Pročitaj mi članak
Споменик је био тест и није га смислило неколико мудрих глава из „Прешевске долине“, него је у некој вези са косовским Албанцима као и са Албанцима из Албаније.
Како оно беше? Након завршетка, истина никад завршеног, рата око Космета и након пада агресорског режима Слободана Милошевића – аболирани су борци за албанску ствар на југу Србије, који они (Албанци) називају Прешевска долина. Учесници борбе за ту албанску ствар, након тога, ушли су у систем Републике Србије, постали градоначелници, председници странака, полицајци…
Сходно томе, подизање споменика херојима те албанске борбе, који узнемирава српску јавност од новембра месеца прошле године, не би требало да буде спорно. Ако су, наиме, људи аболирани, и самим тим њихова борба постаје легитимна – због чега не би подизали споменике својим палим борцима?
Наравно, ми имамо сва права да мислимо како се ово не би десило ни у једној иоле нормалној држави. Нормална или не, Србија не може да реагује онако како би то чинила слободна држава: да никоме не падне на памет да подиже споменике људима који су ратовали против ње, да – уколико некоме и падне на памет – та ствар не дочека следеће јутро итд, итд.
Оно што је Србија једино у могућности јесте да њен шеф и министар полиције пита амбасадоре страних земаља шта да ради, и – уколико му ови кажу да их баш брига и нека ради шта хоће – да не уради ништа. Остаје јој, наиме, једино да даје рокове за уклањање/премештање споменика борцима ОВПБМ и да се нада да Албанци неће направити ништа што би натерало МУП Србије да реагује: баце неку бомбу, ураде оно чиме су претили са недавног снимка формације АНА, бране споменик оружаним сукобима – о којима говори Реџеп Сељими, посланик Самоопредељења и бивши командант УЧК, који на РТК изјављује да може да дође до ескалације насиља у „Прешевској долини“ уколико „неко дирне у споменик ОВПБМ”.
Рок за уклањање/премештање споменика је истекао данас и сада се чују предлози да се ствар премести педесетак метара – у двориште најближе џамије.
У Прешеву је, кажу агенције, напето. Албанци (председник Одбора за људска права, Белгзим Кембери; уредник портала пресева.цом, Дритон Салиу, градоначелник Бујновца, Јонуз Муслиу и други) надају се разумном и мирном решењу и, за злу не требало, помињу 2000. годину.
Срби (који чине око 10% становништва Прешева) буне се и говоре како би споменик, наравно, требало срушити. Бивши борци организују скупове. У међувремену, појављује се и некакво писмо које је наводно писао неко из ЈСО а онда је неко препознао Легијин „рукопис“, па је шеф државе и министар полиције морао да објашњава да ЈСО не постоји. За разлику од АНА-е која постоји.
Постоји и Хашим Тачи који је предложио дијалог на тему споменика. Хашим Тачи се, дакле, меша у унутрашња питања Републике Србије (што је, опет, према уставу РС у реду, јер је Космет део Србије а он њен грађанин) и даје препоруке како да се случај реши. Посланици из његове странке (Демократска Партија Косова) и опозиција из Самоопредељења помињу могућност оружаних сукоба, уколико се Србијија усуди да насилно уклони споменик.
Подржани од стране својих сународника с Косова (и из Албаније, која ради све на томе да ствар интернационализује), лидери из „Прешевске долине“ упозоравају да они неће насилно спречавати грађане, уколико ови својим телима буду покушали да спрече рушење споменика.
Шта је поента? МУП Србије не сме да мрдне у „Прешевској долини“ без да пита стране амбасаде, стране амбасаде баш брига и за српски МУП и за албанске споменике, Албанци то знају као што знају и то да могу да прете АНА-ом, дестабилизацијом „Прешевске долине“, могу да руше српска гробља по Косову неколико дана пре преговора, могу да испровоцирају реакцију српске полиције ако баце неку бомбу у том Прешеву и, укратко, могу све.
Србија, бар тако делује из овог примера, више не може да се носи са проблемом Албанаца ни са ове стане границе са Косовом. Ми смо, а ово је био прави тест од стране Албанаца, у пат позицији. Иако смо у овој причи јача страна, као држава која има и своју полицију и своју војску и своје булдожере, ми једноставно морамо да преговарамо о свему – па и о једном спопменику који је провокација, али је више од тога пробни балон.
Споменик је, дакле, био сјајан тест. И није га смислило неколико мудрих глава из „Прешевске долине“, него је у некој вези са косовским Албанцима као и са Албанцима из Албаније, чији председник Бериша „нетолеранцију Србије према албанским мученицима и непоштовање права мањина“ сматра провокацијом Београда и „албанофобијом“.
Поборници припајања свих територија на којима живе Албанци једној великој држави – Албанији – након овога могу да буду оптимисти. У те поборнике спадају и људи с којима преговарамо о Косову, спада и сам председник Албаније, они имају своје формације попут АНА-е и своје „екстремисте“ попут Самоопредељења. Понекад тако не изгледа, али у главној ствари су сложни. То јесте сан о Великој Албанији и, можда чак више од тога, дестабилизација региона која им је потребна из разлога који су више него комплексни и којима би се требало бавити посебно.
Србија, као тренутно најслабија мета, дакле, може да очекује немире на југу или у тзв Прешевској долини. До тога може да не дође, али оно до чега је већ у сваком случају дошло, јесте информација коју лидери албанске идеје имају након овог теста. Србија неће реаговати уколико је не приморају, тако што ће улазити с Косова у Прешево, уносити оружје, пуцати, бацати бомбе и провоцирати реакцију полиције по сваку цену. Након тога ће, прво, довести у ћорсокак српске преговараче у Бриселу а затим интернационализовати проблем међуетничке нетрпељивости на југу Србије. Или ће сачекати неку другу прилику, и то ускоро.
