Прочитај ми чланак
Кад смо на прагу 100-годишњице Првог светског ратаналазимо, исто као и онда, многе сличности у давању неприхватљивих услова Србији. Овога пута то је било без Аустрије и много директније.
Вреди се подсетити и тадашње подршке (укључујући и војну) коју је Берлин дао Аустрији у слању представке за коју су били уверени да неће бити прихваћена у Србији. Затим се ишло и корак даље па је 14. јула 1914. године Србији послат ултиматум уместо представке. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова како се не би дало времена дипломатском решењу проблема. Цео тадашњи ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију и суштински наруши њену самосталност и државност. Зато је за ултиматум тадашњи британски дипломата Едвард Греј рекао да је то најужаснији документ који је нека држава уручила другој.
Данашњи Немачки историјски музеј (Деутсцхе Хисторисцхес Мусеум), у којем је изложена целокупна историја Немачке, у делу који је везан за ратна дешавања 1914-1918. године на интерактивној мапи стоји да је Србија у рату изгубила 250.000 војника и око 300.000 цивила. То је готово упола мање од бројке којом барата историјска литература. Према проценама српске али и међународне литературе, стоји да је Србија у Првом светском рату изгубила 1,1-1.3 милиона људи, односно око 26 одсто тадашњег становништва.
КЕЈНЗ О РЕПАРАЦИЈАМА ЗА СРБИЈУ Како савремени западни свет много више поклања пажње ставивима својих припадника, навешћу пример тадашњег познатог Џона Мејнарда Кејнса (1883-1946), професора економије на Кембриџу, оснивача модерне макроекономије и тадашњег заговорника владине политике интервенисања, према којој владе могу да користе фискалне и монетарне мере да би циљано ублажиле економску рецесију, депресију и експлозију. Кејнз је више пута у својим делима упозоравао тадашњу јавност на то да је Србија пропорционално највише страдала у Првом светском рату. А, према његовим речима, с обзиром на то да је тадашња Србија била сиромашна пољопривредна земља, основ њене економије је била људска радна снага. Такође је упозоравао да је тадашњи систем репарације заснован на уништеним материјалним добрима, који су тадашње савезничке снаге увеле, није могао адекватно данадокнади српске губитке.
О улози саме Немачке и српским губицима у Другом светском рату јавност готово све зна, и да се за ову прилику може прескочити. Како ми је намера да кроз сва ова за српски народ трагична дешавања посветим пажњу њеној економији, не могу да пренебегнем чињеницу да је Хенинг Хенш, као члан мисије ОЕБС, у својој исповести поводом бомбардовања Србије 1999 године рекао дословце да је Србија нападнута због лажи тадашњег министра одбране Немачке Рудолфа Шарпинга. Хенинг Хенш је лично присуствовао увиђају у Ругови, где се десила борба између српских полицијских јединица и припадника ОВК. Према његовом сведочењу, Шарпинг је лажно представио побуњенике ОВК као цивилне жртве. Та операција „Племенити наковањ“ или у Србији позната као Милосрдни анђео или НАТО агресија, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године, нанела је Србији – поред жртава којих је било између 1.200 и 2.500 уз 5.000 рањених –економску штету између 30 и 100 милијарди долара.
Прошло је тек неколико дана откако је Немачки парламент 13. септембра дао услове Србији за отпочињање преговора о приступању Србије у ЕУ. О тим условима данас свако већ зна и интересантни су готово сви, посебно услов 7, у којем стоји обавеза Србије о правној обавезујућој нормализацији односа са Косовом с перспективом да обе пуноправне чланице у смислу ЕУ уговора могу реализовати своја права и обавезе независно једна од друге и заједно.
Да ли постоји сличност ових услова са условима од 14 јула 1914, које је Аустрија упутила Србији, остављам сваком да протумачи на свој начин, али ћу додати да сличност видим бар у наведеном делу услова броја 7. Јер овај услов за Србију је неприхватљив, и то знају и Немачка и цео западни естаблишмент.
Није вредело ничега, Србија у овом истроријском тренутку има велику предност јер се овај пут не ради о претећој војној агресији, већ искључиво о политичкој и економској претњи. Србија је на раскрсници да одлучи – или ће без икакве војне присиле предати све своје економске ресурсе у туђе руке и једног дана постати економски роб на сопственој земљи или ће се окренути себи и, као политички неутрална земља, бити у равноправној сарадњи са свима који такву сарадњу с њом желе.
Србија је после петооктобарских промена 2000. године у потпуности следила све савете и услове које је добијала из ЕУ, као путу кроз који мора да прође да би постала чланица тог савеза. Врло брзо је приступила свим светским организацијама, међу којима су и ММФ и Светска банка. Сви они су све време имали прецизне податке шта се у сваком времену дешава и куда се креће Србија.
Данас је Србија у дужничком ропству и на неки начин у економским маказама, када више не може ни да се задужује. О годишњој цифри само у каматама које Србија мора да плаћа знамо само да је на годишњем нивоу у тренутној тржишној вредности приближно вредности српског Телекома, колико су за њега страни инвеститори последњи пут нудили. Свако бар приучен би рекао да је Србију пут ка ЕУ све више само коштао, и да јој је све горе.
Критиковао сам досадашњу власт, која је своју економску политику окретала западним укусима, системски се кријући иза погрешних политичких и економских закона који су утрли пут самоубиства српске индустрије и српског производа. Овде свакако рачунам и вишегодишње погрешно вођену монетарну политику. Међутим, значајан део кривице приписујем и свима са стране који су интересно чинили да данашња Србија овако изгледа.
Нити је било вредно нити су имали право да у свом кратком животном веку отуђе своје многовековно срце територије за било какву политичку и економску будућност, која је притом неизвесна и за саму Европску унију. Поред тога, тренутно не видим ништа опипљиво што би ми наговестило да за Србију у данашњој ЕУ има правог места.
( Нови Стандард )
