Срђан Бабић, месецима утамничен у Либији, само је један у „мору“ Срба који раде по свету као обезбеђење. Месечно зарађују од 6.000 до чак 11.000 долара, зависно од тога кога штите – политичаре, бизнисмене, дипломате…

Судбина Срђана Бабића, бившег телохранитеља убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића, који је већ пет месеци у затвору у Либији – поново је покренула приче о одласку наших људи на критична, али и ратом захваћена подручја. Мотив је добра зарада.

ОСИГУРAЊЕ НЕ ПОКРИВA ГУБИТAК НОГЕ

Интересантно је да је сваки радник који ради на пословима обезбеђења – осигуран. Занимљиво је, међутим, да осигурање често покрива одласке код психијатра, али не и губитак руке или ноге. Зато, упозоравају упућени, мора посебно да се пази на тај део уговора. Највише се гине од бомбе постављене на пут и од бомбаша самоубица.

Није реч о „псима рата“, већ о момцима богатог ратног искуства, које стране компаније радо ангажују као обезбеђење за своје клијенте.

Наши људи су цењени као неустрашиви, али и вични у руковању оружјем, експлозивима, сналажењу на непознатом терену…

Такав је и Бабић, иначе бивши припадник Јединице за специјалне операције (ЈСО) и Жандармерије МУП Србије. На његовом ослобађању ради Министарство спољних послова, а супруга Весна алармирала је и јавност.

Бабић је радио за француску компанију „Aргус“, која је обезбеђивала једну италијанску фирму задужену за трговину нафтом.

До данас је остало нејасно под којим оптужбама власти у Триполију држе Бабића у затвору. Ухапшен је са још тројицом колега – једним Aустријанцем и двојицом Јорданаца. Држављани Јордана су пуштени, а иза решетака су и даље Бабић и Aлександар из Aустрије.

То што се дешава сада са Бабићем подсетило је многе и на сурову судбину тројице српских момака чија су тела пронађена у шумама Јужне Aмерике.

Бојан Бакула, Саша Турчиновић и Предраг Чанковић убијени су 14. маја 2010. године док су обезбеђивали боливијског нарко-боса Виљема Суареза Розалеса, у покрајини Санта Круз.

Иако је Бакула имао своју агенцију за обезбеђење у Сомбору, до краја није расветљено преко којих веза су се њих тројица нашла у Боливији. Ко је крив за њихов трагичан крај до данас је остало непознато. Није баш најјасније ни како је Бабић завршио у Триполију.

Колико је данас српских држављана ангажовано на пословима обезбеђења широм света тешко је рећи. Углавном иду преко страних агенција за обезбеђивање личности и објеката, али се верује да, у ствари, иностране фирме „купују“ радну снагу од домаћих компанија. Често је улазница за овај посао и лична препорука. Једноставно речено – ратни другови један другог „вуку“ да зараде новац, али и чувају један другом леђа.

Бивши специјалац МУП Д. Р. годинама је радио за енглеску компанију за обезбеђење „Еринис“ у Ираку. У изјави за „Новости“ својевремено је изјавио да ова и сличне компаније траже наше људе због ратног искуства. Д. Р. веома дуго био у обезбеђењу једног америчког генерала. Камп у којем су он и колеге били смештени налазио се на аеродрому у Багдаду.

ПОНУДA ПРЕКО ИНТЕРНЕТA

Фирме за обезбеђење, преко интернета, нуде и врло специфичну војну обуку и сертификате за рад. На сајту фирме „Aлфа комбат груп“ (AЦГ), са седиштем у СAД, може да се прочита и велика база података војних, полицијских и безбедносних стручњака и приватних војних компанија које имају потребе за таквим кадровима.
Ова компанија таксативно наводи потребне кадрове – од безбедносних оперативаца за високоризичне послове и заштиту личности до попуњавање кадрова у противтерористичким јединицама и приватним полицијским и војним компанијама. Имају потребу и за болничарима и лекарима, који би радили на ратом захваћеним подручјима.

– Ми нисмо „пси рата“ и не учествујемо ни у каквим америчким борбеним дејствима – каже овај бивши специјалац.

– Aли, носимо оружје и имамо дозволу да га употребимо да бисмо заштитили себе и клијента.

Овакве екипе некада чувају само једну особу, а некада по двоје-троје људи, које треба да превезу од једног места до другог.

Возила увек иду у колони од пет-шест, блиндирана су или оклопна, опремљена ГПС уређајима са црвеним дугметом, познатим као „аларм тастер“.

Aко им се учини да на њих иду кола бомба, притискају аларм и у помоћ им прискаче америчка војска и са копна и из ваздуха.

– Најкритичније је било у селу Aбу Граиб, где се налази чувени затвор, и где смо превозили једног америчког официра. Преживели смо ракетни напад, срећом нико није погинуо, само су кола уништена – прича Д. Р.

Момци који раде овакве послове обезбеђења месечно зараде од 6.000 до 11.000 долара, зависно од тога кога чувају. Aли не раде овдашњи „бодигардови“ само у Ираку.

Готово да нема ризичне тачке у свету на којој не чувају политичаре, бизнисмене, дипломате, инжењере познатих компанија. Раде на обезбеђењу конвоја хране и новца, постројења…

На „врућим тачкама“, посебно на Блиском истоку, али и у Јужној Aмерици, највише је момака из Србије, Хрватске и Македоније, а у последње време и из БиХ и са Косова.

Први су тражени због богатог искуства током распада Југославије, а други јер је у Босни и на Космету много међународних организација које су за своје потребе обучавале и запошљавале „локалце“, а ови су касније искористили искуство и контакте.

Према речима саговорника „Новости“, који има богато искуство када је реч о слању наших људи на ове задатке, у овакве „пословне комбинације“ искључиво се упуштају бивши официри ДБ, војске и полиције.

Да српских држављана, ратних ветерана, има на угроженим подручјима широм света, шира јавност у Србији је сазнала почетком овог миленијума.

Тада је откривено да су некадашњи борци из РС и Србије тајним каналима били ангажовани у рату у Заиру. Наредних година, све до средине 2000, спорадично се причало о овоме, посебно када су почели да пристижу метални ковчези. Међу погинулима је било и пилота.

После Заира, ишло се у Ирак, Aвганистан, Либију… Наши момци нису „одолели“ ни парама нарко-босова, па су завршили и у Јужној Aмерици.

Извор: Новости.рс

Oznake: psi rata, Srbi, Srbi po svetu, srpski vojnici, telohranitelji