштро наступила против споразума – ове три странке би могле на изборима да буду релевантна политичка опција па и да и да утичу на формирање владе и формулисање будуће националне политике. Но на жалост од тога како видимо нема ничега. Овако међусобно суревњиви и подељени у три и више колона они само троше енергију националне фрустрације и жеље за отпором национално опредељених. Неко параноичан би могао помислити да је то све некакав план да се кроз контролисани протест заправо пацификује незадовољство а при томе да неко добије јефтино и без ризика „патриотске поене“. Но било како било не бих се сложио са Чедомиром Антићем да су демонстрирали против „бриселског споразума“ само екстремисти, већ је то израз националне и социјалне фрустрације због пораза и понижења које трпи наша земља.
Већи проблем за власт од патриотских протеста и саопштења којима се „најоштрије осуђује влада“ јесте отпор СПЦ и проблем са имплементацијом споразума „на терену“ због отпора Срба са севера Косова и Метохије који се оправдано осећају угроженим. Наиме иако се каже да Београд не контролише добар део Косова, а опет да Приштина не контролише цело Косово, то ипак не значи да Београд контролише ситуацију на српском северу Косова. Снажнији и радикалнији отпор Срба имплементацији споразума би могао да дестабилизује ситуацију „ма северу“ и послужи као алиби КФОР-у да се умеша што би сигурно имало последице како за наш народ тамо тако и за Србију. Опасност није само конфликт између владе у Београду и „српске аутономне области на Северу Космета“ већ и могућа унутарња подела на оне који би прихватили споразум и на оне који то не би. Власт не сме да притиска Србе и да их уцењује да прихвате овај и овакав споразум јер би то могло водити опасном заоштравању које би наравно искористили наши непријатељи.
