Задатак Србије је да оперативно прорачуна опције попут новог преформатирања Балкана и да између њих одабере оне које одговарају њеним интересима.
Изјава премијера и министра унутрашњих послова Србије Ивице Дачића о подели Косова као једино могућем реалном решењу косовског проблема може да односе у троуглу Београд-Приштина-Брисел покрене у новом правцу. (1)

Као што је познато, ту идеју је лидер социјалиста први пут обзнанио још 2011. Године са дужности потпредседника владе у кабинету Мирка Цветковића.Из ЕУ није било реакција, а тадашња власт Србије је иницијативу оквалификовала као лично мишљење самог Дачића.

Међутим, данас се ситуација у кризом захваћеној ЕУ развија на тај начин да предлог о “преформатирању” Косова може да добије подршку реда европских држава.

Идеја о подели Косова спада у домен “реалполитике”, која своје историјске корене вуче још из 19. века и Берлинског конгреса из 1878. године. Управо тада су велике државе биле први пут у позадини војно-политичких догађаја који су се одиграли у региону – устанака и ратова.

Као резултат тога, унесене су суштинске корекције у претходни принцип очувања статус qуо и уведен је у дејство систем “уздржаности и равнотеже”, који је између осталог садржао у себи и територијалне компензације и административно-политичку поделу територије, која је раније сматрана јединственом целином (у првом реду Бугарске).У Балканској регији је све до 1912. године, очувана одређена стабилност, а становници Балкана су имали миран предах који су искористили како би се учврстили у економском и у војно-државном смислу.

ДВА МОДЕЛА
Ханс Моргентау, један од водећих спољнополитичких аналитичара у САД и оснивач школе прагматизма и политичког реализма, једном приликом је приметио да процес национално-државног опредељења може да има бесконачан карактер пошто “угњетачи” и угњетавани” периодично мењају своја места.

Отуда потичу и стварни и имагинарни појмови о “историјском реваншизму” и “успостављању историјске правде” – који постоје код свих народа увучених у међуетничке сукобе. Због тога је једина могућност да се заустави рушилачки процес бар у догледној будућности и тако се стабилизује ситуација, спољно мешање и стварање тог самог система “уздржаности и равнотеже” на коме је саграђена “реалполитика”.

“Процес националног ослобођења мора да се у неком моменту заустави и тај моменат се одређује не логиком национализма, већ конфигурацијом интереса и сила између владара и његових поданика, а такође и међу супарничким нацијама”, указао је Моргентау. (2)

Ако размотримо данашњи међународно-правни ћорсокак око Косова управо у горе указаном контексту “реалполитике”, тада треба признати да код ЕУ и других светских играча постоји неколико модела којима се обезбеђује то исто “дугорочно решења” косовског проблема, за које ратује српски премијер.

Овде се може говорити о минимално два сценарија. Први претпоставља поделу Косова де фацто са успостављањем пуноправне српске администрације у северним рејонима и ликвидацијом контролно-пропусних пунктова на административној граници са остатком Србије. Притом и данашње власти у Приштини и српски органи самоуправ строго делују у складу са одлукама СБ УН и у оквирима програма убрзања интеграција Србије и Косова у ЕУ.

Ова интеграција треба да се одиграва истовремено. Тада финансијске и правно-економске норме треба да буду раширене по целој територији Србије и покрајине Косово и Метохија, укључујући и северни рејон.

То ће омогућити да све стране које су увучене у конфликт приступају нормализацији узајамних односа, али сад већ у оквиру ЕУ, уз руководећу улогу УН у регулисању косовског проблема. Реализација сличног модела у пракси може се показати ефикаснијом чак и од пријема Кипра у ЕУ 2004. године, који не контролише северне рејоне острва.

Друга варијанта поделе Косова – више не де фацто, него де иуре – подразумева реализацију свеобухватнијег модела регулисања који у себе укључује и национално-државно преформатирање не само Косова него и других региона Балканског полуострва у којима живе Срби и Албанци, укључујући уз одређене услове и Босну и Херцеговину.

Сличан сценарио може добити спољну подршку руководства Републике Српске и албанских лидера. Један од лидера Албанаца у Прешеву и председник Демократске партије Албанаца у Србији Рагми Мустафа већ раније се изјашњавао у корист “размене територија” између Београда и Приштине. Он сматра да се три јужносрпске општине у којима живи већинско албанско становништво “требају присајединити Косову”, док се истовремено “север Косова мора присајединити Србији”. (3)

ФОКУСИРАЊЕ НА ДРЖАВЕ
Ипак, реализација овог споразума подразумева изградњу нових међународно-правних норми на Балкану, на нивоу УН као и на основу одржавања међународног форума по обрасцу Берлинског конгреса из 1878. године.

Овде се између осталог ради и о одустајању међународних институција од реализације политике која предвиђа решења политичких и социјално-економских проблема сваке од балканских држава појединачно, неповезаних једних са другима. Професор грађанског права на Универзитету у Приштини Енвер Хасани једном приликом је сличну политику назвао “фокусираном на државе” а не на територије. (4)

Једнострано проглашена независност Косова из 2008. Године унела је у ову концепцију одредбе о “уникалности косовског случаја”, што у пракси није ништа друго него “двојни стандард”. А још средином 1990-тих година председник турске агенције за Међународну сарадњу у Анкари Умут Арик исправно је упозоравао да се не може говорити о стварању безбедносног система на Балкану све до тренутка када се “решења која се тичу националних држава могу прихватати и разматрати само у једностраном поретку”. (5)

Узимајући у обзир кризу у ЕУ, ћорсокак око ситуације са косовским Србима и јачање албанског национализма, међународни посредници балканског регулисања могу бити принуђени да пређу на политику “фокусирану на територије”, која регион не посматра као свеукупност држава у њему, него као систем територија који се налази у динамичком кретању и који је због тога способан за преформатирање.

Сличан развој догађаја између осталих прогнозира и Национални обавештајни савет САД, који Балкан сматра важним саставним делом “дуге нестабилности”, обједињујућим за земље “најизложеније конфликтима”. (6) Задатак Србије је да оперативно прорачуна опције попут поновног преформатирања Балкана и да између њих одабере оне које у највећем степену одговарају њеним национално-државним интересима.

__________

Напомене:

(1) ДПА 212023 ГМТ Сеп 12 22.09.2012 00:25

(2) Моргентхау Х. Парадоxес Оф  Натионалисм // Yале Ревиеw, 1957, Јуне. П.485

(3) Епока е Ре, 03.05.2011.

(4) Хасани Е. Тхе Солутион оф тхе Албаниан Qуестион ас а Прецондитион фор Фруитфул Цооператион ин тхе Балканс // Цоннецтионс.Вол. ИИ. Но 2. Јуне 2003. С.47.

(5) Арик У. Туркеy анд тхе Интернатионал Сецуритy Сyстем ин тхе 21ст Центурy // Еурасиан Студиес. Wинтер 1995/96. № 4. С.5.

(6) Свет после кризе. Глобалне тенденције – 2025: свет који се мења. Реферат националног обавештајног савета САД. М., 2009. С.127-128.

 

(Нови стандард)

Ознаке: берлински конгрес, Ивица Дачић, подела Космета, реаполитика