Немачки трговински концерн Лидл за Хрватску је, као и за Румунију, добио кредит огранка Светске банке „за помоћ тамошњој пољопривреди“.

Међутим, на примеру Румуније се види да би тамошњим сељацима било боље без те „помоћи“.

У репортажи политичког магазина „Монитор“ немачке станице AРД емитованој прошле недеље, новинари су посетили једну пијацу у Букурешту. Штандови су препуни свежег воћа и поврћа, првокласни парадајз се продаје за тек 80 динара, али купаца једва да има.

Два скандала

Новинари немачког угледног магазина „Монитор“ закључују да заправо постоје два скандала. Први је то што Лидл ради пољопривредницима земаља у којима се почне ширити својим филијалама, али други је још већи: како је компанија из Некарсулма уопште могла добити тај кредит Светске банке? У статутима ИФЦ-а јасно пише да се кредити издају за пројекте „малих и средњих“ предузећа који „не могу добити средстава из приватних извора“. Власник Лидла концерн Шварц дајенштлајстунг КГ са својим небројеним филијалама тешко се може убројити у „мало и средње подузеће“. Он већ следеће године жели остварити промет од огромних 100 милијарди евра – и нипошто није јасно како је могао објаснити Светској банци да „нема приступа приватном капиталу“. Зато се лако може догодити да ће то још морати објаснити и чланови већа Светске банке и ИФЦ-а. Тамо тежина одлуке зависи од улога који одређена земља има у капиталу тако да су на првом месту Сједињене Aмеричке Државе, следи Јапан и након тога је Немачка испред Француске, Велике Британије, Индије и Русије.

Штавише, многи штандови су празни јер су сељаци престали да долазе. Не исплати се. Недалеко је трговачки центар и тамо је још јефтиније. Нико не пита одакле је то воће и поврће и каквог је укуса.

У Румунију је стигло читаво мноштво дисконтних ланаца, али Лидл и Кауфланд немачког Шварц дајенштајистунг КГ је успео да освоји ту земљу. Широм земље је отворено 186 трговина и што је прави скандал, упозоравају немачки новинари, то је остварио и уз кредит Међународне финансијске корпорације (ИФЦ), финансијског сервиса Светске банке за помоћ у развоју.

Све у свему, немачки трговачки концерн је добио кредит од укупно 393 милиона долара за проширење свог пословања у Хрватској, Србији, Пољској, Бугарској и наравно Румунији. Само за Румунију је добио 67 милиона америчких долара. Комерцијални услови тог кредита нису нарочито повољни, посебно не у ово доба изузетно ниских камата.

Aли је изузетно важно некој компанији да добије кредит ИФЦ-а из другог разлога: то је гаранција приватним улагачима да су тај пројект проверили стручњаци Светске банке и одобрили његово спровођење. A ко ће од државних службеника земље за коју је одобрен тај кредит посумњати у ефикасност Светске банке и њене сестринске организације, Међународног монетарног фонда? Зато им је боље издати све потребне дозволе што пре и не постављати сувишна питања.

По статутима ИФЦ-а, издавање кредита је зато повезано и с условима које такав пројект мора испуњавати. Он мора нудити производ који ће моћи куповати и сиромашно становништво, он мора повећати број локалних произвођача и као треће отворити нове путеве дистрибуције за регионалне произвођаче хране.

Код првог услова, чини се да Лидл у Румунији заиста нуди нешто и најсиромашнијима. Aли он то чини на начин типичан за концерн који се у међувремену проширио по читавој Европи и постао један од највећих дисконта на читавом свету. Тако се и у румунском Лидлу нуди празилук и салата – из Пољске, шампињони из Мађарске, а главице лука с далеког Новог Зеланда.

Свега тога наравно да има у изобиљу и код румунских произвођача. Лидл тек штурим саопштењем новинарима AРД-а признаје како 71 одсто животних намирница које нуди на полицама румунских трговина не долази из Румуније.

Код „подстицаја проширења броја локалних добављача“ је зато стање постало још горе. Новинари су посетили Балени, педесетак километара од Букурешта, где је новцем Европске уније изграђен велики откупни центар. Из њега одлази воће и поврће у многе велике дисконте који су се раширили по Румунији, али Дамјан Ене се жали да је све горе. ИФЦ уз кредит тражи да се локалним пољопривредницима и дугорочно понуди некаква перспектива, али од тога нема ни трага.

Све зависи од тренутне тражње и чак ни тај откупни центар не зна, што ће се тражити за два месеца: трајних уговора нема. A ако се роба није продала, онда је они морају узети назад. Све у свему, већ се неким пољопривредницима више ни не исплати да беру своје воће и поврће. Иако надничаре морају плаћати само 1,5 евра на сат, радије преору читав род. Некима још помажу њихова деца, али већ многи размишљају да се радије пријаве као незапослени и примају социјалну помоћ.

Светска банка тражи и „нове путеве дистрибуције за локалне произвођаче хране“. Бибијана Станциолу је тешком муком створила властиту малу фабрику традиционалног румунског џема од шљива. Њени производи су се добро продавали и било их је на полицама румунских самопослуга све док јој нису дошли представници Лидла. Тражили су од ње да производи за њих, у већим количинама али под знатно горим условима од оних у којима ради као самостални произвођач. Иначе, претили су јој људи из Лидла да ће направити властити румунскуи џем од шљива.

Бибијана Станциолу је тек тешком муком стекла и европску декларацију о свом производу, тако да је одбила ту понуду. Лидл је доиста убрзо лансирао властити џем чак за трећину јефтинији од њеног. Како да то постигне, прехрамбени концерн свакако зна. Треба само погледати попис састојака једног таквог производа и попис бројака након слова „Е“. То су дозвољени адитиви којима се лако мења боја, укус и конзистенција џема како би био што укуснији и без најскупљег састојка: свежег и квалитетног воћа.

Румунска произвођачица џема је тврдоглава и жели и даље да производи, макар јој продаја опада. Она користи воће и састојке само домаћих произвођача, дакле оно на шта се обавезао и Лидл. Одакле су његове шљиве то по европским прописима чак не мора ни да пише на теглици.

Извор: AРД, Дојче веле

Ознаке: донација, Лидл, Румунија, румунски сељаци, Светска банка