(Н. Бабић)

Одбрана источне Украјине – зашто се Русија све до овог тренутка није одлучила на војну интервенцију и која су три разлога због би то могла учинити?

Командант одбране Славјанска и министар одбране Народне Републике Доњецк, Игор Всеволодович Гиркин, познатији као Игор Стрелков, свакодневно држи конференције за новинаре на којима извештава о стању на ратишту, успесима и губицима народних милиција на истоку Украјине. Овај пензионисани официр антитерористичких јединица руске Федералне службе безбедности (ФСБ) од стране власти у Кијеву је проглашен терористом и државним непријатељем број један.

Да би боље разумели о каквом је човеку реч треба се вратити у 1992., када су у Молдавији на власт дошли молдавски и румунски националисти, због чега је избио оружани сукоб с проруски становништвом и руском етничком мањином у Придњестровљу. Стрелков је тада отишао помоћи слабо организованим и недовољно наоружаним борцима Прињестровља, а акцијом на ‘мосту смрти’ је Стрелков стекао славу која га прати све до данас. Наиме, по доласку и снимљеној ситуацији на терену, где су готово комплетне јединице Црноморске козачке армије која је бранила Придњестровље остале одсечене, без оружја и муниције, организовао је акцију доставе потребне војне помоћи, а једини пут је био преко преосталог и изузетно добро брањеног моста на Дњестру. Са својом диверзантском групом је успео да разбије добро утврђени мостобран молдавске војске и доставити оружје Козацима који су били пред поразом и преокренути ратну срећу у корист касније самопроглашене Молдавске Републике Придњестровље.

У интервјуу којег је пре два дана дао за Московски Комсомолетс Стрелков је потврдио те наводе, али и да је касније ратовао у Републици Српској, Чеченији, Дагестану и Ингушетији, те како се одлучио својим знањем помоћи у одбрани Донбаса. Готово да нема руског медија који не жели интервју са Игором Стрелковим, а Слободни штампа пише како је његов мото ‘борити се и победити’, те да сматра ‘да снага није само у оружју, него у истини, храбрости и части, све оно што до зуба наоружани припадници снага оданих Кијеву немају ‘.

Сигурно је да став њиховог команданта објашњава како народне милиције, инфериорне и у људству и наоружању, у односу на украјинску војску и Националну гарду, успевају да брани градове и села на истоку Украјине. Након што се интензивирала казнена експедиција украјинске војске против два региона на истоку земље у којима живи више од седам милиона људи, а посебно због цивилних жртава, Стрелков је пре два дана огорчено питао Москву ‘колико још мртвих треба да би се у Кремљу одлучили на интервенцију.(КОМАНДАНТ СЛАВЈАНСКА,СТРЕЛКОВ: Колико још мртвих треба да би се Москва одлучила на интервенцију?)

У свом јучерашњем обраћању јавности, командант одбране Донбас потврђује да је украјинска војска појачала активности и да сада користи тенкове и вишецијевне ракетне бацаче ‘Град’.

Да се ​​не бирају циљеви види се из ваздушних удара на болницу у месту Красни Лиман, у близини Славјанска, где су украјинске снаге убиле 25 цивила и рањеника.

‘Данас је хаубицама гађана термоелектрана Миколајивска, а ако им напад успе без електричне енергије ће остати цео северни део региона Доњецк и Луганск и то упркос чињеници да подручје које снабдева та термоелектрана није под нашим надзором. Хаубицама и артиљеријом се туче и подручје села Семјоновка, а 3 јун је на село извршен и напад ракетним бацачима ‘Град’, а напад се поновио и данас, 5. јун, али овај пут заједно са тенковима. Док смо се бранили, један тенк је погођен, али се успео повући, јер совјетске тенкове је јако тешко уништити без противоклопних топова’, јуче је изјавио Стрелков.

Према његовим речима, команданти казнене операције нису заинтересовани за откривање истине о правом броју губитака у редовима украјинске војске и Националне гарде.

‘Колико дуго ће крити губитке. Не знам, ваљда се надају да ће све проћи неопажено и бити заборављено уз звуке победничких бубњева. (…) Што се тиче добровољаца код нас, њих има, али постоје проблеми са њиховим доласком. Гомила позадинских генерала, који нису учинили ништа како би заштитили земљу, настоје те људе задржати за себе. Јасно је да је потребно слати и бацаче, пушке и митраљезе, јер то подиже морал, да се тако изразим, али када ће се као појачање послати људи’, командант одбране је овог пута упутио јасну критику властима народне републике који се налазе у Доњецку и Луганску.

Сергеј Пашински, званичник канцеларије украјинског председника, јучер је у Кијеву изјавио ‘како ће антитерористичка операције на истоку Украјине ићи до краја’.

‘У регионима Луганску и Доњецку су се оформиле велике банде, на челу са људима који су сада окрвавили руке до лаката и схватамо да се с њима не може преговарати. Њих се може и мора само да униште ‘, рекао је Пашински.

Игор Стрелков: ‘Разумемо положај Москве, али се надамо барем индиректној помоћи’

Дакле, став Кијева је јасан, а можда ће такав бити и након што новоизабрани украјински председник Петро Порошенко постави на ту дужност, међутим, послушајмо што је Игор Стрелков рекао у јучерашњем интервјуу, којег је након обраћања јавности дао за новинску агенцију Регнум:

„Снаге Народне Републике Доњецк су 3. јун протјеране из места Красни Лиман, саобраћајног чворишта на северу НРД, 136 километара од Доњецка у близини Краматорск. Шта је довело до тако критичне ситуације?

Игор Стрелков: Критична ситуација је прејака дефиниција. Сви апарати и сва комуникација републике Доњецк су сада подигнуте на режим опсадног стања. Земља је у рату. Што се тиче ситуације у Лиману, снаге хунте су стегле обруч око града. Кијев је у Красни Лиман довукао голем и шаролик састав контингента. У принципу, хунта је пред Красни Лиман довукла све што је имала при руци. Укључујући и полицајце из западних региона Украјине. Напад на Красни Лиман је требао кренути у наредних дан-два. Барем смо тако очекивали. Снаге хунте је одбијао козачки атаман, вођа милиције из Красног Лимана, са већином наших Козака из Доњецка.

Чиме је располагала милиција из Красног Лимана?

Команда милиције не може открити ову информацију. Постоји опасност да објава ове информације падне у непријатељске руке.

Шта значи ‘опсадно стање’? Украјински медији пишу да, ако особа хода улицом без докумената, може бити ухапшена и да се може неограничено држати у заточеништву. Украјински медији приказују тамнице у којима милиција НРД наводно мучи људе.

Не постоје никакве тамнице. Полиција ће радити по правилу каква се обично примењују у режиму опсадног стања. Обзиром на притвор, то постоји, али у складу са законом. Понекад се због провере докумената приводе и нађу активисти. Било је и случајева да наше снаге пуцају, али су они били легитимни и образложена је њихова нужност. Углавном, пуца се у случајевима пљачки и разбојништва. Неколико пута у покушајима отмице. За време рата, као што знате, кривична дела се кажњавају пуно теже него у време мира, међутим, пре могуће смртне пресуде се над осумњиченима проводи темељита провјера.

Шта се дешава са везама НРД са спољним светом?

Сада је врло тешка ситуација у контроли целог система. Врло тешко је негде проћи и добити оно што нам је потребно. Али хуманитарну помоћ добијамо нормално, без препрека. Дакле, релативно добра саобраћајна повезаност не постоји.

Шта је сада са аеродромому Доњецку? Ваздушне везе са спољним светом Доњецка су прекинуте.

Непријатељски авиони су бомбардовали неколико управних зграда у ваздушној луци, али су писте остале у функцији. Наводни бомбашки напад на аеродром је био изговор за покретање напада од стране хунте. Док су они бомбардовали зграде наши су се људи на тлу борили против оклопних возила и њихових снага које су довлачиле оружје. Терет у транспортерима је био предодређен за казнене операције украјинских снага.

Железнички саобраћај?

 У Доњецку путнички возови редовно долазе из Русије. Главни проблем којег имамо су Славјански и Краматорски. Ту је у потпуности заустављен железнички саобраћај. Будући да је Красни Лиман заузет, саобраћајна повезаност са тим местом је обустављена. Уопштено, саобраћајна повезаност је готово у нормалном режиму. Људи купују карте и путују.

Руско руководство показује став војног неуплитања у сукобе у НРД. Као министар одбране сте у вашој последњој изјави за такав став осудили Москву. Рекли сте: ‘Зашто се ризиковало све да се спаси десетак хиљада живота у Осетији, а сада у Донбас нису важни милиони?’. Какав је став НРД према Москви?

Главна ствар је да нас Москва политички брани на међународном нивоу. У војном смислу, ми ћемо, ако Бог да, сами себи помоћи. Заправо, само постојање Москве сада нас спасава од потпуног уништења. Овде су људи паметни. Када је Кијев био на самом почетку ове акције, наши људи су одмах схватили шта ће бити ако Кијев у томе успе. Међутим, ми се нећемо повући. Остаћемо до последњег. Мислим да се са њима можемо да носимо сами. Да, истина је да многи размишљају на начин: ‘Русијо, дођи и потпуно нас ослободи.’ Но, јасно нам је да, док се ситуација не смири, не може бити треће стране у сукобу. Ми смо добили прилику за победу, а не да то уместо нас учини Русија. Распоређивање руских војника у Донбас је нешто сасвим друго. Испало би да су руски грађани били приморани да убијају становнике Украјине, што је још један од разлога. Разумемо став Москве, не сматрамо то издајом, али се надамо за посредно пружање помоћи. Индиректне помоћи, а то је дипломатска и хуманитарна помоћ, да Москва подржи наша решења, да нас призна и препозна.

Слушајући најновије изјаве Игора Стрелкова, стиче се утисак се оно што је рекао пре два дана може сматрати емотивном реакцијом на жестоки и неселективни напад украјинских снага на цивилно становништво у Красном Лиману, Семјоновки, Славјански и другим местима која су била метом напада украјинског ваздухопловства и артиљерије.

Након тога се подигла полемика око тога треба ли или не Русија коначно војно интервенисати у источној Украјини. Руски председник Владимир Путин и министар спољних послова Сергеј Лавров сигурно нису два политичара која ће да доносе одлуке стихијски и вођени емоцијама. Изгледа да Украјини, али и целој Европи, упорно покушавају помоћи на најбољи могући начин, а то је раскринкавањем лажног савезништва између Сједињених Држава и Европске уније, а све с циљем да се договор постигне на релацији Брисел-Кијев-Москва. Ако не успеју у тим напорима, крвопролиће у Донбас ће се наставити и тада ће руска интервенција бити посве изгледна, али са свим неизбежним последицама.

Директне руска интервенција у Донбас – ‘Шта ако?’ и ‘Шта онда?’

Наравно да је људима који сахрањују своје мртве тешко објаснити вероватне разлоге зашто Русија до сада није интервенисала у рату између народних милиција и украјинске војске коју прате неонацисти из Националне гарде и приватне бригаде Игора Коломојског, украјинског олигарха и актуелног гувернера Дњепропетровска.

Бројни су и они који ‘пасиван став’ Москве коментиришу као ‘издају’ или ‘продају’. Иако никад аргументоване, оптужбе те врсте су углавном усмерене на рачун Кремља. Можда би се ипак требало мало дубље замислити када се Путина оптужује за ‘издају’ и што у кратком року није послао оружје, људе, увео зону забране лета, покренуо ваздушне ударе на ове или оне јединице. Да је све то учинио, што би се догодило? То је питање на које нико од критичара нема одговор.

Овде треба поменути да у овом тренутку припадника народних милиција има неколико хиљада, док су снаге хунте и десет пута бројније, а као што смо рекли, прате их фанатици из Националне гарде чији се modus operandi видио у Одеси 2. маја ове године.

Шта би било да у случају, на пример, увођења зоне забране лета злочинци из Националне гарде, из ината или из освете, отворе ватру са свим расположивим средствима и разоре Краматорск, Славиански или целу околину Доњецка? Шта ако би број мртвих у том случају досегао неколико десетина или стотина хиљада? Иако за сваку осуду, јер је и једна једина граната на насељено подручје превише, погрешно се верују да је хунта већ покренула ‘велике артиљеријске нападе’. Довољно је погледати шта у пракси значи појам из руске стратегије ‘огневой вал‘, који се често преводи као ‘артиљеријска баражна ватра’, који, иако није погрешан, не одражава право значење које има у руској војној доктрини. Уместо описа, довољно је погледати неколико видео записа који се могу наћи на интернету.

Без обзира што су распродали гомилу оружја у протеклих двадесетак година, Украјинци такође имају те системе и обучени су за њихову употребу.

Познајући украјинског министра унутрашњих послова Арсена Авакова и ‘људе’ који у Кијеву седе у Одбору за националну безбедност, на чијем је челу фанатик и неонацист Андрии Парубиј, што би било када би се одлучили на такав корак?

Наравно, Русија има средства за брзо уништење украјинских артиљеријских јединица у Донбасу, али то онда води у даљу ескалацију сукоба. И што онда?

Даље, шта ако власти у Кијеву, које ионако не доносе одлуке у корист свог народа, затраже ‘помоћ’ НАТО савеза и Вашингтон донесе одлуку сличну оној 1990., када је у припреми кампање против Садама Хусеина распоредио 82. Ваздухопловну бригаду у Саудијској Арабији? Касније се испоставило да је то била најглупља одлука Пентагона у историји модерног ратовања.

Скривено од америчке јавности, 82. Ваздухопловна бригада је остављена у врло опасној ситуацији, а те лаке пјешадијске снаге су имале задатак да ‘директно реагују, ако Ирачани пређу у Краљевину Саудијску Арабију’, што значи да би Ирачани још 1990. директно ‘напали’ Сједињене Америчке Државе. Неко је сматрао у Пентагону да је то ипак бриљантна идеја, но није баш тако.

82. је лака пјешадијска јединица која није имала ништа чиме би спречила продор великих ирачких тенковских јединица. На америчкој страни су се надали у ваздушне снаге и да би оне биле довољне да се зауставе Ирачани, но, радило се само о ‘нади’.

Много година касније Дик Чејни ​​је новинару који га је питао шта би се догодило да су америчке ваздушне снаге заказале у покушају спречавања масакра над 82. Ваздухопловном бригадом одговорио: ‘Ми не би имали никакву другу опцију осим нашег нуклеарног оружја’.

Тако је коначно истина изашла на видело. Бела кућа је била спремна да преузме ризик и жртвовати 82. Ваздухопловну бригаду, ау Вашингтону су се ‘надали’ да неће морати да користе нуклеарно оружје. Видети лидере ‘америчког царства’ како се ‘надају’ да неће морати да користе нуклеарно оружје је стварно застрашујуће.

Сада по питању Украјине, што ако се Обама, чија се администрација по квалитету не може упоредити са оном који је имао Џорџ Буш старији, одлучи на сличан ‘потез’ и распореди своје снаге западно од Дњепра, а Украјинци организују борбене операције или чак војне ударе у близини њихових линија? Нико нема одговор ни на ово питање.

Није неразумно сумњати да можда 15% -20%, од људи који живе у Донбасу, не подржавају проруске активности и интимно подржавају хунту у Кијеву. То је велико подручје са нешто више од 7.000.000 људи који живе у регионима Доњецк и Луганск региону, па чак и само 10% од тих неколико милиона значи око 700.000 људи који подржавају Кијев. Узмимо да је од тих 700.000 њих 10% у стању узети оружје и борити се и имамо бројку од око 70.000 људи. Додуше, војни аналитичари процењују да треба рачунати са 2,5%, што је још увек 17.500 људи спремних на борбу у само две највеће регије у источној Украјини. То је далеко више него што је ИРА икада имала у својим редовима, а чак више него што данас има изузетно способна војска као што је Хејзболах.

Довољно је подсетити да је ИРА с пуно мање људи годинама била ноћна мора Британцима размештеним у „Операцији Banner“ у Северној Ирској, који су тамо службено требали ‘вратити мир и безбедност’.

Таквих примера има колико хоћете, а сада је ваљда јасно што би сличан сценарио донео Украјини.

Нема никакве сумње да у Москви седе врхунски стратези, али су Путин и његови чланови Савета безбедности морали размотрити цео спектар могућих ‘шта ако’ и ‘што онда’ пре доношења одлуке о интервенцији, јер, будимо искрени, одлука о уласку на територију суверене земље с оружаним снагама не дозвољава импровизацију у ходу, као да се ради о позоришној представи.

Треба додати да је прикривена интервенција исто тако опасна и ако до сада Кијев није успео да ухвати ниједног руског ‘агента’ или ‘оперативца’, то не значи да се то не би могло десити, а то би била политичка катастрофа за Русију. Истина је да, овакав какав је, украјински СБУ не може да ухвати никога, а камоли руске експерте за тајно ратовање, али је исто тако истина да су Украјинци само покриће за рад америчких тајних служби, које већ користе сва расположива и завидна средства за проналажење било какве тајне руске активности у Украјини. Јуче је Владимир Путин у интервјуу за француске медије поручио Вашингтону ‘нека докаже, ако икако може, учествовање Москве у сукобима на истоку земље’, потпуно сигуран у оно што говори. Знајући, при том, да немају ништа у рукама, као што је био случај са Сиријом.

Постоје и они који иду тако далеко који зазивају ударе и на европске престонице, али такво што није вредно коментара. Закључак је да, хтели ми то или не, у Русији тренутно не постоји консензус за директну интервенцију и многи сматрају да би то била велика грешка. Што се тиче тајне помоћи, о њој можемо само нагађати. Међутим, тешко је не приметити да одбрамбене снаге у регионима Доњецк и Луганск редовно ‘проналазе’ ‘напуштено’ оружје, често типа које им је највише потребно. Једино објашњење је да народне милиције имају вишка људи, новца и времена за одлазак и куповину противавионских система или напредних противтенковских пројектила на светском црном тржишту оружја, што је мало вероватно.

Проблем са тајним операцијама што се о њима може нешто сазнати тек када пропадну. Дакле, док се год руске тајне операције подршке изводе компетентно и на највишем нивоу стручности, то се увек може приказати као да ‘Русија не ради ништа’, али многи то тумаче као да ‘Русија седи и не предузима ништа’. Стога произилази да би их могла разувјерити само лоше изведена и откривена тајна операција, али по коју цену за Москву и људе у регионима Доњецк и Луганск?

Они који ултимативно траже руску интервенцију у Донбас сами требају дати одговоре на сва питања ‘шта ако’ и ‘што онда’, и тек онда другима имају право говорити када и како треба да умру. Игор Стелков, борац са четири велика ратишта и доказани професионалац је тога свестан, многи још не, што не значи да и та опција још увек није на столу.

С друге стране, за Русију ради и време и постоје назнаке да све више људи у Европи постаје свесно како њихови лидери подржавају неонацистичку хунту која је покренула опсежну казнену експедицију против сопственог народа. Од 2. јуна и напада на цивилно становништво је на свим друштвеним мрежама покренута иницијатива Save Donbass People From Ukrainian Army у којој људи уз поруку прилажу своје пасоше, које говоре да су се апелу прикључили и људи из целе западне Европе.

Један део руских званичника сматра како би то могло довести до напетости између Вашингтона и његових европских вазала, од којих су неки ионако већ у Украјини. Немачка канцеларка Ангела Меркел, у чијој је земљи ових дана покренута истрага о шпијунирању од стране америчке НСА-е, потом Франсоа Оланд, којем у време резова јавне потрошње (50 млрд € до 2017. па) руске милијарде за бојне бродове изгледају као фатаморгана, сигурно нису одушевљени ратнохушкачком реториком Барака Обаме.

Додамо ли томе притисак људи у Европи, који нису слепи и виде колико их може коштати ова авантура, онда је сваки дан добитак за Донбас и за Москву.

Тешко је за очекивати да ће Европљани учествовати у масовним протестима као 1968. само зато што се невини цивили убијају на њиховом континенту. Европска ‘савест’ је имала своје ‘ватрено крштење’ у ратовима на овим просторима и исто ће се понашати и сад, али 10% радних места у Немачкој којима прети затварање или Француска, ако буде морала да врати 1,6 милијарди долара Русији и изгубити отприлике 7000 радних места у области високе технологије, то ће бити цена за коју су европски званичници свесни да ће је морати платити на следећим изборима.

И за крај споменимо човека с којим смо почели овај текст, команданта одбране Славианска, Игора Стрелкова. У овом смо се тексту осврнули и на оних 10-20% који у Донбас свеједно подржавају хунту Кијеву, а заборавили смо на 80% људи који желе независни статус регија Доњецк и Луганск. Ако се процењује да тамо живи 7.000.000 људи, то је приличан број оних који су се определили за такво политичко решење. Само по себи се намеће питање зашто је онда само пар хиљада бораца под оружјем, а када се гине (барем у нападу на Доњецк оп.а.) зашто је већина убијених драговољаца из других земаља?

Након проглашене мобилизације у Доњецку и Луганску половином прошлог месеца, тада тек новоименовани министар народне одбране, Игор Стрелков, народу Донбас се обратио видео поруком:

„Грађани Народне Републике Доњецк, апелујем на вас да устанете у одбрану своје домовине, својих домова, својих породица, свог народа. Морам вас замолити да учините нешто што се праве људе не би требало ни питати. Ипак, морам вам рећи истину у очи, што ће можда чак неког и повредити. Већ више од месец дана је прошло од када смо ми, мала група добровољаца из Русије и Украјине, послушали ваше позиве у помоћ, ставили се на располагање изабраним вођама и стигли овде да оружјем пружимо отпор украјинској војсци. У последњих месец дана сам чуо много пута очајнички позив да се оружјем боримо за своју слободу и своје право да се чита и говори на матерњем руском језику, за право да славимо своје претке и хероје Великог домовинског рата.

Међутим, навешћу вам неколико примера. Пре три дана је у Артиомовск стигла група од 12 хероја које ми је препоручио један угледник. Након што су сазнали да ће морати да иду директно Славиански, а не у Артемовск, те да термин није ограничен само на неколико дана, историја се поновила као и када је 35 добровољаца из Доњецка, који су чули удаљени звук минобацачке ватре, након три дана напустили положај и  оставивши оружје.

Док сам био још на Криму, често смо чули приче да ‘када стигну рудари, све ће бити лакше’, али се испоставило да није било тако. Десетине и стотине људи су били у борби, а десетине и стотине хиљада су тихо гледали све то на ТВ-у, испијајући пиво. Наводно се чека да дође руска војска која је способна да уради све за њих, или да дође довољно лудих добровољаца спремних да умру за туђе право на достојан живот.

Међутим, упркос ранијим позивима, нико се није одазвао. У Славјанском има 120.000 становника, а само у региону Доњецк живи око 4.500.000 људи. Истина, нису сви ти људи праве доби, нису сви мушкарци, али, признајем, нисам очекивао да у целом подручју не постоји неколико хиљада људи који су спремни да ризикују свој живот за одбрану свог града. Већина добровољаца су мушкарци у четрдесетим који су прошли обуку у совјетским временима. Али, где су млади, здрави људи? Можда у тим бандама које, када су осетили безвлашће, плен и пљачку, које су пожуриле према свим градовима и селима у региону?

Какви су то команданти који дају оружје свима, поштеном грађанину или криминалцу који се издаје за родољуба? Стога ће милиције узети у обзир само проверене људе и директно их укључити у непријатељства с трупама хунте, на месту и у време за које њихови команданти мисле да је потребно. Јер, без дисциплине неће бити ништа, не само победе, него и реда. Само они који то буду могли доказати у борби с непријатељем и другим борбеним мисијама, имаће право да по повратку буду у редовима милиције.

С обзиром на велику преданост жена које штите своје породице, домове и децу од данас сам дао заповест да их се узме у редове милиције. Жалосно је да су нам жене апсолутно најбољи службеници. Нема глуме, нема скривања. Али кога брига, ако мушка службеници не долазе код нас. У целој регији још нисам пронашао барем пар десетина професионалних војника који су спремни водити борбу са непријатељем. Срам вас било. Две недеље молим да ми пошаљете начелника Генералштаба, а најмање пет заповедника водова шуте. Упозоравам вас, нико од такозваних официра који сада седе у становима попут уплашених врабаца неће од нас бити сматрани као официри.

Непријатељ је врло јак. Он има спонзоре, олигархе спремне да плате велике суме новца за сваког убијеног, за сваку уништену кућу, за сваки злочин против овог народа. Да би га победили, морате се борити. Нека они грађани који су у могућности да докаже своју оданост земљи и народу дођу у седиште милиција у граду Славјански, Краматорск, Константиновка, Горловка. Тамо ће заповједници формирати јединице и спровести обуку. Нека то још увек изгледа као мала, неважна герилска војска, али ћемо се борити и победити.

Овај мој захтев није резултат потпуне малодушности. Управо супротно. Покушавам подигне све оне родољубе који су се, након што су чули ‘победничке трубе’ Националне гарде, чији су припадници свуда око нас, одлучили затворити и стрпљиво чекати коначну победу. Међутим, те победе неће бити све док чекате непријатеља у својој улици или у канцеларији. Само морам им рећи истину!

Рећи да без тешких напора неће бити победе, али ће зато бити много више жртава него што је сад. Дакле, сви они хероји који се лажно скривају, њихови лидери и њихова пропаганда само чекају неизбежан пораз. Ако будемо сами себе заваравали и будемо ли се борили са таквим бременом, немогуће је победити. Остаје питање жртве која се мора поднети одлажући потребне напоре и надајући се ‘случајно’, ‘Можда Путин пошаље војнике’, ‘Можда се догоди нови Мајдан’, итд Нема новог Мајдана. Да се ​​и покрене, демонстранте би одмах прогласити ‘агентима Москве’ и згазили попут бубашваба. Па, као опцију имамо да изгоримо као активисти у Одеси, на што ће Запад затворити очи ”, 18 мај је поручио Игор Стрелков и позвао их да устану у одбрану своје домовине.

Обраћање Игора Стрелкова 18 мај након слабог одзива на позив за мобилизацију:

Симон Уралов: Глас на референдуму без конкретне акције је као лајк’ на ‘Фејсбуку’

Ово је проблем на којег од почетка указује руски аналитичар Симон Уралов.

‘Сматрати да је украјинска криза обузела само Кијев, којег је захватила крвожедна хистерија је погрешно. У Москви такође многи размишљају како је потребно интервенисати одмах и сад. Треба се вратити корак пре хистерије и хладно анализирати ситуацију у Украјини и покушатити понудити објашњење зашто нема руске војне интервенције? Брзоплето слање војника у Украјину је непримјерен и глуп потез након референдума. Срећом, лидер покрета отпора у Славјанском, Игор Стрелков, изгледа да се са тим задатком носи боље од мене. У својој видео поруци, је врло јасно описао инертност локалног становништва Луганском и Доњецку у смислу праве акције којом би заштитили своје интересе од напада хунте. Предвиђајући исход референдума, рекао сам да је тај глас као ‘лајк’ на фејсбуку који не мења ништа. Референдум је био нужан, али није довољан без акције ‘, рекао је Симон Уралов.

Потом је нагласио три стратешка циља Кремља:

– Не допустити улазак Украјине у НАТО.

– Не допустити оснивање и стабилизацију русофобног режима у Украјини, што подразумева поновну нацификацију земље.

– Не допустити геноцид над становништвом руског говорног подручја на југоистоку земље.

‘У идеалном случају се морају спровести сва три циља, али не и разбити руска економија, барем до преусмеравања према Азији, а у исто време покушати спречити Вашингтон да ојача на штету ЕУ’, наглашава Уралов.

Руског аналитичара и овај план је цитирао и John R. Haines зa Foreign Policy Research Institute који је своју опширну анализу о конкретним и невидљивим активностима Москве започео изјавом канцелара Ота фон Бизмарка: ‘Тајна политике? Направити добар споразум са Русијом.’

Као што видимо, одлука о интервенцији зависи о хиљаде ситних детаља, од којих Путин и Савет за националну безбедност не желе препустити случају и понашати се као Дик Чејн ​​пред Први заливски рат, када је рекао: ‘Ако закаже ваздухопловство, имамо нуклеарно оружје ‘.

Могуће је да ће на крају сва три стратешка интереса Москве бити задовољена, чиме ће и Украјина добити прилику за просперитет, али као независна и несврстана земља. То је разлог више зашто Стрелков и његових неколико хиљада људи могу морају да издрже и без директног уплитања руских оружаних снага. Он лично је неколико пута изјавио да је спреман да прихвати тај изазов.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Игор Стрелков, Н. Бабић, Русија, Славјанск, Украјина