Прочитај ми чланакКада владајући режими у Србији дођу у фазу да постану потпуно недемократски и криминализовани онда најчешће прибегавају појачавању патриотске реторике о угрожености нације и државе, са циљем голог очувања свог положаја. Тако је увек било од Милошевића до Вучића. И што је политичка криза дубља то се "србовање" повећава.
Тако је актуелна власт у Србији у последњих неколико месеци нагло почела да заступа националне и државне интересе који им у претходних 10 година нису били међу приоритетима: од борбе против беле куге, одбране Косова и Метохије у саставу Србије, очувања Републике Српске, заштите српског народа и СПЦ у Црној Гори, негирања геноцида у Сребреници и културе сећања на геноцид над Србима у 20. веку, изградње споменика националним великанима, подршке Српској православној цркви, обнови манастира Хиландара и завршетку изградње храма Светог Саве у Београду и увођења редовног служења војног рока, све до заштите ћирилице, српског језика и заставе, и – најновијег – интонирања државне химне у свим школама на почетку нове школске године.
Да се разумемо: немамо ништа против свега овога и сматрамо да је то исправна национална политика. Боље је да је власт на овим него на супротним позицијама. Све ове политичке идеје СНС је преписала из програма Српског покрета Двери. За четири године посланичког мандата у више наврата у Народној скупштини предлагао сам једну по једну од ових политичких идеја на које су се народни посланици власти тада смејали, прекидали ме у скупштинским говорима и добацивали. Владајућа скупштинска већина никада није хтела да подржи нити једну од ових идеја само зато што долази из редова опозиције, а сада их здушно представља као своје и примењује.
Не само да донедавно нису били на овим позицијама већ су радили све супротно, промовишући ријалити програме и јавни неморал, рушећи традиционалне породичне вредности, предајући државне ингеренције сепаратистичким властима у Приштини, грлећи се и љубећи са ратним злочинцима Клинтоном, Блером и Шредером, извињавајући се у Сребреници, шурујући са Милом Ђукановићем у Црној Гори, избегавајући да усвоје скупштинску резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, дозвољавајући пропаст српске војске, језика, писма, школства…
Разуме се да им нико не може веровати да се овде и сада ради о истинским чисто патриотским намерама јер где су били претходних 10 година да ово све ураде? Шта их је спречавало до сада? Нема дилеме да је ово појачано србовање инспирисано дневно-политичким интересом очувања власти и да је у функцији нове предизборне кампање помоћу које поново треба преварити патриотске бираче. Пре овога тешко је годинама било наћи макар једну патриотску ствар коју је ова власт учинила сем неувођења санкција Русији, када је то од нас захтевано са више западних адреса. Чак је и добра национална и антиаутономашка политика у АП Војводини и сарадња са Републиком Српском била само компензација за издају на Косову и Метохији.
Све ове три исправне националне ствари су коришћене као минималистичко србовање да се не изгуби поверење патриотског бирачког тела унутар владајуће СНС. Све друго је, међутим, била капитулација и предаја наших националних, државних и економских интереса странцима. Постали смо страна колонија, приближавајући се НАТО пакту и распродајући наша природна и привредна богатства која су прешла у руке страних компанија. Зато им се не може веровати да зарад опстанка на власти поново неће бити спремни све да продају и издају, ако им таква понуда дође из иностранства као на почетку владавине. Обично се наше власти окрену србовању тек кад поремете односе са страним фактором који их је довео на власт и онда у појачавању националне реторике траже шансу за опстанак на власти.
Проблем је у томе што се националне политике могу брзо одрећи ако на другој страни пронађу већи интерес за очување своје власти. И други проблем је у томе да национална политика не може бити покриће за лажи, лоповлук и распад свих других друштвених вредности.
А то управо јесте још једна димензија ове врсте политичког маркетинга коме је власт прибегла у последње време – да на тај начин, стављајући патриотску предизборну маску, сакрију све лоше што иначе раде. Ако је формирано Министарство за породицу – то не може бити покриће за доношење антипородичних закона о родној равноправности и легализацији хомосексуалних бракова. Ако се бране национални интереси – то не може бити изговор за криминал и корупцију, намештене тендере и преплаћене инфраструктурне радове, партијско запошљавање и пљачку јавних финансија. Ако се брине о очувању националног идентитета – то не може да скрене пажњу са владавине лажних диплома и плагираних доктората, као и комплетне негативне селекције на свим друштвеним нивоима.
Ако се материјално помаже Црква то не може бити смоквин лист за гушење демократије, слободе медија и људских права, нити оправдање за свакодневни говор мржње у режимским таблоидима против свакога ко критикује власт и другачије мисли, као и прогон политичких неистомишљеника.
Постоји једна велика опасност у вези са последицама ове нове маркетиншке активности криминализованог владајућег режима. Не смемо дозволити да ако компромитовани носиоци садашње власти гурају добре националне пројекте ми будемо против њих. Ако су Вучић и Додик предложили да дан пробоја Солунског фронта буде проглашен за Дан српског јединства, слободе и националне заставе – то не значи да то није требало урадити. Ако је Небојша Стефановић за повратак редовног служења војног рока – то не значи да је то лоша идеја. Ако је Бранко Ружић увео интонирање државне химне у школама – то не значи да нам то није требало много пре.
У овоме морамо одвојити српске националне и државне интересе од интереса актуелне власти. Прве треба подржати без обзира ко је власт, а недемократску и криминализовану власт треба сменити без обзира што понекад уради нешто добро за националну ствар инспирисана очувањем власти по сваку цену. Опасно је да мрзећи лошу власт замрзимо и оно што је добро за нашу државу, а што власт ради из властољубивог интереса. Научимо једном за свагда да власт и држава нису исто. Државу треба бранити и чувати без обзира ко је на власти, а власт треба критиковати и мењати ако није добра и без обзира што уради и нешто добро у мору лоших ствари.
Атмосфера у Србији данас подсећа на ону из Милошевићевог времена када су појединци били спремни да зарад смене Милошевића стану и на страну српских непријатеља. Као што не смемо дозволити да се Вучић данас као Милошевић некад крије иза националних интереса и злоупотребљава их у функцији очувања личне власти, тако исто не смемо себи дозволити да наше опозиционарство из борбе против актуелне власти прерасте у мржњу према својој држави. Државу треба волети и ослободити лоше власти.
Српски покрет Двери никада неће бити против националне политике која се води на државном нивоу без обзира ко је на власти. Али, исправни потези у тој сфери не могу покрити све оно негативно што се ради у другим областима, од укидања демократије и независних државних институција, преко медијског мрака и недемократских избора, до криминала и корупције који су се увукли у све поре власти. Таква власт мора да оде.
