Прочитај ми чланак
Мир у Украјини треба да наступи у поноћ 15. фебруара, договорено је у Минску. Хоће ли се то одржати и у стварности, тешко је рећи. Потписани споразуми доста су компликовани, војно, правно и, пре свега, политички.
О АУТОРУ
Мирослав Лазански је започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“.
Данас ради у „Политици“. Извештавао из Сирије и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…
Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије.
Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој “Таутог”, летео на авиону Ф-14, био на носачу авиона “Џон Ф. Кенеди” и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније…
Имао је редовну колумну у грчком листу “Катимерини”, јапанском “Секуритариан” и “Тхе Диамонд Wееклy”. Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала.
Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.
Неке ставке условљене су испуњавањем других клаузула споразума, тако да у целом том мировном „пакету” постоји више „ако”.
Искуство из споразума Минск-1, који није заживео, говори да га је свака страна тумачила по своме, украјинске јединице нису тада напустиле аеродром у Доњецку, иако је то споразум предвиђао.
Војни аспекти споразума предвиђају зону раздвајања најмање 50 километара за цевну артиљерију калибра од 100 мм и више, 70 километара за вишецевне ракетне бацаче „град”, односно БМ-21, па све до 140 километара за вишецевне ракетне бацаче „торнадо-С”, „ураган” и „смерч”, као и за тактичке балистичке ракете „точка”.
Споразуми предвиђају разоружавање свих незаконитих оружаних формација и група и повлачење из Украјине свих страних оружаних формација, ратне технике и плаћеника, а све под контролом ОЕБС-а.
Ко је тај који ће неку оружану формацију прогласити незаконитом, рецимо „Десни сектор”, одређене пронацистичке оружане групе у Кијеву, или ко ће избацити из Украјине плаћенике америчке приватне компаније „Академи”?
Или, ко ће из Украјине избацити одређене руске добровољачке снаге, по комe ће се то закону и критеријуму изводити? Ко ће то одређивати? ОЕБС нема ту снагу.
Одмицање једних и других оружаних снага на одређене линије – за Кијев је то садашња линија додира, за снаге Донбаса то је линија додира од 19. септембра 2014 – резултат је компромиса да се створи што већа тампон-зона, али је проблем како тумачити и како решити питање „џепа” код Дебаљцева, где је опкољено 6.000–8.000 украјинских војника са тешком борбеном техником.
Они настављају ратне операције не би ли се извукли из блокаде.
Владимир Путин је после споразума у Минску рекао:
„Полазимо од тога да ће између 6.000 и 8.000 украјинских војника опкољених у Дебаљцеву положити своје оружје.”
Шта ако они то одбију, шта ако желе да изађу из обруча са целокупном ратном техником? Јер тих 6.000 до 8.000 опкољених украјинских војника тренутно чини 30 одсто свих оперативних снага украјинске војске.
У Минску је, по изјави Франсоа Оланда, дошло до споразума Кијева са Донбасом, што значи да је Кијев први пут и политички признао Донбас. Донбас је пристао да до краја 2015.
Украјина преузме контролу границе са Русијом, оних 400 километара које сада не контролише, али под условом да се прво изведу такве уставне промене које Донбасу гарантују посебан статус.
Ипак, највећа непознаница јесте како ће на све то сада реаговати Вашингтон. Да се не понове Лисабон и БиХ?
