Pročitaj mi članak
Сазидаћу цркву своју и врата пакла неће је надвладати.
Тако је у јеванђељу. И, тако су светиње подизали давни преци Срба у ововременој Скопској Црној гори. Манастири сведоче трајање од 11. века.
Одолевају древни споменици, али је пакао у душама потомака задужбинара и градитеља.
– Управо сам се вратио из Скопља. Боље и да нисам. Да мирно живим са сликом руље која кидише на Душанов споменик… не могу.
Овако говори Киро Пирковић, село Кучевиште, епицентар Скопске Црне горе. Он сумња да ће се споменик српском цару, у његовом престоном граду, одржати. Да ће поживети.
– Полиција је поставила страже. А ја се питам: ако се тако чува споменик српском суверену, шта да очекује и чему да се нада његов народ? Удар на споменик је порука нама.
Кучевиште, на двадесет петом километру од Скопља. Од Скопља, у брда. Овде је највећа концентрација српског живља у регији Скопске Црне горе. Дубоки корени трајања вере и народа, традиција и обичаја. Данас су са свих страна опкољени албанским живљем. И све опкољенији.
Допутовали смо у сами сутон. Универзитетски професор Бора Ристић нам је путоказ дао у три речи: „Потражите Киру Пирковића.“
Капија – откључана. И сви Пирковића овде знају.
– Јесте отворено, ако се до прага долази с лепим намерама – дочекује нас Киро Пирковић. – С лошим, нема преко прага. Зато, одавно, овде многи не долазе.
Имање је омеђено српским тробојкама. Нико их, никад, није ни покушао да уклони. Нити, засада, коме сметају српски барјаци.
– Под овим заставама се, на Солунском фронту, борио мој отац Стојиљко Пирковић. Чувам Карађорђеву звезду и Албанску споменицу. Под овом заставом је упокојен. Под истом… желим и ја. Да живим и да умрем. Коме би то сметало…
Показује фотографију оца, солунца, са одличјима на прсима.
– Не кажем да не поштујем Македонију. Боже сачувај. Све док она поштује мене, поштујем и ја њу. То не значи да треба да ћутим, да је Срба овде у Кучевишту, али и у целој држави, све мање. Да је тешко, сада најтеже, да сачувамо идентитет. На сто ватри се печемо да бисмо опстали као народ. С једне стране Бугари, са друге Албанци… ма, са тиме се суочавају и Македонци… И треба да нас разумеју.
На видику заруменело небо. Из несвакидашњег, небеског колорита, који се спушта на Кучевиште, израњају слике српског трајања. Али, и нестајања. Пред нама старе куће, готово у рушевинама. Мало је, на овим темељима – нових грађевина. Изнад свега, издижу се манастири Немањића.
– Овде је сваки камен историја – говори нам Пирковић.- Манастири из 11, 12. и даљих векова. А урушене куће, сведоци су наших сеоба. Велики је притисак на наш народ био, а и сада је. Некада је то отворено, а сада је прикривено. Утеха је, за нас који свему одолевамо, да је ове године у основну школу, у Кучевишту, уписано осамнаест ђака у наставу на српском језику. До сада их је било једва четворо-петоро.
Према Уставу државе Македоније, подсећа Пирковић, Срби, као и друге заједнице, имају право да своју децу школују на језику народа коме припадају.
Светлана и Киро
– Тачно, али је питање каква им је перспектива – каже Пирковић. – Ако се удара на Душанов споменик, ако се притискају да им презимена не завршавају на „ић“ него на „ски“… како се то зове него притисак. Ми, Пирковићи, никад нисмо имали дилему. Какав нам је био пут, није ово лична прича… Стицајем околности, упућени сте на мене. Али и многи Срби живе исту судбину.
Говори нам, потом, да је уз крсну славу породице, дан Свете Петке, преузео још једну, Светог Саву, на коју су, као школску славу, добили право сви Срби у Македонији.
– Да, али ја је славим у својој кући. То је нешто друго. Тада позовем свештенство или монаштво наше, Српске православне цркве, да освештају колач и жито. Започнемо са молитвом. То је чин којим одајем признање жртви и подвигу истрајавања у литургијском и канонском јединству са СПЦ. Позовем људе да се окупимо и дружимо, да се не отуђујемо. И кажем им: ако си Србин, пригрли своју веру, а поштуј туђу.
Дуго је Киро Пирковић вагао да проговори о овој најврелијој ватри српског битисања у Македонији.
– Скопска Црна гора је Света Гора српског народа у Македонији. А чујете ли ви звоно из древних манастира? Не чујете! Наш народ се поделио: једни иду уз српске свештенике, други уз македонске. А иста вера. Јаз је и у телу и у душама. Невидљиви. Располућено срце! Располућен ум и прсти на једној руци. Знате ли ви какав је то бол. То је та ватра, најјача, на којој се ми печемо.
Могу ли да се уједине Срби у Македонији, њихова удружења, за интерес васколиког српског корпуса, питамо Киру Пирковића. Он овако одговара:
– Не знам… ће се боримо… па шта нам буде.
______________________________________________________
ЗАВЕТ ПРЕЦИМА
Срби у Скопској Црној гори, уз своје древне светиње, прослављају све православне празнике. Од Божића, Светог Саве, Ђурђевдана, Васкрса и Видовдана, све породичне крсне славе, као и светковине древних цркава и манастира. – То је најмање што можемо да бисмо се одужили прецима – каже Киро Пирковић. – Али, то је само део дуга нашим коренима. Изданци су најважнији. Кад то кажем мојим Србима, они ми одговарају: како је то могуће у сиротињи. Ја им узвратим: ако смо сиротиња, нисмо никоговићи.
РАМПА БРАНКОВИЋИМА
Срби у Кучевишту су вазда гласали за своје представнике у Скопљу. Гласали, кажу, и изгубили наду. – Дођу, ока од њих не можеш да отвориш пред изборе – говори Пирковић.
– После, од њих ни трага ни гласа. Кучевиште им није ни у малом прсту. Прилепили се за већинску, владајућу коалицију, на нас заборавили. Партиципирају са сваким живим. И ми морамо да подигнемо рампу за те, наше, Бранковиће.
(Вечерње новости)
