Pročitaj mi članak

BOŠKO: Vreme je za promenu izbornog sistema u Srbiji

0

Politički sistem u Srbiji ne funkcioniše. Nalazimo se u ogromnoj krizi parlamentarne demokratije. Nešto krupno i ozbiljno mora da se menja. Bez obnove demokratije nema povratka normalnom političkom životu, podele vlasti i zakonskog uređenja državnih institucija, niti stvaranja društva i države u kojima će vladati sigurnost za sve građane. A glavni način za obnovu demokratije i reformu političkog sistema u Srbiji jeste promena izbornog sistema.

Србија данас има најгори изборни систем у Европи. Садашњи пропорционални изборни систем са затвореним изборним листама и Србијом као једном изборном јединицом не постоји нигде друго у Европи сем у Црној Гори. То је довољно да се запитамо зашто други нису преписали овај изборни систем ако вреди, односно зашто ми нисмо прешли на много успешније моделе које баштине друге демократске земље у Европи и свету.

У садашњем изборном систему грађани гласају, али не бирају. Гласа се за партијске листе, а не за конкретног кандидата из своје средине. Народни посланик има већу одговорност према партији него према грађанима и не представља оне који су га бирали већ партију која га је делегирала у Парламент. Самим тим се губи подела власти и недостаје кључна функција Народне скупштине, а то је надзор над радом Владе, што је немогуће ако су народни посланици подређени страначким шефовима у извршној власти од којих им зависи реизбор.

Залажем се за промену изборног система која ће донети следеће предности:

Снажнију везу између изабраних народних посланика и бирача кроз могућност гласања за кандидата по имену и презимену у својој изборној јединици.

Бољу географску репрезентативност Парламента.

Већу унутарстраначку демократију.

Позитивну селекцију политичких елита.

Циљ је и да грађани а не само странке бирају народне посланике, и да коначно имамо заиста народну а не само партијску скупштину. Изборне листе више не смеју бити затворене и народни посланици бирани само од стране страначког вођства већ отворене да грађани бирају ко ће у Народну скупштину.

То опет значи да више неће бити важно на ком си месту на изборној листи већ како стојиш у својој бирачкој јединици, јер Србију треба поделити у више изборних јединица и омогућити грађанима да директно бирају своје представнике у њима. На тај начин ћемо коначно моћи да гласамо за кандидате по имену и презимену и они ће имати много већу одговорност према својој бирачкој бази, а испунићемо и географску репрезентативност Парламента, односно сви делови Србије имаће своје народне посланике.

Да бисмо до овога дошли, Србија не може остати једна изборна јединица јер нам је потребно да сваки део Србије има свог народног посланика, а не као што је случај у садашњем сазиву у коме 90 општина нема свог представника у Парламенту. Такође, грађани морају добити право не само да гласају као до сада већ и да бирају народне посланике у својој изборној јединици директно по имену и презимену.

То је могуће променити и у постојећем пропорционалном изборном систему, задржавајући његове предности (пропорционалну заступљеност свих политичких опција, као и учешће мањина и мање заступљеног пола), тако што изборне листе више не би биле затворене већ отворене да се поред гласања за листу гласа и за кандидате по имену и презимену, чиме се уводи главни квалитет већинског изборног система. На тај начин би у Народну скупштину према броју гласова са изборне листе ушли они који имају најбољи изборни резултат у својој изборној јединици, без обзира да ли су 1 или 250 на листи. На тај начин се постиже демократизација унутар самих политичких партија, повећава одговорност народног посланика према онима који су га бирали и појачава контрола извршне власти од стране народних посланика који имају већу обавезу да заступају интересе краја из кога долазе.

Постоје и разни други модели мешовитог изборног система који можда још боље постављају и уравнотежују тај однос између народних посланика који се бирају по имену и презимену и оних који се бирају преко страначких квота, али већ пропорционални изборни систем са отвореним листама и Србијом која је подељена у више изборних јединица доноси комбинацију најбољих елемената већинског и пропорционалног система. Вреди размислити и о увођењу већинског изборног система на локалном нивоу избора.

Промена изборног система донела би повратак грађана у политику и већу излазност на изборима, што би коначно водило ка партиципативној демократији и већем учешћу грађана у одлучивању на свим нивоима. Уз референдуме, као облик непосредне, директне демократије, ово је једини начин да оживимо демократију у Србији и вратимо поверење грађана у државу.

Ово је подједнако битна тема и услов за демократске изборе у Србији као и слобода медија и друге кључне реформе изборног процеса у ширем смислу.

Постоје и друга питања реформе политичког система на која бих позвао стручну јавност, медије и колеге из невладиних и политичких организација на дијалог:

Да ли председнички, парламентарни и локални избори треба да буду у одвојеним терминима и да то буде законски регулисано (обавезно)?
Да ли на локалном нивоу треба увести директан избор за градоначелнике и председнике општина?
Да ли гласање у Србији треба да буде обавезно (постоје два начина односа државе према онима који би кршили ову грађанску дужност: да они који не излазе на изборе буду новчано или на други административни начин кажњени због тога, или да они који излазе на изборе буду стимулисани путем разних административних и пореских повластица)?
Да ли право гласа треба дати од 17 године живота и то прво експериментално на локалном нивоу избора?
Који изборни цензус је најбољи у случају остајања пропорционалног изборног система (без изборног цензуса, изборни праг од 1, 2, 3, 4 или 5%, или степенасти изборни цензус за коалиције, јер не може бити исти цензус за политичку организацију која самостално излази на изборе, за оне који излазе у коалицији две политичке странке, или оне који излазе у коалицијама три или више политичких групација)?

Поред ових најхитнијих питања, вреди размислити о дводомној скупштини или сенату у коме би се нашли и социјално-економски представници друштва, као и Срби из региона и расејања, којима свакако треба олакшати бирачко право и омогућити гласање поштом или електронским путем. Такође, промена државног уређења не сме бити табу тема већ треба отворити јавну расправу о предностима и манама републиканског и монархистичког уређења државе. Коначно важне теме су и да ли треба ограничити мандат носилаца свих највиших државних функција на максимално два и да ли постоји начин за могућност опозива изабраних народних посланика и одборника у току мандата? Посебно контроверзне теме су да ли мандат у Скупштини треба да припада странци или појединцу, како спречити политичка прелетања мимо изборне воље грађана, да ли прелетачима треба забранити формирање нових посланичких или одборничких клубова у скупштинама, или зашто политичке организације које су морале прикупити 10.000 потписа за регистрацију странке поново скупљају потписе и за учешће на изборима?

Теме које сам покренуо су теме за расправу а не коначна решења! Позивам на отварање широке стручне и политичке јавне расправе, уз коришћење упоредних искустава из других демократских земаља, а све у циљу дебате и договора о најбољим решењима која би била плод широког друштвено-политичког консензуса, јер је то једини начин да реформа изборног и политичког система успе.