Када се ради о економији, али и заштити других националних приоритета, док се геополитичка реалност озбиљније не промени, Србија нешто може да постигне само продуктивним уплитањем својих интереса са интересима бар оних великих сила које су за нас суштински заинтересоване а сада су моћне у нашем региону. Наравно, conditio sine qua non за то, као и било шта друго позитивно за државу, несумњиво је посвећеност власти националним стремљењима. Србија не сме више да попушта када се ради о њеним виталним интересима, већ једино да прави компромисе на мање важним пољима, како би заштитила оно што је за земљу важније.

У јеку Берлинског конгреса (1878), Бизмарк је немачкој штампи објасниo како функционишу ствари за столом на којем се игра „дипломатски покер“. Рекао је: „Сви политички преговори засновани су на принципу do ut des (дајем да би ми ти дао), иако се због уљудности о томе не говори“. У том погледу се ништа није изменило од краја 19. до почетка 21. века. Додуше, за разлику од наших предака који су добро знали шта желе за своју државу, они који су претходних година водили Србију, давали су олако наше, а заузврат су тражили понешто само за себе. Желим да верујем да су се ствари у вези са реченим дијаметрално промениле после Ђурђевданских избора, који су нам донели новог председника и владу. Томе у прилог иду речи Александра Вучића, првог потпредседника владе и лидера најснажније владајуће странке, изговорене током најновије посете Немачкој. Он је изјавио: „Србија ће убудуће све одлуке доносити у складу са потребама својих грађана, поштујући при том међународне, правне и политичке обавезе“.

 

ШТА ХОЋЕ БЕРЛИН?

Српска делегација отишла је у Берлин да, како је поручено нашој јавности, Немцима понуди оно што може да задовољи њихове интересе на нашем терену, а да при томе ми од тога имамо вишеслојну корист, а не штету. Другим речима, да за нас неоспорно заинтересованим, али нама свакако не баш наклоњеним Немцима, „тргује“ на начин који погодује српском националном интересу. Но, прво да видимо шта Немци желе да постигну у нашој кући и њеном окружењу?

Берлин хоће да се (1) што боље економски позиционира у Србији, (2) обезбеди свестрану стабилност нашег региона и (3) додано ојача своју политичку улогу у нашем поднебљу. Далеко је од тога да модерна Немачка има глобалне хегемонистичке претензије налик својим претходницама које су изазвале светске ратове, али свакако намерава да буде главни политички и економски фактор у Средњој Европи, где као периферни део сврстава и нас. А у зони своје превласти не жели било какав пожар, а тим пре да рескира животе својих војника на Косову и Метохији, те јој је отуда стало да што пре буде разрешен тзв. косовски чвор.

Начин како Немци за сада мисле да то питање може брзо да се скине са дневног реда нама не одговора. Очито, и даље одлучно гурају концепт тзв. независног Косова, и то у уз поштовање његовог наводног „територијалног интегритета“. За сваку српску (али не и антисрпску) власт то је неприхватљиво. Косово је лакмус папир патриотизма. Но, не значи да смо присиљени да на све што Немци траже пристанемо, чак ако и настојимо да са њима унапедимо односе. Поступајући прагматично, Београд је у стању да чврсто брани своје преостале косовско-метохијске позиције, али и да упоредо према Немцима води политику отворених врата тамо где постоји обострани интерес и тако умањује потенцијалне притиске по питању КиМ. И уз то јача своје економске капацитете, без чега дугорочно нема ни успешне одбране територијалног интегритета.

 

ПРОДУКТИВНА РАЗМЕНА

Модерну немачку политику карактерише висок степен рационалности. Смењени режим то није користио. Понашао се шибицарски и са Западом, и са Истоком, и са нама. Све је лагао и варао купујући себи опстанак, без јасне концепције на било којем пољу. Опет, чим је наилазио на „чврсто“, олако се повлачио. У таквим околностима и Берлин се водио логиком да се са Србима резултат може постићи само притиском. Време је да окренемо други лист, те да и ми почнемо да поступамо практично и доследно. Значи да, полазећи од реалности, дефинишемо шта хоћемо, а можемо, и да се тога непоколебљиво држимо, упоредо кооперативно нудећи великим силама оно што би задовољило њихове претензије компатибилне са бар неким нашим интересима.

У немачком случају то значи да ненападно али јасно изнесемо шта је у овом тренутку у вези са КиМ и другим битним питањима минимум нашег националног интереса, од којег ни у којем случају нећемо одустати, те да одлучно кажемо и делима покажемо да за нас улазак у ЕУ по цену одрицања од КиМ-а није прихватљив (ако је уопште прихватљив у шта сада нећу улазити, већ полазим од декларисаних опредељења власти). Паралелно је разумно понудити Берлину конкретне могућности за јачање немачког економског присуства на профитабилним основама, и то на начин који ће Немци схватити као могућност да ојачају и своје политичке позиције у Србији, а нама ће донети нове технологије, озбиљне инвестиције, сигурност.

Речено пре свега значи да би Немце требало да наведемо да препознају могућност да инвестирају у велике системе (али тако да Србија остане њихов већински власник). Једно је улагати у трговину, финансијски сектор и друге области одакле се капитал брзо повлачи, а друго је темељно, на начин који захтева дугорочно пословање, закорачити на наш економски терен. А када се то деси и са озбиљним немачким капиталом, односно када буде изграђен руски „Јужни ток“, Србија ће добити много већу геополитичку тежину и значај за поменуте и друге велике силе. Код нас ће бити лоцирано, односно преко нас ће ићи, оно што је суштински потребно много моћнијима од нас, те ће наш интерес умногоме постати и њихов. Биће им од значаја да код нас не долази до тешкоћа које би врло брзо угрозиле и њих. Отуда, пре неколико дана, уз подршку обе владе, потписан споразум између нашег ЕПС-а и немачког енергетског гиганта РВЕ – који за почетак подразумева улагање око две милијарде евра у термоелектрану „Никола Тесла 3“ и хидроелектрану на Морави – може да има епохални значај. Како у вези са реченим, тако и када се ради о даљим немачким (и осталим) инвестицијама (за које ће бити магнет), које ће створити основ за наш убрзани привредни развој и технолошку модернизацију.

 

ЕНЕРГЕТСКА (ГЕО)ПОЛИТИКА

За разлику од Англосаксонаца који код нас немају веће економске интересе, односно штете од пожара који тињају или чак букте код нас, те нас третирају као „јефтину“ монету за поткусуривање у њиховој борби за глобалну хегемонију – Немци су много озбиљније повезани са нашим регионом. Они су се до сада према нама негативно односили као и друге велике западне силе, а и традиционалном су према нама поступали непријатељски, али када се о њима ради постоји реалан простор да се ствари промене бар у толико да више не буду активан део блока који настоји да нам узме и оно мало што нам је на КиМ остало, односно да ширењем аутономашког, регионалистичког и отворено сепаратистичког синдрома угрожава целовитост преосталог дела Србије (Војводина, Рашка).

У духу реченог о ЕПС-у и РВЕ-у, важно је да Немци уђу у системе за чије успешно функционисање је потребно јединство (бар на класичан начин) неокупираног дела Србије. Тада и они постају заинтересовани за њега, а и када се радио о КиМ-у, штагод причали и формално захтевали, неће повлачити потезе који би угрозили стабилност остатка Србије пошто би тако директно ударили и на своје економско-енергетске интересе. Данашња, сурово прагматична, немачка политичка елита, то не ради!

Савремена немачка спољна политика несумњиво је тек рационално-експанзионистичка. Она је инспирисана, у некој (али битној) мери коригованом доктрином Фридриха Наумана, дефинисаном средином Првог светског рата, у његовој књизи „Средња Европа“ („Mitteleuropa“). Она подразумева стварање економско-политичког савеза средњоевропских држава и земаља југоисточне Европе, под хегемонијом Немачке, док би неке друге државе нашег континента (западне и источне Европе), укључујући и Француску, биле ослабљене и такође на неки начин повезане са „Унијом“ окупљене око Берлина. Нема сумње, данашња ЕУ суочена са кризом, све више добија контуре о којима је сањао Науман (иначе отац модерних немачких владајућих либерала, чији представник је и актуелни министар спољних послова те земље, а чија се Фондација, која делује и у Србији, зове „Фридрих Науман“). Но, постоје и озбиљне разлике које нама погодују.

 

И БЕРЛИН И МОСКВА

Науман је заговарао антируску политику, односно потискивање Русије из европских послова, те оштро супротстављање англосаксонском фактору ради стицања немачког глобалног престижа. Данас Берлин у Русији види асиметрично-стратешког партнера, тј. гаранта своје енергетске и сировинске безбедности, односно препознаје и уважава огроман потенцијал, чак и у кризно време платежно способног, тржишта „руске заједнице народа“. Уједно, без обзира на извесно еволутивно дистанцирање од тзв. евроатлантизма, Немачка и даље намерава да изграђује војнополитичко савезништво са САД-ом, а друге моћне чланице ЕУ (као што је у првом реду Француска) у много чему ипак нису у сенци Берлина.

То дугорочно за нас, којима у прилог иде урушавање евроатлантског блока, можда и није добро, али средњорочно јесте (а у наредним деценијама можда се и промени немачки став према атлантским интеграцијама). Свестрано еманципована Немачка од остатка Запада, са потпуно самосталним марко-хегемонистичким претензијама које би се пре или касније претвориле и у оштро надметање са Русијом (којој треба још времена да заокружи свој историјски геополитички простор и модернизује привреду, те енергичније закорачи у Средњу и Југоисточну Европу), за нас је опаснија и од опстанка НАТО-а. С друге стране за Србе је најбоља опција уистину стратешка преоријентација Берлина на Москву, и тек онда Немачко убрзано напуштање евроатлантског концепта, што свакако искључује пуну немачку доминацију на Балкану. Нажалост, оно што је малопре речeнo неће се брзо десити, али ће се одмерено и селективно приближавање Русије и Немачке сигурно наставити, уз реалан раст шанси за много више у неком наредном периоду.

 

 

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОЛИЦЕНТРИЗАМ

Све наведено указује да приближавањем Немачкој ипак не улазимо у њену неоколонијалну зону, односно да нам остаје широк простор да отварајући врата за њен стратешки утицај, њему парирамо успостављањем јаких спона са Русијом, те продуктивних веза са другим силама где за то постоји могућност. Тако у општем збиру много више добијамо него што дајемо (без чега нема успешне међународне сарадње). Уосталом, задњих десетак година само су нам отимали наше, а ништа давали заузврат, па је и известан позитиван корак у том погледу за нас помак од „сто миља“.

Официјелни Београд је од 2008. много причао о четири стуба своје спољне политике, али је у пракси, и то на погрешан начин, водио рачуна само о два: Вашингтону и Бриселу. Мотивисан лично-партијским рачунима кључних чиниоца бившег режима, некритички је занемаривао друге меридијане (које је користио само за унутрашњополитичку пропаганду), те се снисходљиво понашао према Западу. А и са њим је, деловањем на други начин (чак и уз изразиту наклоност ДС-а тој „страни света“), могло много више да се уради за земљу.

За то ни сада није касно. Уз сву љубазност коју је мудро да мали демонстрирају према великима, ако доследно будемо поступали у складу са Бизмарковим принципом do ut des, у првом реду за нас ипак најзаинтересованија Немачка, али и друге западне силе, много више ће уважавати наше интересе. Тим пре када они буду стављени у контекст уистину полицентричне спољне политике, чији битан елемент већ постаје пријатељска Русија. Не би било добро да паднемо под доминацију Берлина, али је мудро да се са њим, упоредно са Москвом која за нас треба да буде приоритетни стратешки партнер, као и сваким другим респектабилним центром моћи који је спреман да нам колико-толико изађе у сусрет, што плодотворније испреплетемо интересе. За развој Србије је, око тога нема спора, битна Немачка, али је за опстанак наше државности од суштинског значаја ипак Русија. О томе увек морамо да водимо рачуна и да на Немачку увек гледамо кроз руску призму.

 

ОПСТАНАК КАО НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

Данас широко распрострањена интернационална фраза „национални интерес“ вуче корене од француског израза Raison d’État – „државни разлог“. Под њим се подразумева читав низ потреба и тежњи државе, пре свега, на војнополитичком, идентитетско-културном и економском плану. Национални интерес има комплексан карактер. Ипак, као и све друго, има нешто што представља његов темељ. Основни национални интерес сваке државе је њен опстанак! Прво генерално, а онда и у вези са очувањем њеног територијалног интегритета. Опет, да би држава у модерно доба била способна за тако нешто, поготово у околностима када се суочава са озбиљним претњама, потребно је да буде бар економски консолидована ако не и снажна. Ту се ради о старој причи о кокошки и јајету. Можда и можемо да се одлучимо шта је „старије“, али и једно и друго је, у крајњој инстанци, подједнако битно.

Знамо да је Србија доведена на границу банкрота. Земља која се налази у таквом стању мало тога може да уради на било којем плану. Стога, сада је, између осталог и због одбране преосталих позиција на КиМ, за нас приоритет економска консолидација, али, наравно, на начин који ни у ком случају не подразумева даље подривање осталих националних интереса. Током Вучићеве посете Берлину, видели смо да изгледа постоје стазе којима можемо да се крећемо како би помирили вишеслојни пакет својих виталних националних интереса са тежњама релевантних великих сила. Безобразлук који је по окончању наше државне делегације уследио са испоручивањем нових немачких услова на то не треба да баци сенку. Нек они траже штагод хоће, на нама је да нудимо само оно што нама одговора и да чврсто бранимо своје приоритете.

Ма колико ниско пали, и те како још имамо шта да понудимо страним партнерима да буде боље и нама, а не само њима. Не би требало да се заваравамо да смо од приоритетног значаја за Берлин или Москву, а камоли неке друге престонице, али извесну тежину имамо и она нам, ако водимо одговорну и рационалну политику, оставља много више простора за оптимизам, него што је то изгледало док су се наши властодршци понашали национално ирационално, а лично саможиво. Ако нашим новим владајућим структурама Србија недвосмислено остане изнад свега, те у складу са тим јасно и гласно покажу да нису спремни на жртвовање виталних националних интереса, и оне стране силе чије се поједине тежње озбиљно косе са нашим, много више ће уважавати српске интересе. Оно шта данас дрско раде само је тестирање наших нових власти, колик далек су спремне да им допуштају да иду.

 

( Видовдан.орг )

Ознаке: Александар Вучић, Меркел, Немачка, односи, Србија