Прочитај ми чланак
Сасвим типично за револуционара илегалца који крије трагове, Јово Бакић се испод текстова у „Политици“ у којој настављам забавну полемику потписује као доцент на Филозофском факултету, али се заправо истовремено бави илегалним радом и обнављањем левице у Србији. Дакле, део Јове Бакића наступа као независни интелектуалац и дели ми лекције о реакционаром зидарству, десничарењу и злоупотреби мигрантског питања у предизборне сврхе, док други део Бакића, неколико пасуса испод, најављује да тражи српског Ципраса по шумама и горама наше земље поносне.
Тако се, заправо, разоткрива позадина напада комесара Јове на моју идеју о подизању зида на граници са Македонијом. Његове моралне придике о мојој наводној безосећајности Бакић коначно, али нежељено своди на – политички и идеолошки ниво.
Интересантно је да су ставови друга Бакића готово идентични најновијим мислима Бернар-Анри Левија, шампањског филозофа општег смера, који је осудио равнодушност Европе према избеглицама. Зато се у мени јавља разумна сумња – да Коминтерна никад не спава, нарочито када је Србија у питању. Наиме, у Бакићевим и Левијевим текстовима тешко је препознати ауторство: где почиње Јово, а где наставља Леви, узгред, познат као савест човечанства о туђем трошку.
Заиста је очаравајућа таква лакоћа мишљења. Јово Бакић ме осуђује да мигрантско питање намећем као изборно. Оно што деца комунизма не разумеју, јесте да се у демократским друштвима управо подстиче разноликост мишљења, и да ће, наравно, грађани својим гласовима изабрати најбоље решење. Комесарева идеологија намеће, ваљда, диктатуру једноумља.
Хоћеш да подигнеш зид и спречиш мигрантски цунами, како би заштитио националну безбедност своје земље и њен верски и културолошки идентитет? Ти си радикални десничар, ксенофоб, а могуће је и фашиста, поручује отац српске левице у покушају. Наравно да се он овако снажно и искрено не залаже за права избеглица из Крајине или са Космета, јер идеје глобализма леве оријентације, такозване Интернационале, не познају националне границе.
Још неколико Бакићевих теза у полемици је спорно. Он не схвата да сам одувек био евроскептик. Како у претходној странци, изворном ДСС-у Војислава Коштунице, са којим и даље делим иста уверења, тако и у СНП-у који предводим. Другом делу Бакића, оном из земунице, такође је тешко да прихвати чињеницу да политика СНП-а има подршку већинске популације у целој ЕУ. То су бирачи народњачких партија, попут странке Ангеле Меркел, коју, разуме се, Бакић не сме ни да помене.
Председник Чешке Милош Земан рационално је приметио да пријем миграната са Блиског истока и северне Африке носи са собом три ризика, а то су тероризам Исламске државе, стварања гета у земљама чланицама ЕУ и ширење заразних болести.
Не би било згорег подсетити како је у доба СФРЈ било забрањено нашим држављанима да путују на Блиски исток и у поједине делове Африке и Азије ако нису вакцинисани. Било је то питање здравствене превентиве, јер наши грађани нису навикли на та далека поднебља и немају развијену резистентност на могуће ризике од болести. Мигранти који улазе у Србију немају нити један једини документ (сви тврде да су рођени 1. 1.), а камоли неку потврду о здравственом стању, вакцинацији и слично. Зато стручњаци с правом указују на велики ризик од тога да се у њиховим камповима, међу њима самима, због неприлагођености на наше поднебље, појаве болести које се, као епидемија, могу раширити на локално становништво.
Разумем Јову Бакића зашто прећуткује и ову опасност. За њега су политичари који износе сличне аргументе ксенофоби, док су левичари попут њега и Левија чувари одбегле савести данашње ЕУ, коју ће вратити управо Јово и Анри, као Мирко и Славко нове Европе. Наиме, најлакше је рећи – ја сам хуман, много је теже предложити решење и преузети одговорност. Наш народ је показао далеко највећу саосећајност и бригу за људе муслиманске вере од многих других њима ближих народа, и то заиста изазива моје дивљење. Међутим, када је реч о безбедности државе, морамо имати рационалан и одговоран приступ. Емоције су дозвољене Јови Бакићу, док српски званичници и политичари немају тај луксуз. Пред њима је озбиљан и реалан изазов – да не допусте да Србија постане резервна земља за стотине хиљада миграната пред вратима ЕУ.
Моја дужност као политичара је да понудим најрационалније решење, како би држава спречила такав сценарио. Своје идеје излажем демократском суду јавности. Јово Бакић, са друге стране, не нуди никакво решење, осим топлих речи. Али, оне на зиму неће грејати несрећне људе, осим ако Бакић, уз веровање о рађању нове левице, верује у још понеке бајке.
Узгред, желим му сву срећу у стварању копије Сиризе, чији грчки оригинал спроводи мигрантску политику која је далеко оштрија од оне за коју се ја залажем. Надам се да, ипак, та чињеница неће покварити још једну илузију Јове Бакића.
Извор: Политика
