Прочитај ми чланак
Заједно са Душком нестали и гардисти: Драган Лаловић из Калиновика, Миленко Грбић из Приједора и Неђо Пејић из Бањалуке
Двадесет и две године породица и надлежни органи Републике Српске безуспешно трагају за посмртним остацима мајора Душана Чолића из Новог Села код Купреса, оперативног официра у команди Гардијске бригаде ВРС, који је нестао у Сребреници.
У офанзиви јединица ВРС на Сребреницу, 10. априла 1993. године, у селу Мочевићи, Чолић је пао у муслиманске руке. Истог дана, муслимански војници су га, вероватно већ мртвог, снели у Сребреницу, у којој му се губи сваки траг.
Живог мајора последњи је је видео Вид Гајић из Оправдића код Братунца, који се тог дана налазио у његовој пратњи.
-Била је недеља, поподне. Са Дучића брда кренули смо према Мочевићима – сећа се Гајић. –У групи је било нас тринаест. Чолић, његов болничар Неђо Пејић из Бањалуке, Саво Бабић, који је у Братунцу био начелник безбедности, водник Слободан Кованушић, водник Савановић из Мркоњић Града, Чолићеви пратиоци Миленко Грбић из Приједора и Драган Леловић из Калиновика, још петорица војника, чијих се имена не сећам и ја. Било је и неколико мештана из Факовића, водича.
Изјава Златка Челановића
У потрази за мајором Чолићем, мојим братом од тетке и његовим гардистима, разговарао сам и са Златком Челановићем, ратним официром безбедности ВРС. Био је изненађен када сам му рекао због чега сам дошао у Братунац. Оно што ми је рекао само повећава „мистерију Мочевић“.
-Ја сам мислио да је мајор давно пронађен и сахрањен. Још у рату, из разговора са својом муслиманском везом у Сребреници, сазнао сам да је Чолић сахрањен на православном гробљу у Сребреници – каже Челановић. – У августу или септембру 1995. године срео сам Момира Николића ( Николић је био један од српских команданата и главних људи у Братунцу, суђено му је у Хашком трибуналу – прим. Д.М.), који ми је рекао: „Идемо у Сребреницу, да есхумирамо мојара Чолића“. Рекао ми је и да, ради есхумације, долази нека екипа из Београда. Касније, кад сам га срео, рекао ми је да је мајор Чолић есхумиран и ја сам то схватио као завршено. Изненађен сам да се његово тело још увек тражи.
Са овом групом требало је да буде и 30 гардиста, али су они одбили послушност и остали на Дућчића брду.
-Видели смо да куће у Мочевићима горе, чуле су се експлозије „зоља“, којима су наши уништавали непријатељске ровове. По томе смо закључили да су наши с друге стране већ ушли у село. Спустили смо се у Грабовачку ријеку, испод Мочевића. Ту смо последњи пут успели да успоставимо радио-везу са јединицама које су Мочевиће напале са друге стране. Тај који се јавио рекао је да нас чекају у Мочевићима. Мислили смо да идемо у већ ослобођено село.
Док су се из кањона Грабовичке ријеке уз стрме стране пели према Мочевићима мајор Чолић, Гајић и болничар Пејић одмакли су испред групе и први ушли у село. Право међу непријатељске војнике.
-Угледали смо једну групу војника, певали су српске песме, мислили смо да су наши – наставља Гајић. – Почели смо да се довикујемо. Ми смо били код једне штале. Мајор Чолић је, са шкорпионом у десној и јакном преко леве руке, отишао према њима. Ја сам ушао у подрум штале, Пејић је стајао на вратима. Онда је почела пуцњава. Чуо се Душко где виче: „Не пуцајте. Мајор Чолић“. Пејић је довикнуо да иде да види зашто се пуца. Како пуцњава није престајала, за њим сам кренуо и ја.
Само што сам прошао шталу, двадесетак метара даље угледао сам мајора и болничара. Лежали су непомично крај једне међе, болничар је делимично пао преко мајора. Били су мртви.
Гајић је успео да побегне непогођен, а њихова група је потпуно разбијена.
Када су се те ноћи окупили у Грабовичкој ријеци, утврдили су да осим мајора Чолића и болничара Пејића, нема ни гардиста Лаловића и Грбића. Нико није видео шта се са њима догодило.
-Наши су тог дана ушли у Мочевиће, дошли до половине села, попалили неке куће, али су муслимани извршили противнапад и избацили их из села. Ми то нисмо чули и видели зато што се противнапад догодио док смо ишли кроз котлину – објашњава Гајић.
Од тада, бар што се српске стране тиче, мајор Чолић и тројица војника нису виђени ни живи, ни мртви.
Трагајући за њима, аутор овог текста је недавно дошао у посед документа „Рад чете Брезовице од првог организовања па до данас“, из краја априла 1993. године, чији је аутор Фахрудин Алић. Брезовице су село до Мочевића, а Алић је био командант сеоске чете. У априлу је прекомандован у милицију у Сребреници па је, вероватно на захтев више команде, написао извештај о дотадашњим борбеним дејствима.
На четвртој страни документа Алић описује борбе око Мочевића 10. априла: „….четници у јутарњим сатима нападају и заузимају положај око села Мочевићи и том приликом је био рањен командант батаљона Салиховић Хусо. У после подневним сатима четници упадају у село Мочевићи и исто пале до пола, гдје том приликом налази снаге неколико момака из Мочевића, Пирића и из чете Брезовице и крећу како би четнике истерали из села. Том приликом четници су истјерани из села, више четника смо побили и ранили, међу којима је био и један од вођа мајор Чолић, док смо двојицу четника ухватили живе и предали у команду у Сребреницу.“
Молба мајке Јелице
-Молим све који знају појединости које могу помоћи проналаску мог сина, Неђе Пејића, Драгана Лаловића и Миленка Грбића или који знају било коју појединост о догађајима који су се у Моћчевићима одиграли тог дана кад су нестали да се јаве – каже Јелица Чолић. – Верујем да има људи у Сребреници и Братунцу који нешто знају.
Рат је био и прошао, за нас који смо изгубили своју дјецу нема утехе, али да ми је да сахраним свог Душка умрла бих спокојна. Чујем да је тај Садик у рату изгубио оца и два брата и да за једним братом још трага, зато и говори све што зна, зна шта је бол. Да ми је да ми мог Душка донесу мртвог, као да би ми га донели живог. Толико се мајка пожелела, толико ме раздире бол што не знам где ми је дететов гроб.
У броју 33, од 15. априла 1993. године, тузланске новине „Змај од Босне“, у тексту „Сребреница у раљама смрти и пркоса“, објавиле су: „Најчешће борбе су вођене у рејону села Мочевићи, гдје су наши аскери у лавовској борби прса у прса убили на десетине четника и њихових официра. Мајор четничке армаде Душан Чолић, из ВП 3972 из Рашке се више неће вратити својој обитељи. Овај злочинац је био начелник штаба по злу познате Гардијске бригаде….Траву одоздо на сребреничком ратишту вјечно ће гледати и Жељко Теофановић из Футога, Љубан Обрадовић из Книна, Драган Лаловић из Калиновика, Миленко Грбић из Приједора и многи други зликовци“.
Када је ВРС следећег јутра овладала Мочевићима, тела мајора Чолића и његових пратилаца нису пронађена.
Истог дана муслимани су преко радио везе Србима нудили мајора Чолића и тражили цигарете, храну и оружје. Срби су узвратили ултиматумом да им мајор буде предат најкасније у уторак до 14 часова.
-Постоји снимак у којем Србин, који се представља као Војвода, прети да се мајор мора испоручити. Каже, отприлике, ако га до 14 часова не донесете на „жути мост“, то је мост на линији разграничења у Поточарима, видећете шта ће бити. Tело није предато a Срби су гранатирали Сребреницу. Неколико граната пало је на игралиште, на којем се налазило много народа. Том приликом погинуло је око 80 људи – каже Садик Селимовић, председник комисије за проналажење несталих у Сребреници, којем су у рату страдали отац и два рођена брата.
У цитираном тексту „Змаја од Босне“ наводи се да је у гранатирању Сребренице 11. априла било 53 погинулих и 80 рањених.
Чолић и нестали гардисти били су тема неколико десетина преговора који су, уз посредовање УНПРОФОР-а, вођени у Сребреници и Поточарима, али без икаквих резултата.
Насер Орић и његови сарадници су упорно тврдили да о мајору Чолићу и његовим пратиоцима немају појма, на основу чега је српска страна закључила да су њихова тела остала у Мочевићима. Претпостављало се да су убачени у неку од запаљених кућа или закопани на тајну локацију.
Селимовић тврди да је Орић све време обмањивао српску страну.
-Исте ноћи тело мајора Чолића и још једног српског војника снесено је у Сребреницу – категоричан је. –То зна цела Сребреница, његов пад у наше руке био је данима главна тема у граду. Два дана Чолић и тај други војник, обојица мртви, лежали су на носилима испред затвора код предратног штаба ТО. Народ је долазио да их гледа. Мој отац и брат су ми рекли да су их и они видели.
Исто тврди и Сретен Петровић из Братунца, командант једне од ратних јединица ВРС на том подручју.
Неодговорност Младића и команде ВРС
Недељу дана после нестанка мајора Чолића, на подрињском ратишту постигнуто је примирје, сва борбена дејства су обустављена,а Сребреница је проглашена за заштићену зону. По договору постигнутом између Ратка Младића и Сефера Халиловића муслимани су хеликоптерима из Сребренице евакуисали 500 својих рањеника и болесника.
– Како је могуће да Младић и његови сарадници пристану на спашавање 500 непријатељских војника, а да то не услове чак ни предајом тела свог високог официра ВРС и тројице својих војника – пита Стево Чолић. – То је неопростива неодговорност. Не смета ми што су ти несрећници пребачени на лечење, бар је нека мајка у овом рату мање закукала, али ваљда су мој син, који је прошао и вуковарско ратиште и његови војници толико задужили Младића и ВРС да нам предају њихова тела, да их оплачемо и сахранимо?
-Разговарао сам Шибом Машић, муслиманком из Димнића, чији син Рамиз сада живи у Живиницама. Она ми је рекла да су те ноћи из правца Мочевића путем кроз Стожерско муслимански војници на носилима пронели двојицу Срба, један је био мртав, други рањен. Одмарали су у Стожерском. Рањеника су уносили у кућу, давали су му воде. Онда су их на воловским колима одвезли према Сребреници. Чула је да је рањеник издахнуо у путу, код Старог Града, на улазу у Сребреницу.
Селимовић сматра да су „Орић и компанија“ Чолића и гардисте сахранили тајно. Да би их имали у резерви, за неку своју приватну размену. У случају да у српске руке падне неко од њих или чланова њихове породице.
-Чолићева несрећа јесте што Срби у својим рукама нису имали ни једног муслимана који је родбина Орићу или његов истакнути борац. Да јесу, Чолић би био размењен. Шта се после догодило и зашто је Орић до краја остао при лажи да мајор није у Сребреници, то треба питати њега – тврди Селимовић.
Неколико дана после догађајима у Мочевићима, на пијаци у Сребреници појавила се већа количина српских цигарета.
-По граду се причало да је то добијено за мајора Чолића. Међутим, или су те цигарете дошле неким шверцерским каналом, невезано за мајора, или је некаква размена ипак била договорена, па је негде запело или је неко неког преварио, не знам – каже Селимовић.
Породица мајора Чолића, брат Лазар, сестра Милица, родитељи Стево и Јелица, супруга Миланка и кћерка Јелица сматрају да Душан није размењен зато што га српски званични органи нису озбиљно ни тражиили.
-За време рата више пута сам ишао у Братунац и Хан Пијесак, примали су нас Младић и његови сарадници у Главном штабу, сви су нас лепо дочекивали и тврдили да чине огромне напоре да се Душково тело пронађе, али сад видим да је то била само прича – каже Лазар Чолић. – ВРС је у јулу 1995. године у својим рукама имала на хиљаде муслимана из Сребренице. Да су се потрудили сигурно би сазнали где су посмртни остаци мог брата, Пајића, Грбића и Лаловића. Открили би бар некакав траг. Али их то, очигледно, није занимало.
Након ослобођења Сребренице више пута су вршена ископавања на тамошњем православном гробљу, пронађени су посмртни остаци десетак Срба, који су убијени или умрли природном смрћу, али од мајора Чолића и гардиста ни трага.
-Све време рата причало се да је мајор сахрањен на православном гробљу. Био је један гроб одмах на улазу у гробље, обележен камењем, који су звали „гроб мајора Чолића“, али када је после рата вршена есхумација ту је нађено друго тело. Или су Орић и његови тело накнадно изместили или су причу о мајоровом гробу у гробљу намерно измислили, да би лакше сакрили где су мајор и гардисти сахрањени. Али шта год да је у питању, убеђен сам да се Чолићеви посмртни остаци налазе на православном гробљу или у његовој непосредној близини и да их ту треба тражити. – каже Садик Селимовић.
