Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Генерација којој припадају челници наше политичке и медијске сцене је одрасла и формирала се на постулату да „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и узели све“! Аналогно томе васпитавају нове генерације да на Косову и у Метохији нема ничега, и да се за то „ништа“ наравно не вреди ни борити. Зато ваљда таласи избеглица који запљусну с времена на време централну Србију из Метохије (и)ли са Косова и не узбуђују превише, јер долазе ниодакле, то јест од некуд где нема ничега.
Та магла од које се из Београда не виде ни Косово ни Метохија никако да се подигне. Просечан Србин данас све теже може да објасни због чега је битно борити се и чувати их. То је паклени план медија у Србији, ослоњен на традиционалну нашу склоност заборављању, и готово до краја реализован. Остало је још мало.
Сви они који су заборавили фарсу са фамозним „преговорима“ у Рамбујеу, 1999, ових дана могу присуствовати нимало мање успелој репризи. Наиме, у Бриселу ће се 2. априла догодити епизода, која много подсећа на ону из 1999. Имаћемо Рамбује 2. Актери су исти; Србија са једне, а Европа и Америка са друге стране. Средства су иста: претње и ултиматуми. И мото је исти: „узми или остави“! Да ли је баш све исто?
Има ту једна ствар која је била различита 1999. Онда смо били натерани да присуствујемо и учествујемо у фарси. Шта год ко тада или данас мислио о Милошевићу, и шта год мислио о томе да ли је Србија тада адекватно била припремљена за такво што, она је ипак натерана да присуствује фарси. Ова фарса која се припрема у Бриселу се од Рамбујеа разликује по два основа: Србија није на силу приведена. Барем се у јавности не стиче такав утисак. Желећи да испадне лојална Европи, Србија је заборавила на себе, интересе других издигла изнад сопствених, и по свему судећи поново ће испасти смешна. И друга разлика је у томе што Русија није на коленима као 1999, а драге воље би желела да помогне Србији, ако она то жели.
У овој бриселској фарси, којој можемо слободно дати радни наслов Рамбује 2, препознаје се наш рукопис. Наши челници су се просто утркивали ко ће пре да се рукује са Тачијем, почев од бившег председника Тадића, који је одмах након силаска са трона отрчао у Дубровник да обави тај историјски чин. Да неко случајно не би помислио да су мање демократе, нове власти су ишле и много корака даље. Руковање премијера (узгред и министра полиције), са неким кога управо МУП на чијем је челу с правом тражи, постало је у његовим очима узвишени чин. Али то је остао само његов усамљени субјективни осећај. Објективно то је само унизило Србију, а помогло Хашиму Тачију да се издигне на ниво поштованог рагионалног политичког лидера.
