Pročitaj mi članak
АУТОР: Зоран Р. Тасић
Без изузетка, све политичке странке у српском вишестраначком систему понашају се попут цигала у зиду.
Притиснуте другим циглама то “трпно” стање користе како би оправдале одсуство чврсте страначке идеологије и не иновативности на друштвено-политичком плану. Странкама које су се дочепале власти итекако иде у корист непрестано оснивање нових и цепкање на што мање фракције постојећих политичких странака. Вештим „зидарима“ затим заиста није тешко да нове цигле зазидају у зид.
Зид расте и све успешније и сигурније дели „зидаре“ од народа. Овај зид вешто користе исепаратистички покрети у покрајинама и регионима као барикаду са које непрестано на српску државу и народ сипају врели катран. Свака од новооснованих странака регрутује неку разочарану или не намирену друштвену групу што је опет у интересу олигархије која на тај начин лакше манипулише друштвеним групама које су добровољно пристале да буду зазидане у страначки зид.
По правилу политичке странке које су настале разбијањем матичне странке цепање правдају идеолошким разлозима док у стварности само артикулишу интерес једне уске друштвене групе иза које се готово редовно крије олигарх. Њима није циљ државотворна власт већ трговина заграбљенимкоалиционим потенцијалом где се према подели власти редовно односе као према подели плена.
Једна од позитивних страна умножавања странака може бити активирање оног дела бирачког тела које редовно не учествује на вишестраначким изборима. Нажалост, пораст броја странака више је производ њиховог амебоидног размножавања. Тако формиране странке имају готово занемарљив потенцијал привлачења гласачких апстинената. Оне простом деобом матичне странке формирају чланство али непривлаче апстиненте, већ не намирене чланове осталих странака. До преласка из странке у странку генерално не долази због идеолошких не слагања већ искључиво зарад личних интереса или очувања стечених привилегија.
Аналогно замени тржишта роба и услуга тржиштем привилегијама и вишестраначки систем престаје да буде идеолошко бојно поље за освајање власти већ бојно поље на коме се води тотални рат свихпротив свих. Склапају се савезништва сви против свих за освајање или очување привилегија. Нисам ниједном поменуо демократију – за тим нема потребе јер при текућем стању ствари чињеница је да представничке демократије у Србији никада није било, нема је, нити ће је бити.
Чврста идеолошка веза карактеристична је само за странке организоване по ћелијском систему. Странке организоване по систему одбора снажније окупљају и одржавају интересно повезивање иза којих се могу скривати различите идеологије интересно повезаних утицајних појединаца. Они ће само декларативно прихватити идеологију странке и на томе остати све док их буде повезивао заједнички интерес. Без обзира на снажно идеолошки повезано руководство странке, одбори се без идеолошког рада претварају у интересне групе које немају за циљ идеолошку борбу и освајање власти већ стицање и повећавање “прелетачког” потенцијала који има формирану цену на политичкој берзи затвореног типа.
Недостатак чврсте идеолошке везе политичка странка организована по систему одбора донекле може ублажити образовањем и учвршћивањем страначке дисциплине коју је неопходно спустити на нивоодбора. Насупрот појединачним и неартикулисаним гледиштима неопходно је супротставити а затим изазвати имплозију масе појединачних мишљења у језгровито колективно мишљење. Колективно мишљење се не креира борбом појединачних мишљења на нивоу одбора већ образовањем и идеолошким радом “одозго” који ће свако појединачно мишљење уткати у колективно предиво за “камиле” које страначку флоту држе привезану за док до момента када се читава флота коначно и одлучно отискује на пучину са брижљиво одабраним, непоткупљивим и увежбаним посадама.
Народна демократија у овом историјском тренутку нема изгледа на успех. Шансе су јој у будућности изгледније уколико из њеног изворишта економска демократија као њен партикулар успе да изгради социјално и економски одржив друштвени поредак. Садашњи поредак осим пауперизације становништва с једне, и енормног богаћења мале групе људи са друге стране, нема других резултата.Можда се на српском политичком хоризонту после јалових сто странака ипак појави странка која поседује економски програм са интересним ослонцем на просперитет државе Србије решене да без остатка преда управљачку полугу у руке индустријалцима доказаним на тржишту?
Ниједна од сто досада регистрованих странака не поседује управљачки потенцијал неопходан за изградњу економске демократије која ће даље бити гарант осигурања минималне егзистенције и права на рад са поштеном зарадом. Економска демократија је незамислива без стварног утицаја локалног становништва на доношење битних одлука локалне самоуправе на локалне економске токове, односно како би се променила досадашња пракса по којој је једина сврха локалне привреде да као база послужи страним инвеститорима да остваре добит која ће се затим одлити ван државе.
Све мале привредне субјекте који показују висок проценат банкротства на тржишту треба интегрисати у задружни модел. Све привредне субјекте и делатности у којима је могућа реализација друштвеногпредузетништва подвести под корпорацијски кров као пратећи производно услужни сектор који неће директно зависити од тржишта уз истовремену изградњу ефикасног система подршке развојудруштвене (социјалне) економије. Развојем задружне и социјалне економије значајно ће се смањити притисак на одржавање нерентабилних радних места у привреди изложеној оштрој странојконкуренцији. Како би предложени модел био препознат пре парламентарних избора, странка претендент на државно кормило мора практично показати да је и пре освајања власти способна дапоред корпоративних предузећа лоцира и подржи известан број задружних и друштвених предузећа као модел добре праксе. Уколико странка претендент на власт на то није спремна и истовремено не крене одлучно у идеолошко просвећивање и повезивање чланства како би поставила темеље економске демократије остаће, ни мање ни више, него само сто прва цигла у зиду.
Зоран Р. Тасић
