Pročitaj mi članak
(Недељник)
Објављујемо нецензурисану исповест човека о свему што се догађа у државној управи: од тога како се долази до посла, преко забушаната који троше наш новац, до неспособних шефова и препродаваца тоалет-папира и тонера за штампаче.
Овај инсајдер први је „звиждач“ који се дрзнуо да проговори о ономе о чему сви државни запосленици, уљуљкани сигурним платама и дебелим везама, без изузетка ћуте. Ево делова његовог сведочења које је интегрално објављено у новом Недељнику.
Ексклузивно: Дневник државног службеника
Не постоји особа која је добила посао у било ком органу државне управе, а да га је добила регуларно, на конкурсу, без веза и везица (невероватна иронија је да ти и за посао возача у министарству, рецимо, нису потребне везе и везице, већ популарна „сајла“, која је у неким случајевима и сам директор/министар!). Не постоји. Ако икад наиђете на неког ко тврди да је у државној управи добио посао, а да није имао везу, знајте да лаже. И клоните се те особе.
Сећам се свог разговора за посао. Класична прича свих запослених, велика трагикомедија.
„Нацртан“ конкурс, наравно – конкурс који се расписује за попуњавање радног места, а у ствари се расписује за особу која или волонтира или већ има Уговор на одређено у министарству/било ком другом органу државне управе, а и физички ради послове који су у опису радног места за које се конкурс расписује.
Наравно да особе које су ме пропитивале појма нису имале о чему причају. Наравно да сам све знао. Наравно да сам имао унапред спремљене одговоре. Шеф ми их је дао. Чак и да нисам, знао бих асполутно сва питања, зато што су својом дебилношћу вређала интелигенцију сваког просечног студента иначе ужасног, застарелог факултета, који сам без неке велике муке завршио, а који не заслужује ни име да му поменем.
Кад само помислим на неколико несрећника који су заједно са мном чекали у ходнику на разговор за посао и који су се заиста и надали да ће се запослити, дође ми да заплачем. То је страшна ствар – ти си у ходнику, чекаш са свима, знаш да ти имаш посао, а опет гледаш све те јадне, већином младе људе, који се заиста нечему надају. Једна јадна девојка толико се тресла, мислио сам да ће пасти у несвест.
Због чега? Због мање од 400 евра које као почетник можеш зарадити? Због радног окружења које стимулише само негативне особине личности, само особине вредне апсолутног презира – лењост, завист, похлепу, неписменост? Због шефова који не знају стране језике, рад на компјутеру им није непознат али га се клоне, који за веб-мејл нису сигурни ни како се изговара, због којих године 2013. још увек није распуштен дактило-биро („Наравно да нам је дактило-биро потребан, да нећу ја сам да куцам и прекуцавам???“). Због руководства које буџет троши на сумњиве пројекте где ангажује сумњиве консултантске куће својих пријатеља (или сопствене, где је власник пријатељ, комшија, поштар…) и где се ко зна на који начин утаљују и деле новац пореских обвезника?
И да до краја рашчистимо – није важна гарнитура власти, скоро десет година сам овде да могу да потврдим да се сви понашају мање-више исто. Разлика је само у манирима. У неким од необавезних разговора по ходницима чуо сам некога како даје изванредно тачан опис ситуације – прешли смо пут од углађених лопова, али испод површине и даље арогантних људи сеоских манира (да не употребим неку тежу квалификацију), до оних које те манире уопште не крију већ се њима и поносе. Једино што је свим администрацијама заједничко јесте љубав према новцу. Туђем, државном, буџетском, народном.
Да не помињем како нас има превише, мислим да је то општепозната ствар. Колико год да мислите да је лоше, није. Горе је. Свака администрација годинама говори о рационализацији, а на крају не да не испадне ништа од тога, него се број запослених неприметно увећа. Магија – праве се измишљена радна места да би се гласачи и заслужни чланови исправних партија удомили. Класика.
Кад пошаљеш питање или захтев једном од одељења, никад не добијеш одговор. Никад. Као црна рупа – можда људи и не постоје? А опет, ту су, уписују се ујутро у књигу присуства (чуо сам да је у једном од органа зову Бук оф Дет – врло прикладно, ако мене питате), виђају се по ходницима понекад, а примају и плату. Међутим, нису ни они најгори – најгори су они који се не појављују, а примају плату. Такозване колеге „духови“.
Ми, а кад кажем ми мислим на државну управу, али и на локалну самоуправу, која је можда и гора (стаy тунед, заиста је гора, нисам могао да верујем шта чујем од људи који ту раде), као и на јавна предузећа, ми, ми смо канцер ове земље. Ми смо та змија која сама себи једе реп и која ће се на крају прождрати и имплодирати. Ми, уз помоћ политичара који то свесрдно подстичу, једемо сопствену будућност. Не само нашу, већ и будућност наше деце, као и деце наше деце.
