Почетна грешка код нас Срба у погледу позиционирања према Русији свакако се огледа у извесној геополитичкој неписмености која нас прати као авет прошлост. Па нажалост, биће то и скорашња будућност.

Заиста, српски русофоби и страни плаћеници навелико су у праву када тврде како смо дозволили емоцијама да у потпуности превладају над рациом. Мислимо да Русија гледа само ка Европи и да они као такви просто морају кренути пут Балкана свим својим снагама и ослободити српску браћу од јарма постмодернистичког доба. Ипак, Русија није само Европа, већ и Евро-азија, Сибир, Далеки исток.

Тренутна руска геополитичка мисао, а то ће бити како наука-аналитика, тако и пракса, протеже се у два приоритетна смера. Један је унутрашњег, а други спољно-политичког карактера. Један настоји да реши проблем руског Далеког истока који представља изузетно огромно подручје Хартленда, пребогато природним ресурсима, али сиромашно људима. Како изградити инфраструктуру, покренути фабричка постројења и довести људе на овај велики географски простор важно је унутрашње питање Русије. Заправо, и ова унутрашња политичка тенденција има своју спољно одбрамбену ноту, јер се попуњавајући ове велике азијске просторе Русија осигурава, пре свега, у односу на свог највећег суседа – Кину.

Кина је пријатељ Русије. Ове две прве земље света, једна по многољудности, друга по територији, сарађују у свим областима. Посебно је значајна сарадња у војном савезу званом “Шангајска организација за сарадњу”, којој се предвиђа интересантна будућност кроз спајање са Организацијом договора за колективну безбедност (ОДКБ). Па опет, до толико расплинутог савеза још увек не долази, а успут се свашта може десити.

Посебно забрињава чињеница да се финансијско-економски Кина судбински везује за САД. Ова веза можда је већ и прешла тачку без повратка. Америка дугује велики новац Кини, а опет, улаже у њу. Кина, с друге стране, улаже у САД одвајајујући милијарде долара за куповину великих америчких компанија, чак и преплаћајући њихову стварну вредност. У овоме се назире један крак стратегије развоја Кине која своју будућност види кроз развој САД. При том, САД, као и свака велесила, играјући на многим странама, улаже огромне напоре да Кину одвоји од енергетске базе, то јест, да је у потрази за енергентима усмери на регион Сибира и руског Далеког истока. Кина се за сада сналази и без агресивних потеза према Русији. Међутим, да ли то може бити и у будуће случај?

Спољно-политички приоритет Русије у правом смислу, ипак, усмерен је на стварање Евро-азијског савеза који би у свом стидљивом саставу Русија-Белорусија-Казахстан требао да заиста заживи почев од 2015. године. Овде, Русија велику муку мучи са Украјином.

Украјина такође представља велику европску земљу са огромним ресурсима и великим бројем људи, а свакако, земљу која је, с једне стране, још увек кључна за транспорт руског гаса у Европу, а с друге, земљу која је Русији културолошки најближа и у којој је руска дијаспора несагледиво велика.

Зато и не чуди што Запад и Европска унија улажу велики новац и значајне политичке активности да украјинску политичку елиту поткупе или обману, односно, да украјински народ однароде од своје природне политичке, економске, културолошке и духовне матице – Русије. У овоме се назире и доста успеха.

Украјина је врло несређена земља: политички, економски, правно. Корупција је изузетно велика, народ лоше живи, дакле, створени су сви ново-стари услови за манипулацију свешћу којој се Запад служио вековима. Отвара се озбиљна могућност да Украјина заневек раскрсти са евро-азијском интеграцијом, што би практично означило инсталацију структуре и вредности евро-атлантског круга. Русија себи не може да дозволи толико моћног и бескрупулозног непријатеља на украјинској граници какав је Немачка, САД, Велика Британија, па и Француска, Италија, речју, чланице НАТО пакта. Управо је овај безбедносно-политички разлог одредио меру руског присуства на истоку Европе, односно, меру отсуства Русије на Балкану.

Па опет, Русија има интереса на Балкану. Да тако није, односно, да није Путина, како је то Емир Кустурица формулисао, Србију би одавно збрисали са лица земље. Руска Федерација у овом тренутку силовитије подржава Косово и Метохију него што то чини Србија. Заправо, када говоримо о званичном Београду, свакоме је јасно да Срби по налогу наших Западних “пријатеља” (немачко-британски договор) гурају КиМ у руке варвара, или, да будемо политички коректни, у руке Албанаца са Косова. При том, Србија је широкогрудо дочекана као члан посматрач парламента ОДКБ и предвиђа јој се чак и евро-азијска будућност. Напослетку, Русија је предузела низ културно политичких активности којима ће у наредних десет година далеко повећати и усложити своје присуство у Србији и на Балкану.

С тога, није да Русија није заинтересована за Србију, већ просто Србија није на њеној листи приоритета. Више је наша земља у другом реду спољно политичких циљева Руске Федерације. Отуда, руска летаргија; отуда руска спорост и наизглед незаинтересованост; отуда дашак хладног ваздуха из Москве који се у временској прогнози појединих телевизија тако здушно потенцира. Међутим, да ли је Србија икада у последњих сто година заиста искрено кренула пут Русије; јесмо ли некада и када спаковали своје кофере и чврсто одлучили да стигнемо у Москву и тамо стекнемо дугорочне пријатеље?

Руска Федерација у овом тренутку силовитије подржава Косово и Метохију него што то чини Србија. Заправо, када говоримо о званичном Београду, свакоме је јасно да Срби по налогу наших Западних “пријатеља” (немачко-британски договор) гурају КиМ у руке варвара, или, да будемо политички коректни, у руке Албанаца са Косова.

Можда смо то покушали да урадимо пред Априлски рат – тада смо и поред великог идеолошког разлаза између Краљевине Југославије и СССР-а за свега десетак дана успоставили прекинуте дипломатске односе. Можда смо то покушали да урадимо и деведесетих, опет непосредно пред бомбардовање СР Југославије – тада нисмо добили жељено наоружање, али нам је итекако са друге стране предказана добра намера када је након бомбардовања, уз кумовање ФСБ-а (мимо знања председника Јељцина), усамљена руска оклопна бригада пријахала на стару српску земљу и уистину заштитила српски живаљ.

Но, јесмо ли били овако одлучни у миру? Јесмо ли макар једном исцртали дугорочни спољно-политички смер који је чврсто ишао према званичној Москви?

Просто, Русија је огромна земља која се споро покреће и која при том нема највидљивијег интереса да се грчевито држи Балкана и Србије, а то не значи да Руси неће уважити српске тежње. Ипак, оне морају бити јаке, усмерене, континуиране.

А пре свега, оне морају бити искрене.

 

(Урош Вукановић, Србин.инфо)

Ознаке: Евро азија, Русија, Руско Српски односи, Србија, Урош Вукановић