Не знам како се Тома Николић припрема, с ким разговара и ко га саветује за пут у Сочи, где ће у уторак проверити да ли Путин држи обећања и хоће ли – како је сам Тома рекао – „помоћи Србији да стане на ноге“. Али знам како се припремају они који би волели да му Сочи изађе на нос. Све ово о чему последњих дана пише „Блиц“, незванично гласило берлинске Србије, као уосталом и „Случај Коларевић“, јесте исцртавање политичких граница у јавном простору за рачун Вашингтона и Брисела унутар којих би напредњаци и социјалисти морали да се крећу како би остали демократе по укусу Запада и не би постали популисти по укусу грађана.

Припрема за Томин Сочи јесте и команда за привођење крају ових дрљавих полемика у Демократској странци јер, ко зна, можда ће жути, макар ослабљени за Јелену Триван, затребати пре него што мисле ако се први Србин и први Рус нешто стварно договоре. На крају, дипломатским каналима веома перфидно се према српским властима пласира како би Запад можда и пристао на поделу Косова, знајући шта ће бити прво и најважније питање Путина за Тому и шта је једини Томин одговор који овај не жели да чује.

Отуда, два су сценарија расплета – или је можда боље рећи заплета – које ће Србији и њеној власти донети Сочи. Угрубо гледано – не држите ме баш за сваку реч – то ће изгледати овако.

СЦЕНАРИО БР. 1: ХРАБРО СРЦЕ Николић каже Путину како му је најважније да земљу спаси финансијског и политичког колапса, као и да крене са обновом производње и привредног живота. Каже како има намеру да брани Косово, објашњавајући своју тактичку и стратешку позицију у покрајини. Објасни да је свестан да у овом моменту ништа од онога што треба њему и Србији не може да постигне без помоћи Русије, и Путну понуди стратешко партнерство са свим што то подразумева. Наравно, гарантује за своју понуду и тада са пуно права поставља Русу питање где се налази граница докле спреман да на том путу прати Србију. Тада договоре величине и рокове, пре свега онај до када би се српски буџет обезбедио од колапса, размотре детаље и пруже руку један другом. Тома замоли на крају Путина да га препручи и у Пекингу у вези са политичком, финансијском и економском сарадњом.

Кад се врати у земљу, најпре појача обезбеђење, потом одржи састанак са владом и обрати се грађанима. Њима објасни да се у Москви договорио о важним стварима, да ће се у земљи догодити велике промене као и велики отпори тим променама, и то са свих страна. Каже им да не може да им обећа успех тих промена и да ће он највише зависити од међусобног поверења између њега и грађана. Одмах потом затражи њихово поверење и стрпљање уверавајући их да их на свим другим странама очекује загарантован неуспех. Обећа им зној, сузе (по могућности без крви) и тешке ломове. Упозори шта све може да се догађа наредних месеци и наговести им са каквим ће се све гласинама и свињаријама сретати.

Већ сутрадан западне агентуре му подижу све своје људе на политичкој сцени, у медијима, у подземљу… Зато, у самоодбрани, одмах врши смене у медијима где год то може, антидржавним приватним медијима ускраћује финансијску подршку државе и јавних предузећа, у јавни простор убацује на велика врата све оне који схватају опасност у којој се српска држава нашла. Муњевито са владом смењује републичко тужилаштво, и по дубини врши смене у тајним службама, чији опис циљева и задатака се преко ноћи мења – од сада се баве само заштитом државе.

Вучићу и Дачићу налаже да интензивирају истраге за политички криминал који се догађао за претходне четири гдине, и пре тога. Почиње борбу за јавни простор, свестан да је бар 50 одсто његовог успеха у резултат те борбе. Почне да користи термин смена елита. У договору са Дачићем максимално мобилише полицију за чување јавног реда и мира, са посебном пажњом на оне делове политичког подземља који би могли да доведу до било које врсте дестабилизације.

Грађанима саопшти свој програм за одбрану Косова (наравно, без оперативног дела), који и у стратешком и у тактичком смислу периодично усаглашава са Русјиом и Кином, а Министарству иностраних послова наложи да смањи интензитет контаката са Бриселом и појача билатералне односе са свим европским земљама, али, наравно, не само њима. У регоналне односе унесе реч која у њима недостаје – реципроцитет – и не секира се много што се то неким суседима не допада. И такође – кад је о региону реч – веома се труди да унапреди односе са Грчком, Бугарском, Румунијом, Македонијом и Црном Гором (Република Српска се подразумева).

Шта Србију тада очекује? Удар и притисци и споља и изнутра, и месеци велике дестабилизацје. Ако овлада поменутим пунктовима и задржи ред и мир у земљи, треба да зна да га очекује и дестабилизација саме владе, из које ће Запад – ако не буде могао уценама да изнуђује њене потезе – повући све своје људе. Кад се то догоди, формира владу Вучић-Коштуница-Дачић, и не престаје да тежи политичком и друштвеном консензусу за нову политику. И, ако издржи тај удар дестабилизације, у другој фази настоји да поправи нарушене основе са западним земљама, али на сасвим другачијим основама.

Да се разумемо две ствари, прву, ако Тома Николић буде у Сочију имао храбро срце, његове и шансе Србије биће на око 50 одсто, док, друго, у осталим опцијама шансе не постоје. Наравно, шансе се повећавају под условом да по сваку цену почне да гради Србију као правну државу и да никада, али никада, не слаже ни своје међународне непријатеље, још више пријатеље, а посебно грађане.

СЦЕНАРИО БР. 2: СЛАБО СРЦЕ Николић затражи од Путина подршку за поделу Косова, и у првој реченици пуца у сопствену ногу. А онда пуца и у другу када финансијске и економске послове договара према критеријуму који од њих би а који не би изазвао отпор и одмазду Запада.

Путин тада, наравно, закључи да Србија баш и није у толико дубокој кризи, без обзира што ће банкротирати најкасније до пролећа. Тек, да би одржао пламичак руског присуства у Србији који би му обезбедио да бар нема проблем са почетком градње Јужног тока, обећа Томи подршку од 200-300 милиона нечега и каже му да би можда било добро да исти тај разговор понове на пролеће.

Тома се врати кући, каже како је имао успешну посету, да је добио нешто пара, и сад остаје да још нешто добије и од ММФ, па ће се некако прегурати. У међународним и регионалним односима инсистира на политици континуитета, и, када му први гладни и разочарани радници већ крајем октобра дођу под прозор, објасни им да је за све крив Борис Тадић. После се данима чуди зашто су наставили да му звижде.

Започне корените промене у медијима, тако што ће, под изговором да све мора да буде по закону, Бујошевића поставити на РТС, а Тијанића у „Политику“. Новог директора Телекома замоли да не смањује овогодишњу финансијску подршку „Блицу“, не би ли им то био довољно да га мало попусте. Настави да са задовољством гостује у емисијама Б92, уверен да овај пут неће бити злочести као пре.

Преговоре о Косову води веома прагматично: за сваки уступак по једна месечна исплата панзионерима, за признање Косова две. Лукави преговарачи добију задатак да од сваког уступка направе два.

Влада настави са хапшењима према резултатима и налозима Тадићевог тужилаштва, све док Дачић једног дана не престане да долази на седнице владе. Пре него што ухапсе последњег, Ивицу из владе избаце, доведу Ђиласа, и назову је владом националног јединства, једином која је кадра да решава највеће проблеме пред којима се у историји земља нашла. Кад ухапсе последњег, Микију Ракићу доделе орден заслуга за народ, Карађорђеву звезду или шта већ.

До краја године део Министарства иностраних послова пребаце у Брисел, због уштеде на путовањима. Затим Паскаљевићу дају паре да сними филм о Сребреници, да буде готов до јула 2015. године, за двадесетогодишњицу. Пошто је Тома демократа, не да да се мешају Паскаљевићу у сценарио, говорећи да је право да то Паскаљоне уради како већ он најбоље зна. После премијере, Коларевића натерају да на „Новом Стандарду“ нахвали филм.

Нову годину Тома дочекује загрљен са Јосиповићем. Добија Бамбија, вредну међународну награду. Страним званицама се захваљује што су имали разумевања за његове реформе и пожали им се да би све било лепше када би народ разумео десети део тих прегнућа.

А на пролеће, кад почне да се озбиљно комеша, схвати да је погрешио и позове Путина. Јави му се неко на немачком и каже да је његов пријатељ Волођа променио број.

СЦЕНАРИО 3: СРЕДЊЕ СРЦЕ Нема таквог сценарија.

 

Жељко Цвијановић (Стандард)

Oznake: Vladimir Putin, Željko Cvijanović, Soči, Tomislav Nikolić