Прочитај ми чланак
(Небојша Малић)
Шестога јуна, 1944, западни Савезници су се искрцали на плажама Нормандије. Американци, Енглези, Канађани, Аустралијанци и низ „слободних армија“ (Французи, Чеси, Пољаци, итд.), уз помоћ англоамеричке морнарице и авијације, извели су највећи поморски десант у историји. Наспрам њих су биле немачке гарнизонске дивизије, без авијације, под командом чувеног фелдмаршала Ромела.
Исход инвазије никада није био у питању. Средином августа је главнина немачких оклопних снага опкољена и уништена у код Фалеза (Falaise). Париз је ослобођен 25. августа. Савезничко напредовање потом је заустављено неуспехом десанта на Арнхем, затим поново у децембру Хитлеровом арденском офанзивом.
За то време, Совјетски савез се три године борио против Хитлерових легија. Немачка војна моћ сломљена је поразима код Стаљинграда (фебруар 1943) и Курска (август 1943). Паралелно са искрцавањем у Нормандији, Црвена армија почела је 22. јуна 1944. операцију „Багратион“ и 19. августа стигла до Варшаве. Немци су претрпели још један пораз стаљинградских размера. После операције Висла-Одра и продора у Мађарску и Аустрију, крај је дошао у мају 1945, када су совјетске трупе освојиле Берлин.
Нека друга историја
Амерички император Барак Обама, међутим, ту историју није учио. У његовом говору на америчком спомен-гробљу у Нормандији, болно непримереном и исполитизованом, низале су се запањујуће флоскуле америчког империјализма. Нормандија је тако била „преокрет у заједничкој борби за слободу“ и „мостобран демократије,“ битка која је обезбедила „опстанак слободе у часу кад је била најугроженија“, а Обама је присутне позвао да „црпе снагу из часа када су слободни народи победили силе репресије и дали свету нову наду,“ док „настављају борбу за слободу и универзална људска права.“ (TheDailyMail)
По Бараку Х. Обами, рат у којем је на Совјетски савез пало око 90% терета победе над Хитлеровом европском империјом био је у ствари део америчког крсташког похода за увођење демократије, људских права, мулти-културализма и неограничене имиграције. Можда зато САД, 70 година после Хитлеровог пораза, помажу његове савезнике на Балкану? Можда је зато Вашингтон поновио минхенско силовање, откидањем Косова од Србије? Можда је зато НАТО извршио агресију на Србију исто као што је 60 година раније Хитлер напао Пољску? А злобници и незналице попут Чарлса Виндзора и Хилари Клинтон оптужују Русију да се „понаша као Хитлер“, док подржавају Хитлерове присталице у Украјини, а Император без имало стида изјављује да су „Сједињене америчке државе биле и остаће највећи борац за слободу којег је свет икада видео.“
Господари земље илузија
Нажалост, говор у Нормандији није био изоловани пример америчког пркошења стварности. Обама је 28. маја одржао говор најновијој генерацији америчких официра на Вест Поинту, у којем је обећао да ће Америка остати империја заувек. „Америка увек мора да води на светској сцени. Ако ми не будемо, неће нико,“ изјавио је, додавши: „Америка је била и остаће незаменљива нација. Тако је било и у протеклом столећу, а биће и у следећем.“
То међутим једноставно није истина, вели Срђа Трифковићи додаје да је та изјава Мадлен Олбрајт била „охолост дошљакиње неупућене у америчку историју.“ На Обамину тезу да питање није хоће ли Америка да влада светом него на који начин, Трифковић одговара да се не назире начин на који би Америка могла да обезбеди властити мир и просперитет, а камоли да их шири по свету.
Али и овакво булажењење Императора је недовољно америчком естаблишменту, који жали за добрим старим временима Била Клинтона и Буша сениора, док им је Обама превише опрезан. Тако Дејвид Брукс из Њујорк Тајмса више воли агресивне фантазије „хуманитарке“ Саманте Пауер или „бриљантне“ (напротив) планове Роберта Кагана (мужа Викторије Нуланд). Брукс свет замишља као америчку башту, која повремено мора „агресивно да се плеви“, а Обаму и његове наследнике позива да се у односима са „аутократама“ ослањају на „логику претње и силе,“ пошто су то „примитивци“ који само то разумеју. Скоро истим речником је енглески „дипломата“ Роберт Купер позивао 2002 „либералне“ империјалисте да „користе закон џунгле.“
Какав закон? Какав поредак? Империја свуда шири само насиље и хаос. „Демократија“ значи шта год они кажу да значи, а „аутократа“ никад није неко њихов – попут Обаме, који би да влада „пенкалом и телефоном“ – неко увек неко други.
„Нека једу колаче“
Шта рећи на ово гласно инсистирање да је Америка посебна и изузета од правила, које је већ одавно прешло границе доброг укуса и претворило се у „земљу иза огледала“? Да ли је могуће да Атлантски естаблишмент покушава да блефирањем створи и одржи илузију сопствене свемоћи?
Јер о каквом „просперитету“ империјалисти говоре, не само свету већ и код куће, када се економској кризи Запада не назире крај? Уништена привреда неће се опоравити преко ноћи, а апсурдне субвенције за санацију токсичних зајмова кад-тад ће доћи на наплату. За то време „изолована“ Русија склапа важне споразуме са Кином, Сирија побеђује у рату против џихадиста Вашингтона, а Бандеровци ће ускоро схватити да лепе речи са Запада не могу да плате храну, воду или гас.
Мада се недавни резултат избора за Европски парламент у западним медијима спинује као „расизам“ и „пораст деснице“, широм Запада расте незадовољство од стварности одвојеном кастом политичких господара, који мисле да је „просперитет“ кад напуне џепове Голдман Сакса – и своје лично, притом – док народ којем наводно служе посматрају са презиром, попут дворских племића Луја XVI или колонијалних гувернера Џорџа III.
Храбри момци који су јуна 1944 гинули на плажама Нормандије нису се борили за Атлантску Империју или светску револуцију. Веровали су да бране идеју Америке зачете у побуни против апсолутизма Џорџа III. Седам деценија касније, Америка је нешто сасвим друго: агресор који би да шири демократију по свету док постаје тиранија „оловке и телефона“ код куће; савезник нациста и њихових наследника; и земља све мање слободе и храбрости, док последње изданке „највеће генерације“ у гроб прати грактање кукавних јастребова: „Империја данас, империја сутра, империја заувек!“
(Фонд стратешке културе)
