Прочитај ми чланак
Фото: Ало.рс – Жељко Шафар
Ако би на улици питали просечног грађанина Србије шта мисли о томе какве је изборе правио његов народ у новијој историји, вероватно би рекао да не мисли ништа добро јер да је исправно бирао не би данас био ту где јесте. И заиста, утисак је да смо често грешили. У миру уместо јачања ми смо слабили, у рату смо победе превише скупо плаћали. Највише људским животима. Спортским речником њиховој природи приличи термин “пирова победа”.
Ако се имају у виду те чињенице поставља се питање јесмо ли оно за шта себе сматрамо – велики, паметан и храбар народ, или само храбар, што ,хтели ми то да признамо или не, више одговара реалном стању ствари. Истина је вероватно као и увек негде између. Храброст нам се оспорити не може. О Подвизима Српске војске у Првом рату много је речено, а мање (питам се зашто) о отпору НАТО бомбардовању 1999. године. Операција замишљена да “обави посао на брзака” претворила се у велики проблем за агресора која је окончана тек после 78 дана и тиме нанела велику маркетиншку штету војном савезу. Ово можда звучи смешно у први мах, али за један такав систем који почива на пропаганди то није мали ударац.
Ако војничку вештину оставимо по страни, ко смо када се пушке одложе и охладе?
Ја бих рекао ни велики, ни мали, ни небески, ни земаљски већ само народ. А то је жива ствар подложна променама и обликовању, нешто на шта се може итекако утицати. У данашње време када су медији, уз воду и храну, постали неопходност савременог човека, то постаје још израженије до мере да управљач медијима управља и свешћу великог броја људи. Нама најближи пример је да противуставно смањење плата и пензија, које су и без тог смањења биле најниже у Европи, буде представљено као нешто добро, и да велики део јавности то одобри и прихвати!!! Други пример, много смелији, је да скорашњи споразуми потписани са НАТО пактом (исти онај што нас је пар редова изнад без одобрења савета безбедности УН и супротно међународном праву беспрекидно бомбардовао 78 дана, као поклон добили смо и осиромашени уранијум да нас свакодневно подсећа на то) буду представљени као добра ствар, јер они нас много воле и они ће тобоже да нас геноцидне Србе штите ако нас нападну ванземаљци, или можда зли Руси. Овај други случај за сада пролази несто теже, али ваљда водећи се логиком да “три пута поновљена лаж постаје истина”, или “оном свако чудо за три дана” наси властодржци и њихови ментори очекују да им уз помоћ “независних” медија прође и ова подвала.
Манипулисањем свешћу друштвених маса баве се многи стручњаци, можда најзвучније име је Ноам Чомски који је јавности представио како у десет тачака елите “обрађују” читаве нације и свих десет се могу препознати и у домаћим дневно политичким активностима.
Дакле, ако поставимо ствари онако какве јесу и признамо да нисмо потпуно слободан народ, да смо под неком врстом економско-политичко-медијске окупације (ЕУ тенкове немамо на улицама јер то није у складу са тековинама западне цивилизације), да ускоро идемо на изборе на којима се унапред зна победник, да не можемо довека да псујемо глупе људе што гласају за Вучића, а ми смо као паметни па не гласамо. Шта треба урадити и спречити потпуно урушавање Србије?
За почетак, потребно је искористити све дозвољене ресурсе да се заустави злочин који траје. Свако ко јасно види куда плови овај брод, а таквих је све више, треба, почевши од своје породице, пријатеља, рођака, без срама (јер причати о политици то је нешто бзв. и није кул) да им представи право стање ствари. Не “ружичасто” што гледају на екранима телевизора. Одговорност је на сваком појединцу који гаји патриотска осећања, а највећа на интелектуалним елитама, професорима факултета који се не усуђују да патриотски надахњују своје студенте (страх од неке врсте одмазде и изолације није довољно оправдање). Познато је да су они највећи ауторитети својим ученицима, а студенти будућност сваке земље. Са тог места треба да почне отпор. Овде није реч ни о каквим политичким опцијама, већ о опстанку.
На националним и политичким покретима је да направе јединствен фронт, оставе све “разлике” у програмима иза себе, и крену у одбрану Домовине. У тој ситуацији ће се најбоље видети ко је вјера, а ко невјера, ко омиљен, а ко неомиљен опозиционар.
Ако су двадесети, и почетак двадесет првог века обележиле честе грешке у изборима нашег народа, ово је можда последњи тренутак за спас онога што је остало. Да ли ћемо сви скупа положити тест?
Извор: Србин.инфо – Александар Михаиловић
