Анализа: Велика напетост одласком мегаломана Јануковича – Тимошенко није у стању да контролише Мајдан.

Бивша украјинска премијерка Јулија Тимошенко пуштена је из затвора након што је парламент, којег је политички преузела опозиција, изгласао њено ослобађање. Три месеца њена велика слика доминирала је централним тргом у Кијеву, али када се синоћ напокон појавила пред масом, реакције нису биле сасвим слављеничке.

Њене верне присталице, који су се смрзавале у центру Кијеваа од децембра, одушевљени су чињеницом да је њихов лидер напокон на слободи, али из публике није се чуло само одушевљење, већ и доста звиждука. То је још један знак који показује поприлично негативну „еволуцију“ Мајдана.

Протести су пре три месеца почели као политичко мотивисане демонстрације, али биле су мирне, баш као и тзв. Наранџаста револуција 2004. када је мета, баш као и сада, био Виктор Јанукович. Већ након првих сукоба с полицијом структура Мајдана почела се мењати, а на тргу се појављују све радикалнији актери који су до данас постала доминантна снага.

Неки ће рећи како је полиција крива за овакав развој догађаја – да нису дирали протестанте, не би дошло ни до радикализације. Можда су у праву, али то не ништа не мења – чињеница је како данас екстремно националистичке и крајње радикалне групе имају своју снагу и понашају се као да је све што се десило у последњих неколико дана њихова заслуга.

Катастрофална политика Јануковича свакако је такође допринела оваквом негативном развоју догађаја. Украјинска криза могла се решити на политички начин почетком ове године да Јанукович није повукао крајње непотребан потез – увођење стриктних анти-протесних закона, које је морао да укине свега пар дана након јер су исти заправо послужили као окидач за ескалацију сукоба у центру Кијева.

Од почетка ове кризе било је јасно да је Јанукович неспособан и корумпиран државник који је своју подршку могао примарно да захвали великим поделама које владају у земљи. Након његовог прогона из Кијева , открило се како је такође и мегаломан. Многи – штавише, већина – високих представника политичке класе уједно користе своју позицију за властито богаћење – себе, својих породица и свог „круга“ – али, када говоримо о Јануковичу онда заиста говоримо о човеку мегаломанских склоности.

„Софистицирани“ клепто-политичар своје згрнуто богатство држи скривено на којекаквим опскурним офшор рачунима или другде, па ће да уради све да народу – који је притом веома осиромашен – не покаже своју грамзиву нарав. О томе какав је профил лидера Јанукович показује чињеница да је он мислио како ће своју имовину „сакрити“ тако што ће је оградити снагама сигурности и држати новинаре и све друге знатижељнике физички изван домета.

До јуче само се из сателитских снимака могло видети велелепно имање на којем је царовао Јанукович, али, након његовог прогона из Кијева многи су похрлили како би напокон видели што је председник тамо имао – и имали су шта видети. Огромне виле, голф терени, приватни зоолошки врт, дрвени једрењак, домаће животиње за производњу хране, егзотично здања, позлаћене WЦ шкољке…

Да ствар буде још и ироничнија, или можда пак гротескнија, Јанукович се у свом политичком животу представљао као лидер „на страни сиромашних“ – то је била његова агенда којом је скупљао гласове и на западу и на истоку Украјине када је 2010. победио Тимошенко на изборима.

Украјинци стварно немају среће када је реч о политици. 2004. имали су велике наде да ће их Наранџаста револуција одвести путем просперитета, али су те илузије брзо спласнуле. 2010. дали су шансу Јануковичу, понајвише због чињенице да их је Тимошенко разочарала, али он је разочарао можда још и више, а својим потезима последњих дана свакако је суодговоран за ескалацију у којој је погинуло најмање 80 људи.

Све то су разлози који ће сада ојачати сегменте који су изван традиционалног – по украјински народ катастрофалног – естаблишмента. У нечијој теорији би то било добро, многи се слажу како елитистички политички спектар ваља раскринкати и одбацити га као анти-народни. То је свакако тачно, али овакве промене није могуће радити „корак по корак“ – јер онај идући могао би бити још и већа катастрофа.

У Украјини данас, с разлогом, влада опште разочарење политичким опцијама. Јанукович је свакако „негативац дана“, али све упућује на то како политичка опозиција такође нема наклоност јавности – многи већ данас тврде како Кличко, Јатсењук, па и сада Тимошенко, само желе „отети револуцију“. Та „револуција“ која се ових дана спомиње на Мајдану и шире била би општи понор, јер самопрозвани „револуционари“ су уједно и крајне екстремни.

Да одмах разјаснимо фразе – када говоримо о „екстремистима“ у Кијеву, не говоримо о некаквом увредљивом термину, већ заиста о људима који то и јесу, а притом имају и утицај и оружје у рукама. Један од њихових лидера, Александар Музичко, отворено истиче: „Бори ћу се против комуниста, Јевреја и Руса све док крв буде текла мојим венама“. Другим речима, не говоримо о некаквом крипто-екстремистима  које опет за сврху има грабљење гласова фрустриране деснице и јачих конзервативаца, говоримо о „чистим“ фашистима који се не сраме да истичу оно што јесу.

Свим странама које су политички заинтересоване за Украјину – а то су ЕУ, САД и Русија – мора бити јасно да ове групе, ако преузму власт, све ће променити из корена.. Почело се причати о томе како ће се екстремисти сада инкорпорирати у редове полиције и снагама сигурности – то је један од начина на који се може покушати неутрализовати њихова пријетња, али није једноставно. Ситуација у Либији нама је показала како је после рата 2011. постало немогуће потпуно спровести тај план, а рачунало се управо на то.

Што се тиче горе поменутих сила, све оне се могу носити с представницима политичког естаблишмента. Повратак Тимошенко на власт за Русију не би био никакав велики ударац. Москва је покушала искористити украјинску економску кризу за ширење свог утицаја, али им то није прошло. То не значи да би се односи између Кијева и Москве драстично погоршали.

У време док је Тимошенко била на власти као премијерка, Путин је признао како су њих двоје идеолошки супарници, али сам билатерални однос није био лош. Штавише, Тимошенко је осуђена и затворена због уговора с руским Газпромом за који се тврдило да је по Украјину неповољан. Путин је тада чак критиковао њено затварање истичући како је седам година превелика казна, па је нагласио како му није јасно зашто се Тимошенко осуђује када она чак и није лично потписала тај уговор, већ су то учиниле економске делегације Русије и Украјине.

Надаље, многи аналитичари сматрају како је Путин преферирао Тимошенко као победницу председничких избора 2010. када је победу однео Јанукович. Спекулације су биле гласне до те мере да се Путин пред почетак изборне кампање чак и јавно огласио истичући како „није тачно да подржава Тимошенко“, али истакао је како сарађује с њом као премијер. Исто тако није подржао ни Јануковича.

Путин је у децембру 2009., дакле свега месец дана пре избора у Украјини, истакао како му је угодно сарађивати с Тимошенко па ју је похвалио за јачање украјинског суверенитета и стабилних односа с Москвом. Овај коментар су неки такође протумачили као Путинову јасну подршку Јулији Тимошенко контра Јануковича. Неки њени противници чак су је оптуживали да је „руски агент“.

Идеолошки гледано, Тимошенко је за јавност на сасвим другом стајалишту од оног Путиновог. Залаже се за улазак Украјине у ЕУ и НАТО пакт, истиче како руска војска нема шта да тражи на истоку Украјине па је 2007. чак објавила текст у америчком листу за спољну политику у којем упозорава на „руски империјализам“.

Тимошенко се не сме гледати кроз само једну призму – упркос чињеници да у јавности наступа као особа изузетно „атлантистичких“ погледа, у исто време жели усаглашене односе с Москвом. Када је 2008. букнуо рат у Јужној Осетији између Русије и Грузије, Тимошенко је одбила критиковати Русију што је цели Запад одмах учинио. Тек након притиска на њу осудила је улазак руске војске.

Што се пак тиче оптужби против ње, да се претпоставити како су неке политички мотивисане, али далеко од тога да је Тимошенко „чиста“. Дуги низ година словила је за 100 најбогатијих особа у Украјини, а 90-их година – док је била председница приватне компаније „United Energy Systems of Ukraine“ (USESU) прозвали су је „принцезом плина“.

Надаље, против ње је 2012. покренут поступак у којем је се сумњичи за убиство бизнисмена из Доњецка, Александра Момота, који је убијен 1996. Уз њу је осумњичен и бивши премијер Павло Лазаренко. Годину данас касније осумњичена је за убиство бизнисмена и заступника Јевена Шербана, његове супруге и још двоје људи. Ова убиства такође су се догодила 1996. Процес је неколико месеци касније обустављени због недостатка доказа. Ту су још неколико оптужница за корупцију.

Тимошенко веројатно нема златну WЦ шкољку као Јанукович, она је ипак далеко паметнија од тога, али ради се о изузетно моћној политичарки иза које стоје велики пословни успеси. У време Перестројке она и њен муж, Александар Тимошенко, почели су се бавити приватним бизнисом да би 1991. основали „The Ukrainian Petrol Corporation“.

Њена велика шанса била је након Наранџасте револуције – коју су издашно финансирале и подупирале западне силе – али, унутрашњи раскол између ње и председника Јушченка, одвео је земљу у стагнацију, а економска криза која је погодила свет 2008. снажно се осетила и у Украјини.

Ситуација је данас непредвидљива. Исток и запад земље драстично другачије гледају на догађаје који су се последњих дана збивали у Кијеву. Западне силе и Русије су постигле консензус, али „трећи фактор“ – екстремисти на Мајдану, могли би онемогућити заустављање хаоса.

Превремени председнички избори најављени су за 25. мај. Питање је колико актуални сазив парламента има легитимитет – нарочито након што су неки заступници били присиљени под претњом да пређу на страну опозиције.

Украјина у овом тренутку нема адекватног лидера који би могао ујединити земљу и то је највећи проблем – то данас није у стању учинити ни Тимиошенко, ни Кличко, а дефинитивно не мегаломан Јанукович.

Многима би одговарало, и Западу и Русији, да се ово сада смири, да се људи на Мајдану разиђу и да се крене даље политичким током. Стварност је далеко компликованија – ту је и питање неминовног украјинског банкрота који је Русија обећала зауставити својим новцем, али коме да Русија сада даје новац? Да је ситуација стабилна, Русија би веројатно била вољна помоћи и након одласка Јануковича – Путин је и раније истакао како је ово помоћ „украјинском народу“, а не политичком водству.

Ово би била добра прилика да Русија покаже како њихова страна не живи више у Хладном рату – што се не може рећи за Запад који се ангажирао око Украјине као да им сама егзистенција зависи о томе – заправо, можда им и зависи, Европа је и даље у дубокој кризи и ако се не домогне Украјине и њеног тржишта прети још већи понор.

Ситуација у Украјини ће још дуже време бити нестабилна, земља се сада мора фокусирати на приоритете, а сукобљени Исток и Запад мораће накратко закопати ратну секиру и направити све како Кијевом не би завладале екстремистичке милитантне групе. Исти су Западу добро дошли као „корисни идиоти“ како би Украјинску кризу привели њима повољном исходу, али сада их морају анулирати, ако је то више уопште могуће

Ово кокетирање с екстремистима показује лице једне јако опасне политике које више не преза ни пред чим како би остварила своје циљеве. Русија с правом може бити забринута како би се овакав сценарио ускоро могао почети развијати и на њиховој територији.

На крају, народ Украјине овиме неће профитирати, а у опасности је да му се деси нешто пуно горе – претње од дезинтеграције до екстремистичке револуције итекако су и даље озбиљне. За Јануковичем нико не би требао жалити – знатан број становника Украјине свакако се противи уласку у ЕУ и уласку у НАТО пакт, али они ће морати пронаћи адекватнијег представника за своје интересе, по могућности некога ко користи обичан WЦ.

(Адванце)

Ознаке: Јулија Тимошенко, анализа, Виктор Јанукович, Десни Сектор, мајдан, Русија, Украјина