Прочитај ми чланак
– Снажан Балкан уз коректне и унапред утврђене стабилне везе са Турском, Ираном, Кином, Индијом и Русијом може постати и те како битан фактор у евроазијској политици и на евроазијском континенту. – рекао је Октавијан Раку, председник „Конзервативног покрета“ из Молдавије.
Међутим, генерално говорећи, за румунску политику, а мислим да нећу погрешити ако то кажем и за политику осталих балканских држава, почев од 1989. године међубалкански односи нису били приоритет.
Било је то време, а и данас у њему живимо, у којем је Балкан био политички мртав. Сви су гледали да прелазећи једни преко других што пре дођу до Европске уније.
За почетак нам се представите, реците нешто о покрету на чијем сте челу.
„Конзервативни покрет“ представљапројекат младих чланова молдавске секције „Нове деснице“, натао после извесних идеолошких разилажења са овим покретом 2005. године.
И мада и даље стојимо на позицијама конзервативног револуционаризма, и мада се и даље чврсто боримо за традиционалне и породичне вредности засноване на Православљу, сматрамо да је идеји „Нове деснице“ требало новог духа што смо оснивањем „Конзервативног покрета“ и учинили.
Смтарате ли себе румунским или молдавским националистом?
Ми смо припадници етничке и националне групе која у потпуности одговора румунској култури и схватању света, али смо уједно и молдавски грађани. Између нас и Румуна и Румунији нема никаквих етничких, културних, језичких или било којих других разлика. Ми смо једна нација.
Сведоци смо чињенице да и у Молдавији постоје покрети као што је Национално-демократски покрет Молдавије, који негирају своје Румунство и који блиско сарађују са појединим према Румунији непријатељски настројеним народима и покретима. У којој мери и да ли уопште молдавски национализам поништава румунски?
Суштински говорећи, покрет који сте споменули не постоји. То је пројекат неколицине људи, створен од стране бивших и садашњих обавештајаца, али је он у пракси слаб, невидљив, тако да могу слободно рећи да Молдавија не познаје категорију молдавског национализма. Наравно, постоје појединци које сам горе споменуо, а који у суштини имају руско, украјинско па чак и јеврејско порекло који покушају да створе „молдавску“ нацију. То чине без икаквог изгледа за успех тим пре што овдашњи интелектуалци, омладина и огромна већина људи уопште не прихвата ту причу и не наседа на такве провокације. Ми смо део румунске културе.
Како гледате на румунско-руске односе и како по вама изгледа румунско-руска перспектива?
Румунско-руски односи су прилично значајни за геополитичко обликовање Европе. На жалост, Румунија има веома јаку неоконзервативну, у суштини неотроцкистичку струју која настоји да у сваком моменту одржава, ствара или појачава тензије између Москве и Букурешта. Што се тиче покрета на чијем сам челу, ми покушавамо да стабилизујемо ове односе, настојећи при томе да остваримо што стабилније контакте са интелектуалцима и уопште људима који припадају академским круговима.
Успостављање што бољих односа између Русије и Румуније је од виталног значаја за опстанак Молдавије и у том смислу је добро да и у матици јачају антиамерички и антизападњачки опредељени политичари, покрети и појединци, иако је на жалост централна влада још увек чврсто упрегнута у дизгине Ззапада. Румунија се претворила у извор јефтине радне снаге и налази се у потпуно подређеном положају, сличном оном у којем су и афричке земље. Са друге стране, од наших политичара се ништа боље не може ни очекивати. Они не виде даље од Брисела, а том Бриселу је опет једини интерес да Румунију држи у покорности што и чини подмићивањем владајућих гарнитура. Да би дошла себи, Румунија мора да има јак национални покрет који ће је препородити, али и поуздане партнере као што су Русија, Кина, Иран.
Како украјинска криза утиче на стабилност Молдавије? Постоји ли могућност да се Молдавија и остатак Румуније уједине у јединствену државу?
Тренутно наш највећи проблем је тињајући сепаратизам у Трансњистрији. Услед сукоба у Украјини, у последње време у овој регији се све више звецка оружјем, говори се о одвајању од Молдавије, а приметно је и све веће концентрисање руске војске. Нама требају добри односи са Русијом и радом на евентуалном одвајању Придњестровља од Молдавије, створиће се контра ефекат. Румуни који у овој регији живе, као уосталом и у остатку Молдавије боје се рата, а то никоме није потребно. Међутим, то није све. Аутономашке и сецесионистичке аспирације имају и Гагаузи на југу, као и поједини русофони градови на северу Молдавије. Све то скупа заједно даје доста простора за бојазан што не треба ни нама ни Русима, тим пре што на територији Молдавије нема тренутно никаквих сукоба нити притисака на било кога.
Што се тиче „Конзервативног покрета“, а верујем и огромне већине становника Молдавије, Трансњистрија и Гагаузија морају остати у саставу Молдавије и друге опције нема. Молдавија је етнички подељена, али Руси у њој чине око 30 посто становништва и мислим да то није никакав разлог за сепарацију, јер, понављам, никада није било проблема у међусобној комуникацији, а поготово то није случај код нас који смо свесни потребе сарадње са Русијом.
Ми смо свесни да је влада у Букурешту марионетска и да служи Вашингтону, али наше позиције у Кишињеву су сасвим другачије и боримо се да то покажемо. Ако нам узму Придњестровље, ко нам гарантује да сутра нећемо остати без Гагузије или било ког дела Молдавије. Борба за јединствену Молдавију је борба са коначно побољшање односа Румуна и Руса. Надам се да ће управо на нашем примеру матица увидети да мора да мења свој политички курс. Уосталом, то је што се нас тиче и главни услов за уједињење Молдавије и Румуније.
Ми не желимо да у јединству са матицом служимо Вашингтону и Бриселу. Ми желимо јаку националну владу која ће вОдити рачуна о интересима Румуна у сопственој држави и ван ње. Глас Румуније никада у Европској унији неће вредети колико глас Немачке или Пољске и то треба свима да буде јасно. Молдавија ће постати центар новог румунског национализма, у то сам убеђен!
Имате ли сарадњу са румунским националним организацијама и којим?
На жалост, у Румунији не постоје озбиљне, идеолошки изграђене националне организације, нити националне партије као што је то случај у Србији, Мађарској, Бугарској, Грчкој или Украјини. Не ради се ту о броју гласова, него о монолитности националне идеје, а тога у Румунији на жалост нема. Оно што ми имамо то су растурене и неповезане групе које не могу да остваре никакав утицај у друштву, па отуда своју сарадњу усмеравамо ка интелектуалним групама, културним радницима, академицима и свештенству.
Имате ли сарадњу са националним организацијама ван Молдавије и какав став имате према „Десном сектору“?
Немамо званичне везе са било којом организацијом, али индивидуално одржавамо присне контакте са покретима и појединцима на десници, традиционалистичким и конзервативно настројеним групама и то пре свега из Србије, Русије, Италије, Америке и других земаља.
Што се пак тиче „Десног сектора“ и украјинског конфликта, „Конзервативни покрет“ се тренутно држи по страни и то пре свега из страха због евентуалних сукоба око Придњестровља. Сматрам да је још рано рећи ко је за шта крив и ко где заправо стоји. Са једне стране је народни покрет којег Моксва полако преже у своја кола и подстиче на сепаратизам. Уједно то је и православни покрет, нама близак, па је тим пре тешко објаснити у једној реченици став према југоистоку Украјине.
Са друге стране, ту су и они који покушавају да сачувају земљу од цепања, па и на тој страни се издвајају и они који су против Запада. Опет, и они имају гомилу својих грешака, тако да је заиста боље пажљиво посматрати развој догађаја пре него што се олако сврстамо на било чију страну.
Поред немира у Украјини, недавно смо били сведоци и комешања унутар Румуније. Главни актери су као и обчино били Мађари. Десница је у овој држави победила на изборима, и чини се да ће аутномашки захтеви у Ердељу само расти. Делите ли нашу забринутост?
Наравно да смо забринути, увек смо забринути када су у питању Мађари. Међутим, докле год влада у Букурешту испуњава све оно што Брисел од ње тражи, сукоби неће ескалирати. Ви Срби добро знате како то изгледа када велике силе своје сателите користе за дисциплиновање и држање под контролом. Е то имамо сада на делу у Румунији, конкретно у Трансилаванији. Са друге стране, румунски политичари су свесни чињенице да је „револуција“ из 1989. делимично прогаримрана управо од стране мађарских агената, као и сукобе који су током 1990. године избили у граду Таргу Муреш и који су могли да доведу до грађанског рата.
Да ли је Молдавија балканска држава?
Сматрам да Румуни припадају јужнословенској култури, укључујући ту и елементе илирске и трачке културе. Ако рецимо посетите Молдавију, видеће доста словенско-бугарског у традиционалној румунској култури. Срби, Румуни и Бугари имају јединствено етногенетско стабло и јединствено православно-византијско наслеђе.
Шта мислите о идеји стварања јединсветне балканске православне геополитике? Да ли нам је то потребно и да ли је то уопште могуће сада?
Кључ очувања нашег идентитета лежи управо у Балкану. Стварање јединствене балканске геополитике донело би и политичку стабилност у региону, као и могућност стварања регионалне војне, економске, културне и сваке друге силе која би могла да буде алтернатива како Европској унији, тако и незадрживом евентуалном кретању ка Евроазијској унији. Такав Балкан могао би постати фактор стабилности и место на којем би Запад и Исток дефинитивно морали да се срећу.
Међутим, ми који делимо једнаке ставове када је у питању будућност Балкана и балканске православне геополитике морамо бити свесни истине да се такви послови не обављају преко ноћи и да је за њихову реализацију потребно неколико генерација које ће коначно освојити политичку власт и радити на што чвршћем панбалканском повезивању. Оно што данас можемо да радимо и на чему морамо да истрајавамо јесте препознавање управо оних вредности које нас чине јединственим.
Морамо више него икада инсистирати на ономе што нас зближава, како би тиме не запоставили него осмислили и оно што нас разликује.
Тренутно на делу је промена односа моћи у свету и у таквим околностима идеја Балканске Уније представља шансу за све државе у региону да буду макар на корак ближе ономе што је некада била велика Византија. Снажан Балкан уз коректне и унапред утврђене стабилне везе са Турском, Ираном, Кином, Индијом и Русијом може постати и те како битан фактор у евроазијској политици и на евроазијском континенту.
Шта је по вашем мишљењу предност једне такве заједнице, а шта су главни проблеми у њеном настајању?
О предностима смо већ нешто и рекли, али поновимо још једном да ми сви делимо трачко-илирско-словенски културни образац, сви смо православни и сви имамо јединствен, пргав и тешко схватљив балкански менталитет.
Што се тиче проблема, они постоје и производ су историјског наслеђа које сарадњом мора бити осмишљено, па тек онда превазиђено. Ту пре свега мислим на српско-бугарска неразумевања. Генерално, проблем је у томе што се балкански народи плаше да ће, стварањем својих националних држава постати грађани другог реда у односу на Европу, а са друге стране такву ситуацију имамо и међу комшијским народима који, на жалост, из мање или више оправданог страха да ће у комшијској националној држави бити маргинализовани, по сваку цену устају против себи најближег народа.
Међутим, истина која је и историјски потврђена нам налаже да се држимо скупа јер само тако можемо пружити отпор великим силама које на нашим сукобима профитирају, али их при томе ти наши сукоби суштински не занимају. Управо је такав случај био са Југославијом која је морала бити уништена јер Запад није трпео јаку државу на Балкану. Штета је што поједини балкански народи, као и бивши Југословени то не могу до краја да схвате, али тако то видимо ми који ствар посматрамо са стране. Треба учити из прошлости, како би у будућности избегли старе замке.
Реците нам нешто о вашем схватању односа Румуније према другим православним балканским земљама.
Најбоље односе, то је сасвим евидентно, Румунија има са Србијом иако је и ту постојало неко неразумевање око румунске националне мањине, али то није ништа што се договотом не би могло решити онако како то добри пријатељи раде.
Међутим, генерално говорећи, за румунску политику, а мислим да нећу погрешити ако то кажем и за политику осталих балканских држава, почев од 1989. године међубалкански односи нису били приоритет. Било је то време, а и данас у њему живимо, у којем је Балкан био политички мртав. Сви су гледали да, прелазећи једни преко других што пре дођу до Европске уније. Извесна неразумевања која смо имали са Бугарима, отуда су и даље остала на снази, а њихов значај са протоком времена само добија на значају, јер се ништа не ради на њиховом укидању. Са једне стране имамо румунску акцију у Другом балканском рату, док са друге стоје два светска рата у којима су Бугари, чак и онда када је Румунија била на истој страни са њима, настојали да анкетирају румунске просторе. Лично сматрам да у ситуацији у којој се сви ми као делитељи једног етничког и културног идентиета, такве ствари треба оставити историји и тражити начине за укључивање у савремене политичке токове на потпуно новим основама.
На крају, мислите ли да ће са заоштравањем сукоба у Украјини доћи до промена на Балкану? Да ли ћемо ми шансу која ће нам се евентуално указати искористи и шта би требало да учинимо да тако и буде?
Тренутна ситуација у Украјини отркива да Русија још увек нема јасну представу шта јесте, па отуда нема ни јасну идеју шта да ради са Источном Европом. Са друге стране стоји Запад који, ма колико био у повлачењу своје снаге усмерава на цивилно друштво преко којег још увек може да обликује јавно мњење. Ако се ту нешто не промени, сматрам да би Русија, чак и након евентуалне победе у Украјини могла да уђе у еру унутрашње дестабилизације. Русији је потребан рад са цивилним сектором.
Са друге стране, сукоб у Украјини диригује и активности НАТО савеза, односно Америке која у њему води главну реч, тако да ускоро можемо очекивати и неку нову „Гвоздену завесу“ која би се лако могла наћи управо на данашњој украјинској међи. Такво стање ствар би нас, по логици ствари, гурнуло још више у сферу западног утицаја, али сам сигуран да би таква ситуација утицала на неформалне групе, на антисистемске и према званичној политици опозиционе паралелне елементе који би се још више активирали на питању Балканске Уније која би се у том случају и коначно потврдила као једина алтернатива Европској Унији – овај пут унутар ње саме.
