Прочитај ми чланак"Десет је година откако су Србија и УАЕ направили стратешко партнерство. Јубилеј пролази тихо. Има ли разлога за славље? Једно је сигурно. Грађани Србије немају шта нити да славе, нити да обележавају, пошто Србија ни са једном земљом на свету нема тако неравноправан економски однос. Ту чињеницу не не могу сакрити никакви хвалоспеви о арапским пријатељима, њиховом доброчинству и сличним бесмислицама", навео је потпредседник Странке слободе и правде (ССП) Душан Никезић. Ауторски текст Душана Никезића објављен у Времену преносимо у целости:
А све је почело још почетком 2013. када је Србија усвојила закон о сарадњи са УАЕ, који је овој земљи и њеним фирмама омогућио повлашћен положај у пословању са државом и изузеће од јавних набавки, на основу чега су мимо тендера дошле у посед најзначајнијих српских ресурса у енергетици, пољопривреди, некретнинама и саобраћају.
Након тога су кренуле бомбастичне најаве улагања 4 милијарде евра у Мубадалину фабрику чипова, 3,5 милијарде евра за Београда на води, фабрике авио делова за „Боинг“ и „Ербас“, градње туристичких капацитета и система за наводњавање који ће повећати наше „приносе за три, четири можда и пет пута“ , да ће обновити зграду Генералштаба, а од Звезде направити Манчестер Сити.
Од свега тога нисмо видели ништа. Данас знамо да су арапски инвеститори за мање од 200 милиона евра постали власници преко 5 одсто укупне територије Београда, и то не било којег земљишта, већ највреднијег грађевинског земљишта у Београду на води и највреднијег пољопривредног земљишта у ПКБ-у, које су у просеку платили 116 евра по ару, а што је вишеструко мање од тржишне вредности. И не само то. Преузели су и 15.000 хектара у Карађорђеву, Зобнатици и два пољопривредна комбината у Бачкој, Луку Нови Сад, изградили највећи ветропарк на Балкану…
Al Abaar, Etihad, Al Rawafed, Al Dahra, Masdar, Mubadala, DP World, Royal Group… Толико мега пројеката, толико „гејмчејнџера“ како би то Вучић народски рекао, да би свако с правом помислио да су УАЕ највећи инвеститор у Србији. Међутим, иако је само у фабрику чипова и Београд на води требало да уложе 7,5 милијарди евра, укупне арапске инвестиције у последњих 10 година износе само 738 милиона евра, што је неупоредиво мање него Холандија, Аустрија, Немачка, Швајцарска, Француска, Мађарска, Кина, Русија…
Да ствар буде гора по Србију, скромне инвестиције надоместила су огромна задужења. Иако прво помислимо на Кину, када су у питању дуговања страним владама, Србија данас, од свих земаља, највише дугује управо Емиратима, од којих је у последњих 10 година позајмила скоро 3 милијарде евра за попуњавање рупе у буџету. Укупна камата коју плаћамо за ова задужења је близу 100 милиона евра годишње, па је и са финансијске стране потпуно јасно да ће УАЕ у пословању са Србијом остварити енормну зараду. А за тих 100 милиона евра смо сваке године могли да изградимо три клиничка центра или 25 модерних школа.
А зашто баш УАЕ? Зашто је режим без било каквих економских, геостратешких или историјских разлога изабрао баш УАЕ за повлашћеног партнера. Одговор је у ствари једноставан. Емирати су у пословном свету познати као off-shore зона, без пореза на добит и лична примања, са праксом да се не поставља превише питања о пореклу новца. Управо то је препоручило Емирате да постану омиљена дестинација за новопечене српске бизнисмене, а могуће је да је то и основни разлог за повлашћени третман инвестиција из ове земље.
С друге стране, поставља се и оправдано питање, зашто баш Србија? Зашто су пребогати Емирати изабрали Србију за стратешког партнера у Европи? И овде је одговор једноставан. Србија под влашћу СНС-а има оно што практично нема ниједна европска земља, потпуну контролу врха власти над политичким, трговинским, инвестиционим и финансијским токовима. Србија је једна од најкорумпиранијих земаља у Европи, у којој истовремено може све и са свима да се ради, и са Западом и са Истоком, и са житом и са оружјем, и у белој и у сивој зони, а све под надзором једног човека. И баш зато смо атрактивни за реализацију разноразних дилова, нешто попут Казабланке почетком ’40-их година прошлог века.
И већ први посао, купопродаја хотела на Копаонику, је био јасан показатељ о каквој врсти међудржавног аранжмана је реч. Подсећања ради, Влада Србије је купила бивши хотел Југобанка за 2,1 милион евра, само да би га одмах препродала шеику Мухамед бин Зајед ал Нахјану, за само 1,5 милиона евра. Нажалост, време је показало: колико је шеик заиста био заинтересован за хотел на Копаонику, толико су и арапски бизнисмени били заинтересовани за стварна улагања и развој бизниса у Србији.
Па је тако Etihad за 49% власништва Ер Србије уплатио 29 милиона евра још током 2013. године, али је зато у међувремену ЕрСрбији дао дугорочне кредите вредне 107 милиона евра са каматом од 7,64 одсто и провизијом од 6,55 одсто, као и краткорочни кредит вредан 35 милиона евра. Додатно, Ер Србија је Etihadу платила преко 100 милиона евра за разне услуге (закуп и одржавање авиона, обуку посаде, закуп слотова…), па је јасно да је Etihad захваљујући камати и услугама вишеструко наплатио свој иницијални улог и тихо смањио своје учешће у власништву.Можда најбољи показатељ колико је јако партнерство између ове две компаније или између две земље, је чињеница да ни АирСербија ни Etihad немају директан лет између Србије и УАЕ.
BW Capital Investment, већински власник Београда на води је,уместо најављених 3,5 милијарди евра, укупно уплатио 80 милиона евра, а последња уплата од 20 милиона евра била је још у октобру 2016. године. Истовремено, Београд на води је узео зајам од арапског власника вредан 25 милиона евра и каматом од 4,75одсто годишње. Додатно, Београд на води годишње плаћа скоро 4 милиона евра услуге Eagle Hills Properties и BW CapitalInvestment. Када и површно погледамо финансијско пословање, јасно је да су трошкови вештачки „надувани“, како би се зарада извлачила из фирме и умањила добит државе. Просто је невероватно да се у Београду на води само један стан прода за 2,6 милиона евра, а држава Србија добије укупну дивиденду од 3,2 милиона евра у години за коју кажу да ће „остати упамћена као званично најуспешнија у досадашњем пословању компаније“. Арапски партнери су до сад уложили 80 милиона евра и за пет година већ зарадили 112 милиона евра по основу власништва од 68 одсто и управљања фирмом. Исплатили су уложено и сад дебело зарађују, док је Србија уложила 2 милијарде евра и за пет година зарадила 40 милиона евра по основу власништва од 32 одсто, што значи да ће нам требати још „само“ 250 година да се исплати уложено. Зато за Арапе ово вероватно јесте „пројекат века“ у који нису унели ни паре, ни посебно знање, ни тржиште, а добили су већинско власништво и право управљања над огромном имовином, док је за Србију очигледно „штета века“, што су очигледно најбоље знали Александар Вучић и Синиша Мали, па им није пало на памет да ставе свој потпис на уговор.
Пракса није другачија ни у осталим пословним подухватима арапских инвеститора, па је тако нови власник ПКБ-а узео дугорочан кредит од власника из УАЕ вредан 85 милиона евра са каматом од 4,5 одсто а у уговору са Al Rawafed-ом смо видели да од планираних 140 милиона евра инвестиција у 10.400 хектара најквалитетнијег земљишта у Бачкој, чак 76 милиона је намењено за управљање, надзор, маркетинг, испитивања, студије и пројекте с додатном вредношћу, који ће се вратити арапским власницима. При томе су у ПКБ-у, некада највећем пољопривредном комбинату у овом делу Европе, угасили готово целокупну производњу, осим нешто мало крава и производње луцерке.
Последња инвестиција из Емирата односи се на куповину неколико регионалних телекомуникационих фирми, укључујући и Yettel од стране „Emirates Telecommunication Group“ . Можда на први поглед не делује значајно што је други по величини телекомуникациони оператор прешао из чешких у арапске руке, али ако знамо колики значај добија пренос медијских садржаја у раду телекомуникационих компанија, од пресудног значаја је да„пријатељски“ инвеститор буде партнер власти у додатном јачању контроле над медијима и информацијама које су доступне грађанима Србије.
Улогу УАЕ у реализацији пројекта EXPO 2027 ћемо тек да видимо, али несумњиво ће бити значајна, нарочито ако имамо у виду да је Дубаи организовао EXPO 2023, па таква сарадњаможе бити представљена као својеврстан трансфер знања. Зато не треба да изненади да, за милионске износе и мимо тендера, ангажујемо управо арапске компаније за управљање новим објектима, које ћемо градити из задужења од 12 милијарди евра.
Из свих ових примера је јасно како механизам са УАЕ функционише: власт им омогући да мимо тендера по повлашћеној цени преузму највреднију имовину, уз јавно обећање великих инвестиција. Уместо да инвестирају своја средства, фирмама дају позајмице са високом каматом, наплаћују безвредне услуге управљања и на томе зарађују много више од иницијалног улога.
Иако су сви ови подаци јавно доступни, врх власти арапске партнере и даље велича као богове и понизно захваљује што су баш нас одабрали да нас усреће.
Како ствари стоје, иза улагања из УАЕ не стоји ни арапско богатство, ни доброчинство, ни лично пријатељство са Вучићем, већ само сурова рачуница која показује да ћемо арапским инвеститорима на крају платити што су послали власници наше највредније имовине. И још треба да будемо срећни ако су власници заиста Арапи.
Зато се у Србији не слави десетогодишњица сарадње. Да ли је арапски партнери обележавају, не знам, али знам да имају добре разлоге за славље.
Ђаци крећу у школу, а на Пинку нови ријалити: Како су Вучић и Митровић покопали…https://t.co/9K5H09NmSd
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 27, 2023
