Прочитај ми чланак
Још ми се компјутер поштено није ни охладио од неколико речи о немачкој вољи наспрам Срба, а ето најаве новог српског суноврата. Што се може и треба разумети као злогуки плод лоше утемељености духа српске власти, а не немачке воље.
Кажу прилично контролисане новине „Вечерње новости“: „Могућ референдум: Европа или Косово“. И још додају: то питање се разматра као могуће решење будућности Србије. А у чељусти те опаке дилеме власт би глатко да гурне све Србе! Као између Сциле и Харидбе, како то они желе да се схвати та дилема коју су они у влади измислили и сад би да нам је подмукло и префригано потуре, у име будућности и демократије. У име нашег права да се одрекнемо тога што смо их изабрали да буду власт!
И гле чуда: ови дилетанти управљања државом смишљају начин како да се измакну од самих себе, а да остану што јесу, што није могао ни барон Минхаузен, а још мање славни жонглер опсенама Мандрак, или Худини. Кад ни жута власт, мада однегована на најбољим комунистичким тековинама, то није успела.
Од себе се не може утећи, осим у служењу, што је за данашњи модерни свет чиста квадратура круга, а особито када се власт не схвата као служење, него као увеличавање самог себе.
Не бих да будем злонамеран, али и сама помисао, сама намера у настајању на такав потез ове садашње власти, веома ме подсећа на оне који су нас обмањивали, поткрадали, понижавали, сапињали, каштиговали, издавали, продавали… под управом Бориса Тадића. Ова садања власт би да тако важну одлуку не донесе она, него народ! Еј, народ, у име демократије!
Зар су заборавили Тадића Па зар су у овој власти тако кратког памћења да су заборавили како је Тадић, преко свих новина и телевизија, галамџијски трубио и теслимио више од пет месеци о српској злочиначкој делатности у Сребреници да би могао у скупштини да добије довољан број гласова за ону срамну резолуцију и запуши уста Србији и зачепи сваки српски трезвен глас. Зар им тај гест овог пасионираног љубитеља извињавања, руковаоца са рукама које су умазане српском крвљу и срцеломца жена распуштеница по буџацима интернета, не казује да се не може трговати народом, да је народ темељ живота у ништа мањој мери од државе. А још мање извргавати га руглу наказним питањима.
Када је отаџбина у питању, ту, господо из власти, нема дилема. Отаџбина увек и безусловно јесте, и са тиме нема погађања, још мање ценкања или лицитирања, на шта се своди референдум и о нокту отаџбине.
Јер сте изборима произведени у власт, кад год покажете колебање, ви сте дилема, ви сте узрок сваког удеса који води у штету, јер ви водите државу! А не народ. Ту пресну лаж деценијама трошили су, трошили и потрошили комунисти, ваљда је то јасно. Уверен сам, има међу вама оних који памте онај самоуправљачки изум: сви смо одговорни. А власт је, тек да се зна, била у рукама микроскопске мањине.
Већ сама претпоставка референдума, измозгана у власти, казује нам о томе да власт не жели да се бави питањем Косова и Метохије, да је се то тиче само утолико колико би могла да администрира гласање спроведено у народу. Дакле, просто речено: власт би да опере руке од Косова и Метохије. Ал’ да не питамо: пред киме то она жели да остане чиста и шта она то хоће да сачува, као Пилат, који беше чиновник римске империје.
Када се суочимо са тим питањем, прво што се намеће у нарави ове власти, то је потпуно одсуство осећаја, сазнања и саживљености са оним што ословљавамо у речи отаџбина. Али што је још важније, с оним делом отаџбине који је сам корен и живота и појма о њему, и сећања и трајања, снаге и уздања, трепљивости и истрајности, бојажљивости и преданости, честитости и племенитости, жртвовања и слављења, заједништва и саучествовања… сувопарним речима сведено: свеукупне прошлости оног што смештамо у реч Србин. И власт би да то стави на гласање!
Наде у бар једног, или је власти у намери да на гласање стави и Пећку патријаршију, и Богорицу Љевишку, и Самодрежу, и Бањску, и Зочиште, и Грачаницу, и Девич, и Дечане, и Кметовце, и Будусавце, и Соколицу, и многе и многе храмове и манастире, заједно са костима светих косовских мученика, са небројеним костима које још погана и дивља рука није преорала и надгробне споменике поразбијала. Као да то и може гласањем, референдумом да се примакне или одмакне, смести с оне или ове стране границе! И сама помисао на то хулна је и вређа дубоко, дубоко до сазнања о пореклу, о постојању, о трајању. Коме то може и да засврдла у памети, нек се окане, занавек, и са покајањем, нек се окане тога да управља људима.
Ипак ја полажем наде у то да бар један човек у власти има представе о томе да је његово расуђивање, његова воља и његова мисао, његова осећајност и његова свест одређена оним што се до комуниста у власти у Србији звало видовданска етика. И да је то на једнаке делове распоређено по свим српским душама, које не лебде над водама или земљом, и то оном земљом која се не може референдумски вредновати тако да јесте или није.
( Нови Стандард )
